Ove godine, indijska vlada je preduzela dve akcije koje su dobre kao primer koji će koraci u čišćenju globalne ekonomije od ugljen-dioksida funkcionisati a koji ne.

Pred Samit G20 u Torontu u junu, Indija je predložila malo povećanje akciza na kerozin, dizel i benzin, sa neizbežnim povećanjem cena goriva za potrošače. Šta je bio rezultat tog podizanja cena, koje bi rezultiralo sa 30 dolara po toni ispuštenog ugljenika? Veliki neredi i štrajkovi. Do kraja avgusta, indijska vlada je odlučila da odloži uvođenje reformi, zbog zahteva političke opozicije.

Druga odluka indijske vlade je bila uvođenje male takse na ugalj, koja bi bila investirana u tehnologije za dobijanje obnovljive energije. Taj mali namet – očekivalo se da će doneti 535 miliona dolara u prvoj godini uprkos rezultatu ekvivalentnom sa samo 35 centi po toni ispuštenog ugljenika –prošao je bez ikakvih protesta javnosti. A opet bi mogao da pomogne Indiji u razvoju sopstvenih zelenih tehnologija.

Razlika u reakciji javnosti na ove vladine akcije ilustruje nepromenljivost onog što autor ovog eseja Rodžer A Pilke, inače profesor ekoloških studija na Kolorado univerzitetu, naziva gvozdenim zakonom klimatske politike: Kada se politika smanjenja emisije gasova sukobi sa politikom fokusiranom na ekonomskom rastu, ekonomski rast će uvek pobediti.Klimatska politika bi trebalo da teče niz struju javnog mnjenja a ne uz nju. Pozivi na asketizam i žrtvu su predodređeni na neuspeh.

S obzirom na propast donošenja klimatskih zakona u američkom Senatu, neuspeh klimatske konferencije u Kopenhagenu prošlog decembra i, takođe ako imamo u vidu mlitave pokušaje da se konferencija opet održi u Kankunu u Meksiku do kraja godine neverovatno je da neko još uvek pokušava da propagira klimatsku politiku čiji uspeh zavisi od smanjenja ekonomskog rasta. Za neke, jedina naučena lekcija je da pokušaju ponovo sa strategijama koje su nas dovele do situacije u kojoj smo danas. Za druge, to je ludost.

Poslednji meseci su puni primera gvozdenog zakona klimatske politike. U avgustu, Yu Quingtai, glavni kineski pregovarač na klimatskoj konferenciji u Kopenhagenu, održao je govor na Pekinškom Univerzitetu u kome su se čule neuobičajeno otvorene primedbe u vezi realnosti smanjenja emisije gasova. Rekao je: „Ne mogu da prihvatim da neko iz razvijene zemlje ima veća prava od mene da troši energiju. Svi smo stvoreni jednaki – to nije prazan slogan. Amerikanci nemaju pravo da narede Kinezima da smeju da troše samo 20 odsto od trenutne potrošnje energije. Mi ne želimo da zagađujemo kao što su oni radili, ali imamo pravo da težimo ka boljem životu. U Indiji 600 miliona ljudi živi bez struje – i država mora da se razvije i da im to obezbedi. A ako to poveća emisiju gasova, ja kažem „Pa šta?“. Ljudi imaju pravo na bolji život.“

Dakle, ako povećanje cene energije nije dobro rešenje za smanjenje emisije ugljenika, šta je alternativa? Alternativa je jeftina čista energija. Nedavno je Nemačka, poput Indije, uvela takvu strategiju. Kancelarka Angela Merkel je predložila nastavak rada nemačkih nuklearnih elektrana, što bi dovelo do profita od 40 milijardi dolara od taksi na nuklearnu energiju. Prema nemačkom ministru ekonomije, taj profit će biti korišćen za razvoj obnovljivih izvora energije.

Da li bi takav pristup mogao da bude osnova za buduće međunarodne pregovore o klimi? Zamislite kada bi se države sakupile u Kankunu sa ciljem da pregovaraju o jednom broju – ceni ugljenika koju će implementirati? Sa dogovorom o ceni ugljenika, bez obzira koja je cifra u pitanju, sledeći korak bi bio dostizanje konsenzusa o investiranju tog novca u inovaciju energetske tehnologije, sa ciljem smanjenja troškova i poboljšanja pristupa energiji.

Od suštinske važnosti za pokretanje ovakvih inovacija je vlada. Vlada mora podsticati konkurenciju, uključiti javne radove kod implementacije energetskih inovacija i takođe bi morala biti glavni potrošač novih energetskih tehnologija.

Važno je naglasiti da svrha uvođenja skromne takse na ugljenik nije promena ponašanja ljudi, ograničenje ekonomske aktivnosti ili poskupljenje fosilnih goriva iznad nivoa alternativnih goriva. Njena svrha je prikupljanje sredstava za investicije u inovacije.

Kritičari ovakvog pristupa se mogu požaliti da on ne nudi nikakve garancije da će se emisije smanjiti do određenog datuma u budućnosti. Naravno, to ne čini ni aktuelni pristup pregovorima, ali se nudi iluzija pouzdanosti za one koji su voljni da potisnu sumnju.

Neprijatna realnost je da niko ne zna kako ćemo smanjiti emisije gasova za 80 odsto u predstojećim decenijama. Međutim, posedujemo dovoljno znanje da krenemo u tom pravcu. Preduzimanje tih prvih koraka, međutim, zavisiće od naše sposobnosti da smislimo i primenimo politiku koja je u skladu sa obećanjima i mogućnostima, a opet fokusirana na ljudsko dostojanstvo.

Izvor: Yale Environment 360