“…”Bio jednom jedan veoma bolestan vrabac. Nije mogao da krene na jug s ostalim članovima svoje porodice, pa ih je poslao na put, rekavši im da će sebi naći sklonište od zime, a njih dočekati u proleće. Vrabac je pogledao svog sina u oči i rekao:  ‘Videćemo se ponovo.’ I sin mu poverava.”

Dva Oblaka je veoma vešto postao tata vrabac koji gleda svog sina vrapca u oči. Nastavio je.

“Vrabac ode do hrasta i zamoli ga da se preko zime skloni u njegovu krošnju gde bi mu bilo toplo, ali hrast ne pristane na to. Moja baka je govorila da je hrast hladno i tvrdo drvo malog srca. Moja baka…” Dva Oblaka zaćuta, kao da se izgubio na tren. Zavrteo je glavom.

“Izvini”, rekao je. “Dakle, vrabac posle toga ode do javora i postavi mu isto pitanje. Javor je bio ljubazniji od hrasta, ali takođe nije pristao da pruži ptici utočište. Vrabac je pitao svako drvo na koje bi naišao da li bi mogao da se skloni od smrtonosnog vremena: bukvu, jasiku, vrbu, brest… Svi su rekli ne. Zamisli!”

“Šta da zamislim?” pitao sam.

“Ništa me ne pitaj. To je deo priče.”

“Aha”, kazao sam.

“I dođe prvi sneg”, nastavio je. “Vrabac je bio očajan. Odleteo je, naposletku, do bora. ‘Hoćeš li me primiti preko zime?’ pitao je vrabac. ‘ Ali ja te ne mogu mnogo zaštititi’, rekao je bor. ‘Imam samo iglice koje propuštaju vetar i hladnoću.’ ‘Nema veze’, rekao je vrabac, drhteći. I tako je bor pristao. Najzad! I znaš šta?”

Ugrizao sam se za jezik. Nisam mu odgovorio.

“Vrabac je u bezbednosti tog drveta preživeo dugu zimu. Kad je stiglo proleće i divlje cveće procvetalo na brdima, ponovo se pridružio svojoj porodici. Njegov sin je bio presrećan. Mislio je da nikad više neće videti oca. Kad je Stvoritelj čuo tu priču, naljutio se na drveće. ‘Niste pružili utočište jadnom vrapčiću’, rekao je. ‘Oprostite’, reklo je drveće. ‘Zauvek ćete zapamtiti ovog vrapca’, rekao je Stvoritelj. Posle toga je učinio da sve drveće s jeseni ostane bez lišća… Odnosno, gotovo sve drveće. Budući da je bio dobar prema nesrećnoj ptici, bor je mogao da zadrži svoje iglice preko cele zime.”

Prekinuo je pripovest. “Šta kažeš za priču?”

“Ne znam”, odgovorio sam.

“Ali dobra je, je l’ da?”

“Jeste, dobro ste je ispričali.”

Kasnije, pošto sam imao malo vremena da izvršim nekoliko brzih proračuna, otkrio sam da izolacione osobine borovih iglica ne bi spasle vrapca. Priča je bila dobra, ali baka je slagala Dva Oblaka.

Rejf Larsen: “Izabrani radovi T.V.Spiveta”