Kada je trgovanje emisijama uvedeno kao zakonska obaveza devedesetih godina prošlog veka, ideja je bila smanjiti kisele kiše koje su nagrizale američko društvo. Elektrane su ispuštale ogromne oblake sumpor dioksida čiji je povratak na zemlju u vidu kiselih kiša uništavao šume i jezera. Čitav niz taksi, kazni i naređenja zagađivačima izgleda da nije imao odgovarajući efekat pa se krenulo sa razmišljanjem o alternativnim rešenjima. „Cap and trade“ sistem u svojoj osnovi nije imao uputstvo zagađivačima kako da očiste svoje poslovanje od sumpora. Umesto toga, vlada je jednostavno postavila gornji limit emisija koji elektrana sme da ispusti. Svaka kompanija na početku godine dobije dozvolu za određeni broj tona, odnosno pravo da zagađuje, a samo rukovodstvo donosi odluku da li će da smanji zagađenje pa da proda svoje dozvole ili će da nastavi po starom i da kupuje od „čistijih“ kompanija njihove dozvole. Dugo je trebalo ovom sistemu da se probije kroz konzervativne barikade Bušove administracije, ali je na kraju ipak uveden kao zakon 1990.godine. Takođe, dugo je trebalo – čitavih 18 meseci – da tržište proradi, ali kada je najzad sve profunkcionisalo onako kako je planirano (1995.), emisije zaslužne za kisele kiše su smanjene za 3 miliona tona – mnogo više od planiranog.

Međutim, ko god vas uverava da je to pravo rešenje i za obuzdavanje emisija ugljen-dioksida, ne verujte mu. Eto, u Evropskoj Uniji sistem ne funkcioniše. Cena sertifikata (dozvola) za emisiju je veoma niska a ako se tačka gledišta postavi u ugao kompanije trenutno je isplativije koristiti ugalj od obnovljivih izvora energije. Naravno da su posledice takve kada se dozvoli ekonomistima da svojim sistemima štite životnu sredinu, a političarima da određuju limit emisija. I još jednom glomazni administrativni sistem Evropske Unije pokazuje svoje mane: limit je određen za nekoliko godina unapred bez pravog mehanizma da se reaguje na promene na tržištu. Pre velike krize, ekonomija je cvetala i Brisel je podelio besplatne sertifikate kompanijama za period od 2008.-2012. Međutim, od 2008. godine proizvodnja pada, potrošnja energije pada i industriji je potrebno manje sertifikata nego što je planirano, što je rezultovalo nagomilanim dozvolama u kompanijama. Ta velika količina sertifikata ne samo da spušta njihove cene već i obesmišljava investiranje u nove zelene tehnologije. Sa tako jeftinim sertifikatima, korišćenje uglja je još isplativije nego inače, pa je porast njegove upotrebe u industriji bio neminovan. Dakle, sistem u Evropi postepeno propada.

Sa druge strane, u SAD neispravnost „cap and trade“ vrlo jednostavno opisuje Eni Lenard u kratkom filmu The Story of Cap and Trade. Istaknuta su tri glavna problema:

  • Ko postavlja limit emisija? – uglavnom su to političari.
  • Besplatni sertifikati – umesto toga sertifikati su mogli u startu da se prodaju i na taj način stvori fond koji će biti uložen u dalji razvoj tehnologije, pomoć ugroženim državama… Mnogo je načina da se pametno utroši novac koji je jednostavno ostao u džepovima zagađivača.
  • Trgovina sertifikatima funkcioniše odlično u idealnim uslovima: onim u kojima ljudi nisu pokvareni i ne pokušavaju da iskoriste svaku rupu u zakonu da bi zaradili ekstra profit. Ko može tačno da izmeri nivo emisije one kompanije koja tvrdi da ju je smanjila i prodala svoje sertifikate kompaniji koja će da zagađuje još više nego što joj je dozvoljeno? Dalje, kompanija može da napravi plan da proširi svoje poslovanje za 200% (a samim tim i emisiju gasova), pa onda odluči da ipak se proširi za samo 100% i ostatak sertifikata proda. I tako dalje.

Dakle, ostaje da se nadamo da će „Cap and trade“ pre propasti nego što se uvede u srpske zakone, jer, obzirom na srpsku snalažljivost da se prevari sistem, možemo samo da zamislimo šta će se desiti u suprotnom.