U Srbiji ne postoji organizovana proizvodnja komposta, organskog djubriva koje nastaje obradom organskog otpada, iako svaki stanovnik u proseku dnevno proizvede kilogram djubreta, od čega skoro polovinu čini biorazgradivi otpad koji završava na deponijama.

Kompostiranje se, kao ekološki, ali i ekonomski isplativ proces upravljanja otpadom, u svetu primenjuje decenijama. Od organskog otpada uz pomoć mikroorganizama, dobija se proizvod koji poboljšava kvalitet vode i zemljišta, ali i smanjuje i količinu djubreta na deponijama.

Za kompost, bogat azotom i ugljenikom, najčešće se koristi kuhinjski otpad poput ostataka voća i povrća, ljuske jajeta, taloga kafe i kesica čaja, ostataka hleba i slično, kao i baštenski, šumski i poljoprivredni biljni otpad i piljevina.

Član Upravnog odbora Srbijašuma i šumarski inženjer Vladimir Marjanović kazao je da je u Srbiji kompostiranje još uvek stvar entuzijazma pojedinaca, bez sistematskih i zakonskih rešenja koja bi omogućila i podstakla njegovu proizvodnju i bez ozbiljne edukacije mladih o njegovoj važnosti.

“Kompostiranje omogućava smanjenje korišćenja veštačkih djubriva u poljoprivredi, a za državu predstavlja i dodatnu uštedu jer i do 30 odsto smanjuje količinu otpada iz domaćinstva koji treba da se odvozi na deponije”, rekao je Marjanović Beti i naveo da bi razvoj kompostiranja omogućio i otvaranje novih radnih mesta.

Marjanović je dodao da u Srbiji oko 50 odsto otpada na deponijama čini organski otpad koji bi nakon primarne separacije u domaćinstvima, institucijama i industriji mogao da se kompostira, što bi povoljno uticalo i na smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte.

On je istakao da “kompost poboljšava strukturu, teksturu zemljišta, a dodavanjem komposta zemljištu sprečava se erozija, poboljšava njegova plodnost i stimuliše razvoj zdravog korena biljke”.

Kompost, kako je naveo Marjanović, najčešće koriste poljoprivredni proizvodjači, rasadnici, baštovani, komunalna preduzeća koja se bave zelenilom, pejzažne arhitekte, a onaj lošijeg kvaliteta koristi se u melioraciji, za pravljenje nasipa i na šumskim goletima.

“Šume su najvažniji neiskorišćeni resurs za kompostiranje u Srbiji, a naročito su pogodne zbog tla nezagadjenog hemikalijama, koje se inače nalaze u kompostu od sakupljenog biljnog otpada sa poljoprivrednog zemljišta. Prednost je u tome što šumski kompost može da bude dobra osnova za organsku proizvodnju hrane”, istakao je on.

Marjanović smatra da bi o kompostiranju u Srbiji trebalo da se uči u osnovnim i srednjim školama, kao i da se počne sa sistematskom edukacijom poljoprivrednika, koji bi kompostere za svoje potrebe mogli da naprave od materijala koje imaju, odnosno uz mala ulaganja.

Za izradu manjih kompostera mogu se koristiti plastične kese, stare automobilske gume i burad, stari sanduci, žice i drvene letve.

Član UO Srbijašuma je kazao da je to preduzeće na planini Bobiji kod Valjeva 2009. uradilo pilot projekat kompostiranja koji je podrazumevao izradu kompostišta za koja su kao materijal korištili šumski otpad, a koji su kasnije upotrebljavali poljoprivrednici iz okoline.

Marjanović je kazao da je uradjen i predlog projekta obrazovnog centra za kompostiranje i korišćenje ostalih šumskih resursa za proizvodnju električne energije, ali i gljiva, šumskog semena, plodova, lekovitog bilja na planini Bobija, koji bi, kao i u drugim zemljama gde postoje takvi centri, omogućio svim zainteresovanima teoretsku i praktičnu obuku.

Prema njegovim rečima, takav centar sa smeštajnim kapacitetima, pratećom opremom i prilaznim putem koštao bi oko milion evra, ali još uvek nema zainteresovanih ni državnih ni privatnih investitora koji bi uložili u njegovu izgradnju.

Više na portalu Zelena Srbija