…U doba rata svi su se surogati, a bilo ih je mnogo, prihvatali kao nužnost kojoj će vreme isteći ali je vrednost imalo samo ono što je pravo. U doba posle rata, u takozvanom miru, sistem vrednosti se poremetio pa ispremeštao pa izokrenuo: sve više je bivalo na ceni ono što je veštačko, što je ne-pravo. Surogat je postao vredniji od ne-surogata, veštačko je sticalo prednost nad pravim, i to zato što je veštačko bilo jevtinije od pravog i, samim tim, na ceni. U tome je, izgleda mi ponekad, jedan od osnovnih paradoksa nove, tehnološke ere a sigurno ne i onaj najsmešniji. Sad, posle silnih decenija, kao da ispada da pravi pobednik u Drugom svetskom ratu nije bila nuklearna bomba nego plastična smesa, da ne kažem plastična kesa što suvereno vlada našim modernim načinom života. Gospođa de Sevinje, koja uistinu nije imala neko naročito visoko mišljenje o ljudskoj prirodi, ipak bi se iznenadila nad podatkom da je Mefisto tako lako uspeo da zavede racionalnog zapadnog čoveka, u koga je i gospodin profesor Pavlović polagao nadu, i to svojom bajkom o čarima tehnološkog čuda, da ne kažem raja: sada se, okružen otrovanim vazduhom, otrovanim vodama i zatrovanim zemljištem, taj sluđeni čovek okreće oko sebe kao čigra, strepeći, s pravom, od četvrtog osnovnog elementa, vatre, koja će mu se vratiti, ali kao osvetnik. Pametnog zapadnog čoveka, oholog od snage racionalne spoznaje i željnog saznanja, Mefisto je opet nadigrao. Prevario. Odveo na stranputicu: u pakao.

Svetlana Velmar Janković : Lagum