Pećinski medved

Izumro pre 27,500 godina. Naziv je dobio zbog činjenice da su njegove kosti nalažene uglavnom u pećinama širom Evrope (jedan čitav skelet je pronađen u Risovačkoj pećini u Aranđelovcu i može se videti u njihovom muzeju). Razlog njegovom izumiranju treba tražiti u više faktora koji su na to uticali. Poslednje ledeno doba je uticalo na to da nestanu biljke koje su bile osnova ishrane pećinskih medveda, a neka novija istraživanja pokazuju da je opadanje njihove populacije bilo postepeno za vreme dugog niza godina. Isključuje se uticaj čoveka, jer nas je u to vreme bilo premalo da bismo mogli da ih ugrozimo izlovljavanjem. Čak se pretpostavlja da smo ih izbegavali. S druge strane, izgleda da su neandertalci obožavali pećinske medvede, jer su nađene kosti poređane u specifičnom redu u pećinama za koje se zna da su neandertalci nastanjivali.

Urus

Urus je bila vrsta velikog govečeta. Bili su visoki oko 2 metra i teški jednu tonu. Nema ih od 1627.godine, a najvažniji razlog njihovog izumiranja je lov. Pravo da love ove velike životinje je ograničeno prvo na plemstvo a kasnije samo na kraljevske porodice. Kako je populacija urusa nestajala i lov je prestao, a za lovokradice je uvedena smrtna kazna. Međutim, bilo je kasno. 1627.godine poslednja ženka je uginula prirodnom smrću u Poljskoj. Da se ljudi ni na tome ne zaustavljaju, dokazali su Šveđani kojima je lobanja poslednjeg urusa bila interesantan ratni plen za vreme švedske invazije na Poljsku, tako da se ona i sada nalazi u Švedskoj. Početkom XX veka, dva nemačka naučnika su pokušala selektivnim parenjem domaćeg govečeta da dođu ponovo do urusa i rezultat toga je Hek goveče koje samo podseća na impozantnog urusa.

Kaspijski tigar

Kaspijski tigar je živeo u Jermeniji, Azerbejdžanu, Turskoj, Mongoliji, Iranu, Tadžikistanu, Kazakstanu… Poslednji  je viđen krajem pedesetih godina prošlog veka tako da se to računa kao period njihovog izumiranja, iako postoje neproverene tvrdnje da su i kasnije ubijani u Kini i Turskoj. Ruska vlada je žestoko radila na njihovom uništenju za vreme melioracije zemljišta početkom XX veka. Smatralo se da nema mesta za tigrove u njihovim planovima i ruski vojnici su imali naređenje da ubiju sve tigrove oko Kaspijskog jezera i to je sprovedeno vrlo efikasno. Kada je istrebljenje bilo skoro sasvim izvršeno, seljaci su počeli da krče šume i sadili pirinač i pamuk. Zbog svega toga, kaspijski tigar se povlačio prvo u šumovite krajeve, pa u močvare oko velikih reka i na kraju u planine, gde je i skoro sasvim izvesno izumro. Još uvek postoje priče očevidaca da tigrovi postoje u šumama Turkmenistana, ali naučnici nemaju nijedan čvrst dokaz da se te priče i potvrde.

Dlakavi nosorog

Dlakavi nosorog je izumrla vrsta koja je živela u severnim stepama Eurazije i preživela poslednje ledeno doba. Odrasli primerci su bili preko 4 metra dugački i 2 metra visoki. Lov ljudi i neandertalaca se često navodi kao jedan od uzroka njihovog istrebljenja. Drugi navode da je klimatska promena koja je nastala posle ledenog doba imala za rezultat istrebljenje mnogih životinja, pa i dlakavih nosoroga u tom periodu.

Irski Elk ili Džinovski jelen

Irski Elk je bio najveći jelen koji je hodao Zemljom. Njegovi rogovi su dostizali i do 3,5 m u rasponu. Smatra se da je nestao pre 7700 godina. Kod elkova je postojala stroga seksualna selekcija u kojoj su pobeđivali mužjaci sa najvećim rogovima što je dovelo do toga, kako su neki smatrali, da telo elka nije moglo više normalno da funkcioniše zbog težine i veličine rogova. Ta teorija je opovrgnuta, ali rogovi ovom jelenu su izgleda ipak došli glave. Velike količine kalcijuma i fosfata su bile potrebne za formiranje rogova, a kada se desila klimatska promena promenila se i vegetacija, tako da jelen nije mogao da dobije dovoljne količine minerala. Izlovljavanje i bolest slična osteoporozi su glavni uzroci istrebljenja elkova.

Velika njorka

Velika njorka je živela u hladnim vodama duž obale Irske, Islanda, Norveške, Velike Britanije, SAD, i Kanade. Ove ptice su bile odlični plivači, međutim, kada bi se našle na suvom bile su veoma trapave i lak plen za ljude koji su ih lovili zbog hrane, perja, ali i za muzeje i privatne kolekcije. Lov traje sve do polovine 19.veka kada je u Škotskoj ubijen poslednji primerak.