…Lekcija koju naš svet može da nauči od Rapa Nuija ipak je zabeležena. U epilogu svojoj knjizi iz 1992, Uskršnje ostrvo, zemaljsko ostrvo, arheolozi Pol Ban i Džon Flenli vrlo su eksplicitni. Ostrvljani su, pišu oni:

Umesto nas izvršili eksperiment u kome su dopustili neograničen porast populacije, rasipničko korišćenje resursa, uništenje životne sredine i beskrajno poverenje u to da će se religija postarati za budućnost. Rezultat je bila ekološka katastrofa koja je dovela do propasti populacije… Moramo li da ponovimo taj eksperiment, u još većim razmerama?… Je li čovekova priroda uvek ista kao priroda onog čoveka koji je oborio poslednje stablo?

Poslednje stablo. Poslednji mamut. Poslednji dodo. A možda uskoro i poslednja riba i poslednji gorila. Na osnovu onoga što policija naziva „oblikom života“, mi smo serijske ubice koje su prevršile svaku meru. Ali je li to oduvek bilo tako, i mora li uvek biti tako? Jesu li svi ljudski sistemi osuđeni na to da teturaju pod sve većim teretom svoje unutrašnje logike dok ih on na kraju ne zdrobi? Kao što sam rekao, odgovori – a mislim i lekovi – leže u sudbinama negdanjih društava….

moai

Kratka istorija napretka, Ronald Rajt – Geopoetika