Zamislite sebe na pustom ostrvu. Nemate hrane, nema voća, ribe je teško uhvatiti. Naviknuti na komfor moderne civilizacije, ne umete da napravite koplje i probodete ga kroz srce divlje životinje. Sve ste gladniji. Šta se u tom slučaju dešava? Koliko bi trebalo da budemo gladni pa da počnemo da jedemo nešto što pre toga i nismo posmatrali kao hranu? Psiholozi tvrde da je dovoljno nekoliko sati ozbiljne gladi pa da čovek pojede bilo šta kalorično i prepoznato kao jestivo.

U studiji istraživača univerziteta u Wurzburgu u Nemačkoj, učesnicima je dat izbor između hrane koju ne vole ali koju bi mogli da pojedu odmah i one koju vole ali dostupne tek kroz 90 minuta. Posle petnaestočasovne gladi, učesnici su birali trenutno zadovoljenje potreba a preferencije više nisu bile bitne. Posle toliko vremena, nivo šećera u krvi značajno opada i to sigurno utiče na mozak tako da prihvatamo veći dijapazon hrane. Kako se to dešava, još uvek nije poznato.

Jedan malo ekstremniji eksperiment se odigrao četrdesetih godina prošlog veka, poznat pod nazivom Minesotin eksperiment gladovanja. II svetski rat je bio u toku i bilo je potrebno da se ispita uticaj masovne gladi kroz koju su prolazili milioni ljudi. Eksperiment je bio podeljen u tri faze: kontrolna faza koja je trajala 12 nedelja tokom koje su vršena fiziološka i psihološka ispitivanja nad 36 muškaraca – učesnicima eksperimenta da bi se dobili osnovni podaci o njima; druga faza u trajanju od 24 nedelje tokom koje su učesnici eksperimenta gladovali; i najzad poslednja dvanaestonedeljna faza oporavka. Rezultati su bili onespokojavajući: posle duge gladi dolaze depresija, histerija i hipohondrija. Desile su se i ekstremne reakcije poput samopovređivanja – jedan subjekat je odsekao sebi tri prsta sekirom, a nije se sećao da li je to uradio namerno ili slučajno. Učesnici su bili preokupirani hranom za vreme poslednje dve faze projekta. Seksualni poriv je bio drastično smanjen i učesnici su se povlačili u izolaciju. Tako okrutnih eksperimenata danas nema (bar zvanično) ali je pedesetih godina prošlog veka Pentagon došao do zaključka da bi 90% ljudi posle deset dana bez hrane počelo da krade i ubija za parče hleba.

Postoje i drugačiji primeri. Jedna Kanađanka je 48 dana bila izgubljena u divljini i preživela je samo zahvaljujući mešavini suvog voća, slatkišima i vodi iz izvora. Gandi je štrajkovao glađu 21 dan i za to vreme nije pojeo apsolutno ništa a pio je samo po koji gutljaj vode. Međutim, jasno je da su to ekstremne situacije koje su izuzeci od pravila. Čovekov mozak se za vreme gladi menja. U suprotnom, ne bi se dešavale situacije u kojima ljudi jednu gadne stvari koje im normalan mozak nikad ne bi preporučio. Ukoliko se nađete u teškoj situaciji, preporuka Daniele Martin, je da se opredelite za insekte. Izvrstan izvor proteina i vrlo su ukusni kad ih skuvate. Ako čovek nastavi da uništava prirodu ovim tempom, možda nam ništa drugo i ne preostane.

qigong