Ako bi se sudilo prema protestima koji izbijaju svaki put kada država oceni neko mesto pogodnim za izgradnju postrojenja za preradu opasnog otpada, Srbiju bi trebalo smatrati netaknutim prirodnim rajem, oazom u kojoj nema ni komadića papira na ulici, a kamoli hiljada tona otrovnih industrijskih nusprodukata nagomilanih u propalim fabrikama, od kojih većina nije u stanju ni da stavi dovoljno čvrst katanac na takvu opasnost. A to su samo naslage opasnog otpada zaostalog iz prethodnih decenija. Na to se svake godine doda barem 40.000 tona nastalih u fabrikama koje još nisu ugašene, pod uslovom da je i to verodostojna procena, jer precizna evidencija „dotoka” ove vrste otrova i dalje nije uspostavljena. Čak i preduzeća kojima pogoni još rade mahom ne zarađuju dovoljno da bi mogla da plate izuzetno skup izvoz svog opasnog otpada u Austriju ili Nemačku, gde su nama najbliža postrojenja za neutralizaciju ili spaljivanje, pa ga i te firme većinom skladište u zemlji.

Ukupna količina hrpa opasnog otpada između kojih hodamo svakog dana nije poznata, ali je svakako impozantna u najgorem smislu te reči. Gradnja fabrike za njegovu preradu u Srbiji, međutim, neizvesna je i u trećem pokušaju pošto, posle Šapca i Ćuprije, sada i Ćićevac odbija da je „udomi”.

Protesti građana i lokalnih odbora političkih partija zbog planova države da im u susedstvu instalira takva postrojenja nisu neuobičajeni ni u Evropi. Stručnjaci to nazivaju sindromom „ne u mom dvorištu”. Svi bi hteli da se otpada ratosiljaju, ali ne ako je sigurno mesto nađeno njima pod nosom. Tu ne pomaže ni svakome očigledna činjenica da im je mnogo veća pretnja ako se otrovi talože na stotinama neuslovnih lokacija naokolo. Ista tvrdoglavost otežava i već godinama razvlači pregovore države i lokalnih vlasti oko postavljanja regionalnih deponija za obično kućno đubre, dok niko ne protestuje zato što trenutno raspolažemo samo smetlištima sa kojih nanosi prodiru u okolno zemljište i podzemne vode.

– Nisam upućen u projekat predviđen za Ćićevac ali moram priznati da se iznerviram svaki put kada vidim da se ljudi bune zbog takvih planova. Ne razumem kako ne uviđaju da je postojanje postrojenja za preradu otpada mnogo bolje po njih. Slični pogoni u svetu su se do sada pokazali veoma bezbednim. Ne mogu da se setim kada se poslednji put u nekom od njih desio akcident – kaže profesor dr Branimir Jovančićević, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu.

Istini za volju, poslednji skandal u toj oblasti dogodio se proletos u Dortmundu, kada je otkriveno da je na lokaciji tamošnjeg postrojenja za preradu opasnog otpada znatno povišen nivo izvesnih štetnih jedinjenja, uključujući i dioksin, koji ovih dana ponovo muči Nemačku i celu Evropu pošto je iz drugih izvora dospeo u hranu za svinje, stoku i živinu. Slučaj u Dortmundu, ipak, jedan je od retkih primera curenja iz sličnih pogona.

Znajući domaću radnu etiku, kakva je demonstrirana u čačanskoj „Slobodi” i u još nekoliko fabrika koje su baratale eksplozivnim materijama, strepnja od toga da li ćemo se dosledno pridržavati discipline neophodne za preradu opasnog otpada mogla bi imati opravdanja. Povodeći se za uvreženim predrasudama, lako je zamisliti pogon u kojem neki srpski Homeri Simpsoni rukuju opasnim otpadom. Ali, to bi bilo olaka i pregruba ocena. Možda u ovom postrojenju neće biti izvodljivo naći radna mesta stotini nezaposlenih Ćićevčana, kako obećavaju opštinske i republičke vlasti, ali stručnog kadra za ove zadatke u Srbiji nesumnjivo ima.

– U fabrici za preradu opasnog otpada, kao i u svakoj drugoj, biće potrebni i stručnjaci visokog profila i niskokvalifikovana snaga. Ljudi koji se obrazuju na Hemijskom i Tehnološkom fakultetu spremni su da rukovode tom vrstom operacija – objašnjava profesor dr Jovančićević.

Ako njen „obrazovno-propagandni program” ne uspe, pitanje je da li će država ovog puta biti odlučnija nego u Šapcu i Ćupriji, gde je brzo popustila pod naletom protesta. Pošto je nedavnim izmenama zakona dala sebi mogućnost da sama odredi lokacije za regionalne komunalne deponije ako se lokalne vlasti ne dogovore, možda će naposletku vlada biti primorana da nametne rešenje i u ovom pitanju.

Vladimir Vukasović – Politika