Zapadni političari pogrešno veruju da će dalji ekonomski razvoj učiniti naciju srećnijom. Međutim, statistički pokazatelji idu u prilog nečemu što je danas jeres: onog trenutka kad država napuni svoje ostave nema svrhe dalje se bogatiti. Hipici, Zeleni, zagovornici jednostavnog života van korporativne mašinerije (tzv. downshifters), spori pokret – svi oni se naslađuju pošto su njihove ideje potvrđene.

Prvo, ankete su pokazale da industrijalizovane nacije nisu vremenom postale srećnije. U Velikoj Britaniji ljudi su podjednako srećni kao i njihove (mnogo siromašnije) babe i dede. U SAD, sreća je u opadanju. Bele Amerikanke su manje srećne od svojih majki. Drugo, broj depresivnih se povećao. Treće, nivo stresa na poslu se veoma povećao. Četvrto, broj samoubistava se nije smanjio sa porastom bogatstva. Peto, globalno zagrevanje jasno pokazuje da razvoj sa sobom nosi dugoročne posledice o kojima nosioci tog razvoja nisu učili niti mogli da zamisle.

Naučnici su izašli sa jakim dokazima koji kazuju zašto dalji razvoj nema svrhe. Prvi razlog je taj što su ljudi bića poređenja. Istraživanja su pokazala da je nivo sreće obrnuto srazmeran od zarada komšija. Bogatstvo u komšiluku nas čini nesrećnim. Relativni prihodi su ti koji su bitni: kada se svi u društvu bogate, prosečna sreća ostaje ista (setite se Titovog vremena kojeg se prosečno stanovništvo seća sa nostalgijom – većina je bila isto bogata (ili siromašna) i retko ko je mogao da poseduje stvari koje neko u komšiluku već ne poseduje). Dalji problem je navika. Ljudi se podjednako prilagode i dobrom i lošem životu. I konačno, čovek je očajan u predviđanju šta će ga činiti srećnim. U eksperimentalnim uslovima, ljudi su sistematski birali pogrešne stvari za sebe. Novi televizor, automobil, skupi satovi – sve to je potrebno zapadnom čoveku samo zato što poznanik sve to već ima.

Vera ekonomista u vrednost razvoja bledi i to je nešto što ohrabruje jer će takav stav polako ući u glave budućih političara. Sreća, a ne ekonomski razvoj, bi trebalo da bude sledeći cilj za naredne generacije.

Preuzeto od Endrjua Osvalda, profesora ekonomije na Vorvik Univerzitetu