Савремена пољопривреда са тенденцијом ка укрупњавању обрадивих парцела, монокултурном производњом, све већом употребом механизације и хемијских средстава из године у годину деградира земљиште, уништава природну биолошку разноврсност, загађује животно окружење. И индивидуални земљорадници већ одавно су угрожена врста, на удару државних уредби и непредвидивих промена на тржишту. Има ли начина да своје потребе задовољавамо сарађујући с природом, а не борећи се против ње? Да ли „земљорадник“ може постати цењено занимање?

Многи већ дуго покушавају да дају лични одговор на ова питања. Понегде се стварају удружења, у настојању да се заједничким снагама нешто уради. Људи се полако присећају да су им, осим новца, неопходни и здрава храна, вода, ваздух. Потребан нам је додир са земљом, као што је и земљи потребно да је разумемо и да о њој бринемо. Органска пољопривреда на парцелама сагледивих размера полако узима маха. У Аустрији, на пример, према подацима од прошле године органска и биодинамичка производња намирница попела се на више од двадесет процената укупне пољопривредне производње. Иза овог готово невероватног податка добрим делом стоји један човек – Сеп Холцер, „обичан сељак“ из готово забачене алпске области Лунгау у салцбуршкој регији.

Његово родно имање Краметерхоф смештено је између 1100 и 1500 метара надморске висине. Простире се на око 45 хектара, од чега  су три под водом. Ту расту готово све врсте воћа међу којима су и грожђе и лимун, мноштво повртарских култура, бројне врсте житарица, стотине самониклих врста биља међу којима много зачинских и лековитих, разноврсних печурака.  У језерцима на имању пливају рибе – сомови, штуке, шарани, пастрмке, бела риба, има и ракова, шкољки, жаба – размножавају се природно и не угрожавају једни друге. На имању су живели или још увек живе јакови, бизони и биволи, шкотско полудивље говедо, јелени, срндаћи, даброви, рисови, разноврсне велике и мале птице… Прави рајски врт – остварење Холцеровог сна из детињства.

А у доба његовог детињства и ране младости, између четрдесетих и шездесетих година прошлога века, ово имање беше почело да посустаје, као и већина индивидуалних газдинстава. Са само двадесет година Сеп је преузео бригу о породичној имовини. Почео је да преуређује имање, да на њему прави терасе, вртове и рибњаке. Планинска падина је бујала, постајала све разноврснија, раскошнија, необичнија. На њој су се појавиле широке, густо обрасле терасе између којих су постављене високе леје са поврћем, а између њих расту воћке. „Треба оставити природу да ради за себе, посматрати је, разговарати с биљкама. Оне нам кажу да ли се осећају пријатно, да ли им је добро. Ако саосећате мало са њима и уживите се у њих, онда оне расту свуда. Онда не постоје повољни и неповољни положаји, само људи који су више или мање способни да живе у сарадњи са природом а не у сукобу с њом.“ Сеп је навео природу да ради за њега: механизацију готово да не користи, главни помоћници су му кртице, глисте, мрави. Земљу не оре, а када треба прекопати неку парцелу, то обави мало крдо полудивљих свиња. Оне су веома одане свом господару и разумеју сваку његову реч. Када их затекне ван обора и укори, журно се враћају назад кроз рупу на огради. „Смањују ми посао, не морам да им плаћам здравствено осигурање, не дајем им плату, а кад оду у пензију, дају ми још и добру сланину. Ако се животиња добро осећа, из ње произилази и добар производ. Не желим да затварам животиње играјући се чувара затвора, ни да храним своје затворенике у штали. Колико животиња данас ни не види Сунце. Тако нешто треба забранити, људи тако постају мучитељи животиња – а то је злочин.“

Мада прича о рајском врту у Алпима делује идилично, толико да се помисли како је то све лако у тамо неком, сређенијем и богатијем свету, мора се рећи да је Сеп Холцер имао све врсте проблема и савлађивао многе препреке, не у природи, већ међу људима. Нису га мимоишли неповерење и зазор, толико да су га деценијама називали лудаком. Имао је мука и због обичне људске зависти. На тавану породичне куће још чува кутије препуне судских поднесака које га потсећају на то колико је времена, снаге и новца изгубио у споровима са државом: „Жалбама, молбама и тужбама бранио сам се од терора државе,“ пише у својој аутобиографији „Бунтовни земљорадник“, продатој у много стотина хиљада примерака.. Два пута су његови случајеви стизали до највиших судова у земљи,  и увек је, на крају, доказивао да је у праву. „Покажимо грађанску храброст. Законе који нису у складу са природом одбијам и не следим их. Онај ко изабере природни пут имаће додуше краткотрајне проблеме, али ће се дугорочно изборити за своје право и потврдити га. У огромном свету чуда нашег свемира постоји, хвала Богу, потпуна савршеност и праведност.“

Сеп Холцер је данас светски познато име. Краметерхоф годишње посети око десет хиљада људи, жељних да виде чудо и нешто науче. Тамо се држе предавања, семинари. За оне који желе да све виде изблиза и схвате цео циклус природног годишњег оптока, на имању је изграђено десет скоро луксузно опремљених барака које се могу изнајмити на дуже време. Универзитетски професори доводе на Краметерхоф своје студенте да на лицу места уче о еколошкој пољопривреди. Сеп ништа не задржава за себе: говори све што зна, ништа није хтео да патентира или штити правом интелектуалне својине, објашњавајући да ништа није измислио, већ само преузео од природе. „Срећа је што сам задржао дечји дар да логику природе применим у животу. У природи увек држим очи отворене. Непрекидним посматрањем својих животиња откривам путеве за успешан и складан саживот. Најважнји принцип ми је постао да схватам природу, а не да је, као што су ме учили, савладавам. Свака животиња и свака биљка има свој задатак у стварању. До проблема долази само када човек погрешно усмерава вештине…“

Мада и у Салцбуршкој области важи изрека да је најтеже бити пророк у своме селу, Сеп Холцер је надахнуо многе људе, међу њима и своје суседе. Одједном, многа ондашња деца, па и његова, пожелела су да се после школовања врате да живе на селу. Сељани преузимају његове идеје и покушавају да газдују имањима сарађујући са природом. Неколико градских породица је након посете Краметерхофу напустило град и населило се у брдима где су под његовим упутствима подигли слична имања… Сеп Холцер може да види како се његове идеје шире и претачу у стварност. Али, циљ је још увек далеко. „Мој циљ је веома амбициозан. То је здрава земља на којој се биљке, животиње и људи могу достојанствено односити једни према другима и живети заједно.“

Издавачка кућа „Звонећи кедри Србије“ ових дана, пред почетак новог пролећа издала је Сеп Холцерову књигу „Пермакултура“ са мало дужим поднасловом: „Практични приручник за природан и самоодржив узгој воћа, поврћа и животиња“.

Детаљније информације  на сајту www.zvonecikedrisrbije.com