Za proizvodnju ribe i mesa su tehnologija i znanje danas na dovoljno visokom nivou da se za to ne moraju više da uzgajaju, pate, kolju i ubijaju životinje. Godišnje se samo u Americi za potrebe ljudske ishrane ubije oko 40 milijardi životinja.
Oko 45.500 litara vode je potrebno za proizvodnju svakih 450 grama govedine. Navešću samo isečak iz prve domaće knjige sa opsežnijom analizom uzajamnog odnosa čoveka i prirode (Branko Kitanović, “Planeta i Civilizacija u Opasnosti”; Beograd, 1979):

“Valja imati na umu da ni životinja ne stvara u potpunosti belančevine od kojih se sastoji njeno meso. Ona ih uglavnom uzima od biljaka i prerađuje ih. Recimo, protein pšenice sačinjen je od istih “građevinskih” elemenata kao i meso svinje. Doduše, on nema samo jedan elemenat – lizin. Protein kukuruza veoma je sličan proteinu goveđeg mesa, ali mu
nedostaju lizin i triptofan. “Transformacija koja se biljnim belančevinama događa u utrobi životinje – kaže američki profesor Nil Rask – sastoji se samo u tome da joj ona dodaje jedan ili dva sopstvena elementa”.
Da li je za ovako nešto dovoljno čitavo goveče, čitava svinja ili ovca? Zašto se “mesni” proteini ne bi mogli uzimati direktno iz biljaka s tim da im se dodaju aminokiseline koje nedostaju?

Proizvodnja prirodnih mesa toliko je nerentabilna da u XXI veku, možda, uopšte i neće postojati, smatraju neki ugledni naučnici. Može se čak desiti da proizvodnja prirodnog, stočnog mesa bude zakonom zabranjena. Da bi se dobila pola kilograma mesa potrebno je oko 5-7 kg stočne hrane. Goveda, ovce i svinje su pokretne prerađivačke fabrike sa koeficijentom učinka ispod 10 odsto. Bik od 1.000 kilograma pojede brda trave, a proizvede dnevno samo oko 400
grama mesa. Postoje, doduše, živa bića koja mnogo brže rastu – to su jednoćelijski mikroorganizmi. Oni su veoma sićušni i nevidljivi golim okom (kad nisu u kolonijama), ali 1.000 kg ovih mikroorganizama mogu da proizvedu 2.500 puta više belančevina nego bik za isto vreme.

Masovno gajenje mikroorganizama s velikom proizvodnjom belančevina daće velike rezultate i omogućiće da se na ovaj način zamene domaće životinje koje će u narednom veku, po mišljenju mnogih stručnjaka, biti nerentabilne. “Mi ne smemo dalje da traćimo dobru zemlju na gajenje domaćih životinja” – kaže američki professor Šelton Grejdžer.
Naravno, rečna i morska fauna treba da dožive dalji kultivisani razvitak……”

A koliko smo daleko u sadašnje vreme sa razvojem tehnologija za gajenje mesa? Evo jednog isečka iz vesti iz 2009. godine:
“Holandski naučnici su uspeli da od ćelije koju su uzeli sa buta žive svinje, naprave veštačko svinjsko meso u laboratoriji! Proces formiranja “mesa” je prevazišao očekivanja i najvećih optimista…ide se dotle da očekuju da će biti moguće za maksimalno pet godina da se nađe u prodavnicama. Procenjuju da sa samo jednom ćelijom koja se uzme od samo jedne svinje, koja pritom ostaje živa i zdrava, može da se napravi količina mesa za koju treba zaklati milion grla! To je izjavio profesor fiziologije Mark Post na univerzitetu u Eindhoven-u Holandiji.”

Proces izgleda ovako. Iz žive životinje se uzimaju matične ćelije, poznate kao mioblasti, koje su preprogramirane da “izrastu” u mišiće. Prebace se u hranljivu tečnost pogodnu za njihov rast. Zatim se “presade” na šupljikavu sunđerastu (biološku) površinu na kojoj mogu da se “spajaju” i stimulišu električnim impulsima na rast. Dobijeni komad mesa se
može očistiti, seći, kuvati i jesti bez kostiju ili koristiti kao mleveno meso za pite, pljeskavice, kobasice, hamburgere, pileći ili riblji file itd.
Prednosti proizvodnje i konzumiranja ovako dobijenog mesa su neuporedivo veće od konvencionalnog uzgoja. Novim načinom proizvodnje ostvaruje se ogromna ušteda u smislu prostora, vremena, resursa, transporta itd. A što se tiče konzumiranja, ovako dobijeno meso će biti mnogo zdravije (jer će se sastojati od 100 odsto mišićne mase, a moći će da mu se dodaju i omega-3 masne kiseline). To znači da meso više neće biti uzrok, nego će sprečavati kardiovaskularne bolesti. Proizvodnjom u laboratoriji, bez klanja i transporta, izbeći ćemo i potencijalne zarazne bolesti poput salmonele, eserihije koli, kravljeg ludila, svinjskog gripa, bruceloze, a nećemo ni gutati antibiotike koje danas sadrži meso tovljene stoke.

Stoka trenutno u svetu zauzima 70% ukupnog poljoprivrednog zemljišta, ili oko 30% ukupne površine svog raspoloživog zemljišta na planeti (podaci Ujedinjenih Nacija, Food and Agriculture Organization (FAO)). Stoka proizvodi i 18% gasova staklene bašte, više od svih vozila na planeti.
Nema potrebe uzgajati celu životinju i gubiti i rasipati 75 do 95% onoga čime je hranimo. Preliminarni rezultati istraživanja Oxford Univerziteta (Hanna Tuomisto, Wildlife Conservation Research Unit), pokazuju da bi se novom metodom proizvodnje mesa smanjila emisija ugljendioksida industrije mesa za više od 80%.
Još je Winston Churchill u svom dalekovidom eseju iz 1932. napisao: “Pedeset godina od danas, oslobodićemo se apsurditeta gajenja celog pileta da bi smo jeli samo grudi ili krila, gajićemo ove delove zasebno u nekom pogodnom medijumu.”
Ali, opet, šta je najveći problem sprovođenja svega ovoga u moneternom sistemu? U monetarnom sistemu, ovaj pronalazak izazvao bi velike promene u društvu. Farme sa stokom bi počele potpuno da nestaju. Stočari bi ostali bez posla i zbog toga bi došlo do velike migracije u gradove, što bi opet drastično povećalo potrebu za izgradnjom stanova.
U zemljama kao što su Argentina i Novi Zeland, koje su poznate kao veliki proizvođači i izvoznici mesa, došlo bi do velike ekonomske krize i vrlo verovatno, usled toga, do velikih pobuna i revolucije. Vršene su zapravo opširne i ozbiljne studije u svetu na ovu temu, nije da ljudi ne žele, nego su jednostavno zarobljeni u starom sistemu i ne znaju kako dalje. Ne vide rešenje i izlaz iz situacije.
Opširnije o ovoj temi:
http://en.wikipedia.org/wiki/In_vitro_meat (link na engleskom)

Ekologija magazin – budućnost hrane

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/11170/Vestacko-meso-uskoro-na-trpezi