Ako odgledate  film «Knowing» (ili Kod sudbine, kako su ga naši distributeri preveli) videćete još jednu lošu ulogu u nizu Nikolasa Kejdža od 2000. na ovamo (prekinut samo na kratko filmom Adaptation) i njegovo ispeglano lice, i spektakularno osmišljen kraj filma. Dešava se ogromna solarna eksplozija koja uništava ozonski omotač i sledećeg jutra nas dokrajči. Svaki sunčev zrak poput male nuklearke izaziva eksploziju jer nema omotača da nas sačuva. Naša planeta biva uništena u jednom danu. Ups, ispričao sam vam kraj filma. Nema veze, inače je glup.

Dakle, solarne eksplozije ne mogu da unište Zemlju. Mogle bi da pokvare satelite, izazovu kvarove na električnoj mreži ili povrede nezaštićene astronaute, ali da unište ozonski omotač i sve nas – teško.

Sledeće, ozonski omotač. U stratosferi, male količine ozona se proizvode usled reakcije sunca i kiseonika. U isto vreme, prirodni procesi čine da ozon nestaje. U idealnoj situaciji, količina ozona ostaje konstantna. Međutim, ljudske aktivnosti su poremetile taj prirodni balans. Određene supstance uništavaju ozon mnogo brže nego što je on u stanju da se obnovi. Pošto sunce osim toplote i svetlosti proizvodi i elektromagnetnu radijaciju (uključujući i ultraljubičastu) ozonski omotač nam služi kao štit. Da nema ozona, količina ultraljubičaste radijacije bi bila katastrofalno velika i sva živa bića bi pretrpela opekotine od radijacije, umirali bismo od raka i mutacija. Jedini spas bismo mogli da potražimo ispod zemlje ili u vodi. Znači, nema reči o eksplozijama koje, moram priznati, spektakularno izgledaju na ekranu. Znači, nema trenutne smrti za sve nas, već bi nas čekala samo spora patnja. Znači, Nikolase nemoj više da lupaš.