Pored svih pozitivnih strana koje su neosporne, moramo se osvrnuti i na ogromne opasnosti koje svaka nuklearna elektrana potencijalno nosi sa sobom. Havarije. Eksplozije. Katastrofe. Černobil. To su samo neke od reči koje nas podsećaju na ono čega se najviše plašimo kada se spomene izgradnja nuklearnog postrojenja u našoj blizini.
Kada dođe do nesreće na nuklearnoj centrali, posledice su u često velike i, zbog radijacije, u najvećem broju slučajeva vremenski i teritorijalno dalekosežne i nepredvidljive. Ulrih Bek, jedan od vodećih sociologa današnjice, kaže da u današnjem, modernom, tehnološki naprednom društvu „ne morate biti odgovorni za uzrok kako biste osetili posledice“. To se savršeno može primeniti u slučaju nuklearnih katastrofa.
Pogledajmo samo neke od većih udesa:
1. Majak (SSSR), 1957.
Nuklearna elektrana „Majak“ na južnom Uralu bila je jedna od sovjetskih tajni Hladnog rata. Predstavljala je primarni nuklearni kompleks za proizvodnju plutonijuma koji se koristi u produkciji atomskog naoružanja.
Kada je 1957. godine došlo do eksplozije rezervoara u kojem se nalazio radioaktivni otpad, u atmosferu je ispuštena količina zračenja jednaka polovini one koja je 29 godina kasnije ispuštena u Černobilu. Smatra se da je oko 300,000 ljudi direktno ili indirektno bilo izloženo radijaciji. Broj umrlih nikada nije tačno prikazan.
Eksplozija u atomskoj centrali „Majak“ se smatra drugom najvećom nuklearnom katastrofom u istoriji.
2. Kistim (na Uralu), zima 1957/58
Došlo je do ispuštanja radijacije u spoljašnju sredinu kao posledica ljudske greške. Procenjeno je da je u kratkom peiodu nekoliko stotina ljudi umrlo od zračenja.
3. Ajdaho Fols (SAD), 3. januar 1961.
Tri radnika poginula nakon velike eksplozije eksperimentalnog reaktora.
4. Detroit (SAD), 5. oktobar 1966.
Nakon kvara na sistemu hlađenja skoro potpuno se istopio eksperimentalni reaktor. Došlo je do ispuštanja radijacije, jedan radnik je umro.
5. Ostrvo tri milje (SAD), 28. mart 1979.
Najznačajnija nuklearna katastrofa u istoriji SAD-a. Delimično se istopio jedan od glavnih reaktora.
Najvažnija pumpa za vodu, koja je hladila sekundarni prsten elektrane, isključila se neočekivano oko 4 sata ujutru. Kvar je nastao usled mehaničkih i električnih problema (koji su bili česti), što je dovelo do toga da generator pare prestane da hladi vodu primarnog prstena. Kao posledica, velika količina vode koјa јe trebalo da hladi reaktor je isparila i usled toga јe došlo do otkrivanja gorivnih šipki. Bez dovoljnog hlađenja, pri visokoј temperaturi od oko 1000 celziјusa, ove šipke su se istopile. Cela havariјa јe na međunarodnoј skali za nuklearne događaјe ocenjena sa 5 od 7, s obzirom na to da јe imala velike posledice na sam reaktor i elektranu, iako јe do životne sredine stigla minimalna količina radioaktivnih materiјa.
Prilikom ove katastrofe niјe došlo do ozračenja osoblja koјe opslužuјe reaktor. Tih godina se u Americi planirala izgradnja 129 nuklearnih elektrana. Nakon nesreće koјa se dogodila, realizovana su samo 53 proјekta. Važno јe napomenuti da јe pre nesreće oko 70% populaciјe podržavalo američki nuklearni program, dok јe posle nesreće ovaј broј pao na 50% i vremenom јe bivao sve manji.
Čišćenje elektrane јe počelo u avgustu 1979. i završeno јe kraјem 1993. godine. Od 1985. do 1990. godine, skoro 100 tona radioaktivnog goriva јe uklonjeno iz ovog nuklearnog pogona.
6. Tenesi Veli (SAD), 11. februar 1981.
Osam radnika je ozračeno nakon što je preko 100,000 galona tečnosti za hlađenje sa visokim stepenom radioaktivnosti iscurelo u glavnu zgradu.
7. Černobil (SSSR), 26. april 1986.
Najveća nuklearna katastrofa u istoriji.
Eksplozija se desila na četvrtom reaktoru nuklearne elektrane „Lenjin“, Černobil u 01:23 26. Nesreća je prouzrokovana loše izvedenim eksperimentom. Tokom eksperimenta pojedini operateri su se suprotstavljali, čak su odbijali da izvrše naređenja. Ipak, eksperiment je sproveden.
Postoje dve zvanične verzije o uzrocima katastrofe. Po prvoj, objavljenoj tokom avgusta 1986., uzrok nesreće je isključivo greška operatera. Po drugoj, objavljenoj 1991., uzrok su greške u dizajnu samog reaktora, tačnije u šipkama koje kontrolišu rad reaktora.
Među faktorima koji su doprineli nesreći je i svakako neadekvatno obučeno osoblje. Direktor V.P. Brjukanov je pre transfera u Černobilsku nuklearnu elektranu radio u termoelektrani na ugalj. Glavni inženjer Fomin je takođe imao iskustva samo na konvencionalnim elektranama. Djatlov, zamenik glavnog inženjera, je imao nešto iskustva sa nuklearnim reaktorima na podmornicama.
Količina radijacije koja je ispuštena u spoljašnju sredinu bila je oko 400 puta veća od one koju je prouzrokovala atomska bomba bačena na Hirošimu. Radijacija se mogla detektovati u celoj Evropi, sve do Pirinejskog poluostrva.
U prva tri meseca nakon eksplozije, 31 osoba je umrla od posledica zračenja, a smatra se da je više stotina ljudi umrlo u narednom periodu.
8. Tokaimura (Japan), mart 1997.
Zbog neispravne opreme došlo je do eksplozije reaktora i 35 radnika je direktno bilo izloženo velikoj količini zračenja. Dve godine kasnije, u ovoj istoj elektrani, došlo je do nove eksplozije i 55 radnika je bilo izloženo radijaciji.
Ovo su samo neke od nesreća koje su se dogodile u nuklearnim elektranama. Bilo ih je još. Neke zemlje, među kojima su Italija, Švedska i Nemačka, ozbiljno razmišljaju o tome da uvedu temeljite promene u svoj nuklearni program. Neke čak i da ga ukinu u potpunosti. Pitanje je, ipak, da li će se to dogoditi u skorije vreme. Nuklearna energija je izuzetno isplativa, a setite se – transnacionalni kapitalizam kontroliše današnji svet, a tu je profit uvek ispred dobrobiti ljudi.
Predrag Ozmo
May 22nd, 2013
O komentara na "Nuklearka u komšiluku? Bolje ne."
Dajte komentar!