Ako pročitamo dokument koji je nastao kao rezultat tih napetih deset dana u decembru 2009. čini se kao da ga je pisao neki razmaženi, bogati dečak koga ne krasi preterana inteligencija. Dobro ‘ajde, prepoznajem da šume ne treba da se seku i podvući ću da je klimatska promena veliki problem. Slažem se da bi trebalo da smanjimo emisiju gasova i evo, daću kad budem mogao….100 milijardi dolara za sve one siromašne zemlje ako baš toliko kukaju.

Međutim, ono što je većina očekivala je ozbiljniji i agresivniji pristup u smanjenju emisije gasova. Svi su zaista imali velike očekivanja od Kopenhagena. A onda, u poslednjem trenutku su povučene iz opticaja prethodno dogovorene cifre o zadržavanju rasta globalne temperature na 1,5 C0 u ovom veku (i ubačena nova granica od 2C0) i o smanjenju emisije ugljen-dioksida za 80% do 2050.godine. Ključ koji je otvarao mnoga vrata držao je u džepu Barak Obama, međutim njegova odluka (koja je iznenadila i razbesnela mnoge) je bila da ga ne iskoristi. Štaviše, kasnije je tvrdio da ključ i nije bio kod njega već kod kineske delegacije. Reakcije su bile oštre: Džon Soven, izvršni direktor Grinpisa je izjavio da je Kopenhagen mesto zločina; Lumumba Di-Aping, glavni pregovarač ispred grupe od 133 zemlje u razvoju je rekao da ovaj sporazum zaključava te države u začarani krug siromaštva; Hugo Čavez, predsednik Venecuele je tvrdio da kada bi klima bila neka  banka odavno bi je spasli.

Razlika u očekivanjima pred tu konferenciju i ovu, predstojeću u Kankunu (Meksiko) je drastična. Već u martu ove godine, Koni Hedegard – evropska komesarka za klimu je izjavila kako se ne očekuje obavezujući sporazum o klimi ove godine. Tom pesimizmu se, naravno na diplomatski i uvijen način, pridružio i Ban Ki-mun, generalni sekretar UN-a. Na pripremnom sastanku u kineskom gradu Tijanjinu nastavljene su rasprave između Kine i SAD koje, ako se ne prekinu, nikom neće doneti dobro. Ključna tačka sporenja je «podela tereta». Očekuje se da bogate, razvijene države izdvoje novac koji će pomoći zemljama u razvoju da razvijaju i koriste zelenu tehnologiju. Problem je naravno u tome ko će priznati da je stariji zagađivač, odnosno ko će dati više novca. Sama činjenica da se u Meksiku ove godine ne očekuje pojavljivanje državnih šefova ne obećava da će se ozbiljno pričati o ključnim temama. Osnovno čemu se učesnici nadaju je postavljanje zdrave baze za pregovore 2011.godine.

Venecuelanska predstavnica u ime ALBA (Bolivarska unija za Amerike) očekuje od razvijenih zemalja da pokažu čvrstu političku volju da pretoče tekstove sa prethodnih pregovora u konkretne akcije.

Su Vej, glavni kineski pregovarač, očekuje da svet preuzme odgovornost za istorijsku kumulativnu emisiju gasova i da promeni neodrživi način života, a u isto vreme da obezbedi finansijsku pomoć i transfer tehnologija u zemlje u razvoju. Takođe, očekuje da svet razmotri održivi princip razvoja i prihvati smanjenje emisije gasova, ali uz ekonomski razvoj i iskorenjivanje siromaštva. Dakle, vraćamo se godinu dana unazad kada se očekivalo da SAD prvi pruže ruku koju će svi sa zadovoljstvom da prihvate.

Ipak, plašim se da do toga neće doći ni ovog decembra. SAD, pritisnute unutrašnjim problemima verovatno neće napraviti bitan pomak u svojoj klimatskoj politici, a Kina će, sve oštrija u kritici, zahtevati da Amerika odustane od svojih arogantnih stavova o smanjenju potrošnje energije u ostatku sveta. Od Evropske Unije se očekuje da «gradi mostove između glavnih učesnika». U svemu ovome, nekako tužno štrči optimističan stav meksičkog pregovarača Fernanda Tudele koji očekuje da će se u Kankunu desiti spektakularan proboj.

Željko Stanković

Možda bi vam bilo interesantno i:

  1. EU za smanjenje emisije štetnih gasova do 30 odsto
  2. Svetski savet zelene gradnje proglasio gradove pobednike na UN Konferenciji o klimatskim promenama
  3. Pravi put u pronalaženju rešenja za klimatsku promenu
  4. Rekordan nivo ugljen-dioksida u svetu u 2010.
  5. Kankun – dogovor postignut!