U petak, 04.03.2011. u Kragujevcu održan je skup «Sunce-energija održivog razvoja» u organizaciji Udruženja «Inženjeri zaštite životne sredine».

Skup je otvorila Nataša Đorđević, mlađi koordinator Grupe za održivi razvoj iz Kabineta potpredsednika Vlade koja je govorila o strategiji Evropa 2020, o potencijalima obnovljivih izvora energije u Srbiji (od ukupnog iznosa 14% pripada Sunčevoj energiji) i o izrađenom Akcionom planu za biomasu 2010-2012. Takođe je pozvala sve prisutne da se registruju na forumu partnera na sajtu www.odrzivi-razvoj.gov.rs čime se dobija pristup raznim dokumentima Nacionalne strategije održivog razvoja.

Posle kratkog uvoda Nataše Đorđević, reč je dobio dipl ing Vladimir Janković, predsednik nevladine organizacije Centar za promovisanje, razvoj i primenu obnovljivih izvora energije. U vrlo uverljivom tonu, Janković je govorio o neskladu teorija i strategija Vlade Srbije i stanja u praksi. Pošto je Srbija siromašna zemlja, najjednostavniji solarni sistemi i toplotni kolektori u domaćinstvima su isplativi tek posle pet i više godina što ljude odvraća od upotrebe čiste energije. Nedostaju subvencije države za domaćinstva i za domaće proizvođače opreme (ima ih tek par u celoj Srbiji) čiji su proizvodi približnog kvaliteta kao i uvozni a cene mnogo niže. Dalje, Srbija nema novca sama da ulaže u obnovljive izvore energije, a ako dopusti strancima da uđu na taj teren nećemo imati ni stručnjake koji će učestvovati u tim velikim projektima. Janković je govorio negativno i o saradnji naše Vlade sa italijanskom kompanijom «Seći energija» koja planira da gradi hidroelektrane na našim rekama i tu struju distribuira u Italiju. Zaključak ovog dela, a čini mi se i čitavog skupa, je da bi Srbija trebalo da se fokusira na štednju energije pošto se u odnosu na evropske zemlje ponašamo prilično rasipnički.

Na kraju je govorio Rastislav Kragić, savetnik za nove i obnovljive izvore energije iz Agencije za energetsku efikasnost. Upravo i Kragić potvrđuje priču da čista energija nije jeftina energija i da samo bogate države mogu sebi da priušte prelazak na obnovljive izvore energije i to ne zbog ekonomske isplativosti, već zbog postavljenih kvota Evropske Unije koja želi da smanji nivo zagađenja. Jednostavno, da bi se kod nas koristili obnovljivi izvori energije struja mora da poskupi i tako učini privlačnijim investiranje u čistu energiju. Inače, potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji je 25% u odnosu na ukupnu primarnu potrošnju energije. Pored toga po Kragiću, možemo da se pohvalimo solidnim udelom hidroenergije u ukupnoj proizvodnji električne energije. Kragić je na kraju govorio i o zakonskoj regulativi za investitore u obnovljive izvore energije i pozvao da pronađemo brošure o dokumentaciji za investitore na www.compete.rs/sr/node/2509 .

Dakle, situacija ne izgleda sjajno za pobornike obnovljivih izvora energije i posle ovog skupa, čini se da Srbija nema mnogo načina da se izbori sa ovim problemom. Jedan od njih je, možda, jasna i konkretna strategija o uštedi energije na svim nivoima, izvoz te energije koju smo uštedeli, dalje, novac od izvoza staviti u fond kojim će se podsticati domaća industrija opreme za iskorišćenje obnovljivih izvora energije i na kraju, subvencije za domaćinstva i preduzeća koja žele da za deo svoje potrošnje upotrebe čistu energiju. Ušteda se može ostvariti davanjem podsticaja proizvođačima izolacionih materijala, vrata i prozora (jer se na taj način može uštedeti dosta energije), ponuditi popuste domaćinstvima koja uspeju nekoliko meseci za redom da uštede struju za određeni procenat, to su samo neke od ideja. Ukoliko u Srbiji postoji strategija koja se bavi energetskom efikasnošću, njoj se mora pristupiti mnogo odlučnije.

Željko Stanković