Život nas često demantuje i zbog toga sam naučio da više ne izričem definitivne stavove. Priznajem, Kinu nikad nisam voleo. Uvek mi je bila paradigma države koja mnogo više brine za svoje nebeski visoke ciljeve nego za ljude i primer hermetično zatvorene vlasti koja je previše tvrda za pregovore sa bilo kim, kao i jedan od aktera bacanja jedne svetske filozofije na smetlište istorije. Međutim (očekujete da ovde postoji međutim), današnje stanje stvari na svetskoj ekološkoj sceni me tera da polako svoje simpatije nagomilavam na njihovoj strani. Bar smo mi, Srbi, navikli da se opredeljujemo za manje lošeg. Došao je trenutak u kome nije bitno ko je prvi a ko drugi najveći zagađivač na svetu, već je jedino bitno koliko ko radi na tome da se ta situacija što pre ispravi. A Kina se mnogo više trudi od Amerike.

Ovih dana su se američki proizvođači solarne opreme pobunili kod svoje vlade da su kineski paneli previše jeftini i da im uzimaju posao. Situacija se već proglašava „solarnim ratom“. Zamislite. U momentu kada svetski naučnici i ekolozi upozoravaju da smo na pragu zone bez povratka, neko tvrdi da su solarni paneli previše jeftini i da bi trebalo da se uvede carina od 100%. Kineski proizvođači se optužuju za damping cena. Ni ovo nisam očekivao da ću reći, ali ovaj damping cena me raduje. Kako samo sme kineska vlada da svojim proizvođačima daje povoljne zajmove, novčanu pomoć, popust na sirovine i poreske stimulacije da bi podstakla izvoz solarnih ćelija. Kina je, naime, dala 30 milijardi dolara kao kredit svom najvećem proizvođaču što je 20 puta više od američke vlade. Rezultat toga je bankrot sedam američkih proizvođača u poslednjih godinu dana, 1700 izgubljenih radnih mesta i porast tržišnog udela kineskih panela u Americi sa 8% 2008.godine na 50% koliko je iznosio prošlog meseca. Naravno, ovaj uspeh ima i svoje tamne strane. Prvo, udeo troškova radne snage u ceni kineskih solarnih panela je samo 2%. U prevodu, Kinezi su malo odmakli od feudalnog sistema. Istorija nas uči da ma koliko mala prava radnika bila, ako u neku državu uđe novac, menja se i svest zaposlenih. I eto, u toku je čitav niz radničkih protesta u Kini. Takva situacija je bila nezamisliva pre desetak godina. Drugo, skoro sve solarne ćelije proizvedene u Kini završe van zemlje. Dakle, Kinezi se guše u ugljenom dimu zahuktale privrede. Ali, po rečima prvog svetskog solarnog milijardera Ši Žengronga, uskoro će nastupiti solarni bum u Kini. Ovo je zemlja, kaže on, u kojoj kada ljudi shvate da bi nešto trebalo da koriste stvari se dešavaju munjevitom brzinom.

Prošle nedelje se u Evropi vodio drugačiji rat. Naš kontinent važi za jedan od poslednjih stožera u odbrani od genetski modifikovanih sorti soje i kukuruza, ali zloglasni Monsanto ne odustaje. Državni savet Francuske je po nalogu Evropskog suda pravde preispitao zabranu GM hrane i presudio da vlada nije uspela da dokaže da semena kompanije Monsanto «predstavljaju posebno povišen nivo rizika kako po zdravlje čoveka tako i po okolinu». To sada i nije dokazivo, ali je dokazivo da herbicid Roundup kojim se prskaju GM usevi loše utiče na zdravlje čoveka. Predsednik Francuske Sarkozi je zauzeo tvrd stav protiv ove odluke i tvrdi da će njegova vlada pronaći novo rešenje da dalje zabrani Monsanto. Trebalo bi da požure, jer kad se zemlja poprska Roundup-om teško će na njoj nići išta drugo osim GMO.

Željko Stanković

qigong