Organski, zeleni ili biootpad su sinonimi za otpad organskog porekla, odnosno otpad koji u sebi sadrži ugljenik kao svoj osnovni element. Organski otpad se može podeliti prema poreklu na otpad biljnog ili životinjskog porekla. Kako biljni tako i životinjski otpad se može ekološki prihvatljivim tretmanima dovesti do oblika koji je koristan za životnu sredinu, a iz koga se može izvesti i ekonomska računica. Tehnologije kojima se može tretirati organski otpad su:

1.Inseneracija – kontrolisano sagorevanje radi smanjenja zapremine i dobijanja toplotne energije
2.Sagorevanje – promena hemijskog sastava pod uticajem toplote uz oslobađanje toplotne enrgije.
3.Piroliza – zagrevanje otpada bez prisustva kiseonika, kao rezultat dobija se mešavina čvrstog, tečnog i gasovitog goriva.
4.Gasifikacija – materijal se konvertuje u gas, zasniva se na principu dobijanja gasa iz uglja
5.Plazma proces – otpad se zagreva na veoma visokim temperaturama, organski otpad se konvertuje u gas bogat vodonikom, a neorganski u inertne staklene ostatke.
6.Anaerobna digestija – razgradnja organske frakcije otpada pod uticajem mikroorganizama bez prisustva kiseonika, kao rezultat se dobija biogas koji se sastoji od mešavine metana i ugljen dioksida, kao i drugih gasova u tragovima.
7.Kompostiranje – razgradnja organskog otpada pod dejstvom mikroorganizama uz prisustvo kiseonika.

Organski ili zeleni otpad obuhvata ostatke od voća i povrća (otpad sa pijace), pokošenu travu, ostatke od rezidbe voća ili ukrasnih biljaka (ukrasnog drveća, šiblja ili cveća), ostatke od ratarske proizvodnje,  hleb i peciva, ostatke iz kuhinje (kesice čaja, talog od kafe, termički obrađeno voće i povrće, ostaci od pripreme voća i povrća, ljuske od jaja i drugo) i drugi otpad biljnog porekla.  Obično ne razmišljamo o otpadu na ovaj način, ali sav navedeni otpad ukoliko odložimo u kantu za đubre on na kraju završava na gradskoj deponiji. Milionski grad kao Beograd proizvede dosta otpada (od 650 do 700.000 tona godišnje), organska frakcija se na deponijama u odsustvu kiseonika (O2) razgrađuje i proizvodi metan (CH4), a metan je označen kao jedan od 6 gasova koji imaju najpogubniji uticaj na atmosferu i veliki uticaj na stvaranje efekata staklene bašte. Pored štetnog uticaja metana proizvedenog u deponijskim uslovima on predstavlja veliku opasnost zbog eksplozivnosti (metan se proizvodi ispod dubokih slojeva smeća u odsustvu kiseonika, gde se koncentriše u mehur koji teži da izađe na površinu).

Od tehnologija koje se mogu primenjivati trenutno je najdostupnije kompostiranje, može se jednostavno primeniti u domaćinstvima, a takođe se može i komercijalizovati ukoliko su u pitanju veće količine otpada koji se tretira.

Od tehnologija koje se mogu primenjivati trenutno je najdostupnije kompostiranje, može se jednostavno primeniti u domaćinstvima, a takođe se može i komercijalizovati ukoliko su u pitanju veće količine otpada koji se tretira.
Kompostiranje je veoma jednostavan proces i može se lako primenjivati u domaćinstvima, čime se sprečava negativan uticaj razlaganja organskog otpada na životnu sredinu, a s druge strane se dobija izuzetno đubrivo sa veoma visokim sadržajem hranljivih sastojaka i to u najpristupačnijim oblicima za biljke. Za kompostiranje u domaćinstvu je potrebno površinu od 4-5m2 odvojiti za te namene. Prostor treba ograditi tako da se formira nekoliko pregrada dimenzija 1x1x1m, broj pregrada se određuje u zavisnosti od količine otpada, za prosečno domaćinstvo su dovoljne dve ograđene komore zapremine 1m3 . Otpad se odlaže u jednu pregradu dok se ne formira gomila visine 1 m, pregradni materijal treba da budu sa otvorima da bi se omogućilo provetravanje (najjednostavnije je iskoristiti drvene palete kao pregrade). Tako složen otpad za godinu dana se potpuno razgradi i može se koristiti za obogaćivanje zemljišta (po nekim autorima kompost može u potpunosti zameniti mineralna đubriva zbog visokog sadržaja hranljivih sastojaka), uz povremeno mešanje radi aeracije (prebacivanjem sa jedne na drugu gomilu) proces se može skratiti na 6 meseci.

Kompostiranje u domaćinstvima je jako značajno, bez obzira što se prvobitno čini da su to mali koraci u očuvanju životne sredine. Pored kućnog kompostiranja bilo bi jako korisno otvaranje kompostana koje bi preuzimale veće količine organskog otpada. Naravno, za kompostanu su potrebna određena ulaganja, podloga se mora posebno pripremiti kako ne bi bilo ocednih voda, mora se obezbediti mehanizacija za manipulaciju kompostnih gomila (prevrtanje materijala je neophodno u komercijalnom kompostiranju jer znatno smanjuje trajanje procesa), neophodne su kulture mikroorganizama koje će pokrenuti i ubrzati proces. Kao najveći proizvođači organskog otpada su veletržnica, pijace, hipermarketi, prehrambena industrija, pekarska industrija i drugi posrednici u trgovini hrane ili proizvođači hrane.
Realno je pretpostaviti da će se kontrole u ovoj oblasti znatno zaoštriti u narednom periodu, tako je za očekivati da u jednom momentu gradske deponije neće moći da prime biorazgradivi otpad (u koji spada i organski otpad o kome je bilo reči). U pojedinim zemljama Evropske unije deponije su odavno ograničene u tom smislu, pa tako u zemljama zapadne, severne i južne Evrope postoji veliki broj postrojenja koje koriste tehnologiju anaerobne digestije, kompostane su zastupljene širom EU, inseneracija je takođe prisutna, kao i druge tehnologije tretmana biorazgradivog otpada. U Srbiji se neminovno ide ka tome, tako da nije nerealna pretpostavka da će onaj ko napravi prvu kompostanu u okolini, recimo Beograda, biti pretrpan sirovinama i da će biti obaveza da se sav organski otpad predaje baš na kompostiranje, jer bi to bio trenutno jedini raspoloživi kapacitet za ekološki prihvatljiv tretman. Ideja koju svakako treba dodatno razmotriti, a od koje bi svi imali korist, kratkoročno i dugoročno.

Autor: Đorđe Teofilović