Svečanom akademijom, organizovanoj u fiskulturnoj sali Osnovne škole „Jefimija“, Obrenovac je 20. decembra obeležio dan opštine. Tim povodom dodeljene su zahvalnice za herojsko delo pojedincima koji su pomogli u spasavanju života i imovine Obrenovčana za vreme majskih poplava. Pored 195 pojedinaca koje su predložili građani Obrenovca, zahvalnice su uručene i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, jedinicama Žandarmerije i Vojske Srbije. Ministar Stefanović je naglasio da to ne doživljava samo kao lično priznanje, već kao nagradu svim pripadnicima MUP-a ističući da su na spasavanju ljudi u Obrenovcu radili, rame uz rame, pripadnici policije i vojske, spasioci, dobrovoljci, strani timovi i ronioci.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali nije bio prisutan. Ali, njemu su dva dana ranije u Domu Garde na „Topčideru“ ministar odbrane Bratislav Gašić i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković uručili vojnu spomen-medalju za izuzetan doprinos sistemu odbrane Republike Srbije. Obraćajući se prisutnima, u ime nagrađenih van sistema odbrane, Siniša Mali je rekao da je bila velika čast i zadovoljstvo sarađivati sa pripadnicima sistema odbrane i tokom majskih poplava, ali i tokom vojne parade.

Nadomak nove 2015. godine, više od sedam meseci nakon poplava, građani i građanke Obrenovca i dalje su bez odgovora na pitanja kako je i čijom krivicom izgubljeno, po zvaničnim podacima, 17 ljudskih života, a njihov grad potopljen. Državni organi i institucije ne daju ni objašnjenje, a još manje odgovor na ova pitanja, kao da se to tiče odgovornosti samo i jedino Obrenovčana i nikog više. Kako je u Srbiji za samo osam godina nakon razdvajanja od Crne Gore sistem osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja građana “ispao iz funkcije”? Kako smo došli u situaciju da predsednik Vlade na vanrednoj sednici, nakon proglašenja vanredne situacije u celoj državi, kaže:“Nemamo više žandarmerije, nemamo više vojnika slobodnih (…) da nije momaka sa DIFa, da nije dobrovoljaca, da nije ronilaca, žrtve bi bile upetostručene, rekao bih, u Obrenovcu, a nisu male”? Zašto je, bez sumnje, najveća evakuacija u mirnodopsko vreme u istoriji Srbije, evakuacija Obrenovca, sprovedena bez plana, u krajnje haotičnim okolnostima i sa izraženim nedostatkom tehničke opremljenosti? Zašto Obrenovac, na samo 30 kilometara od glavnog grada, ne da nije odbranjen već, za razliku od na primer Šapca, nije ni branjen? Kako se dogodilo da se Ustavom garantovana lična bezbednost i bezbednost imovine građana, pretvorila skoro u mrtvo slovo na papiru?

Prisećajući se poplave u Obrenovcu iz 1981. godine, general-major u penziji, Miroslav Lazović kaže:

“I tada je taj deo bio poplavljen, ne u ovoj meri kao sada, nešto nižoj, ali Sava nije probila nasipe. Ali tada je inženjerijska brigada (u Obrenovcu) sa drugim raketnim divizionom koji je tu živeo i radio, brojila sigurno preko 500 ljudi, koji su mogli u roku od jednog sata da reaguju. Sad vi nemate jedinicu koja može da reaguje u jednom satu.”
RTV, 8. 7. 2014. godine

Prema njegovim rečima, vojska je 1981. koristila helikoptere MI-17, koji u jednom naletu mogu da prime i do šesnaestoro ljudi, a ovoga puta za tu namenu upotrebljena je daleko manja “gazela”.

“Nabavka nove tehnologije košta, ali se vremenom isplati. Da smo spasili pet, šest života više, ne bismo danas govorili. Ipak, mnogo je mrtvih. Broj ne samo da opominje, nego treba dati objašnjenje zašto. (…) U kritičnim momentima odlučuje hladna glava, ne vruće srce, nego hladna glava. A da bi “hladna glava” mogla nešto da odradi, mora da ima mnogo znanja, iskustva. U ovom momentu je zakazalo i znanje i iskustvo. Sve posle toga kad se nešto dogodi su samo sprečavanja gorih posledica, ali ti ne možeš umanjiti već postojeće. Nego spasavaš što se spasiti da. Pa smo išli na ljudske živote kao primarni segment. A da smo imali malo više znanja i malo više iskustva, i da smo malo više pratili događaje, verujem da se ovo moglo umanjiti. Ne bi se moglo možda sprečiti, ali bi se moglo umanjiti. Posledice su enormne.”
RTV, 8. 7. 2014. godine

Činjenica jeste da je Vojska Srbije, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, postojećim resursima i raspoloživim kapacitetima, dala svoj maksimum tokom majskih poplava, kao i u sanaciji nakon njih. Ali je i nepobitna činjenica da bi najveličanstvenija i ekonomski najisplativija „vojna parada“ bila da je država odbranila Obrenovac od poplave i potapanja.

Umesto što, kao u bajci „Carevo novo odelo“, organizuje vojne parade i dodeljuje vojnu spomen-medalju „za izuzetan doprinos sistemu odbrane Republike Srbije” komandantu Štaba za vanredne situacije Beograda koji se, najblaže rečeno, uopšte nije snašao na tom položaju, aktuelni ministar odbrane mogao bi da objasni građanima Obrenovca i Srbije kako je i zašto uloga vojske u vanrednim situacijama svedena na ulogu “trećepozivca”. Ili da, u ime građana o tome traži, ako ne odgovornost, onda bar javno “pojašnjenje”  od bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca (2007-2012) i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića (2008-2014.). Dodatna “pojašnjenja” na ovu temu građanima duguje i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, kao bivši član Saveta za nacionalnu bezbednost.

Više u Istinomeru