Kao što smo već pričali prethodne nedelje, iznad čovečanstva lebdi pretnja da će pojesti samo sebe. U razvijenim državama životni vek je sve duži, a u zemljama u razvoju ljudi je previše i oni žive u sve lošijim uslovima. Procena je da na Zemlji nema dovoljno ni prostora ni resursa da izdrži ovoliku populaciju. Međutim, Amerikanac ruskog porekla Majkl Anisimov tvrdi da pravog problema nema jer na planeti prostora ima za mnogo više ljudi nego što ih je sad, a za resurse i energiju bi trebalo da se obratimo novim, naprednim tehnologijama. Ovaj model zahteva potpuno drugačije razmišljanje svetskih vođa i na neki način predstavlja apstrakciju čovekovog porekla i zanemarivanje svih sukoba oko granica jer se planeta Zemlja posmatra kao jedno veliko prostranstvo na kome veliki broj ljudi mogu da žive jedni pored drugih. Ukoliko to žele, naravno, a ovo i jeste utopistički pristup problemu prenaseljenosti koji izgleda može da se reši na dva ekstremna načina: na silu (ratovima, umiranjem od gladi, bolesti, loših uslova…) ili nekim potpuno novim načinom razmišljanja.

Anisimov je za početni primer koristio Ameriku, a mi ćemo se fokusirati na Srbiju. Dakle, krenimo od površine i broja stanovnika Srbije. Na oko 77.000 km2 živi oko 7.500.000 ljudi (bez Kosova) i gustina naseljenosti je 97 st/km2. Ako uzmemo u obzir ekstrem Srbije, tj. Beograd u kome je zvanično gustina naseljenosti 3.283 st/km2, (a nezvanično sigurno i više) a znamo da se svake godine doseli jedan gradić od 30.000 ljudi u Beograd, to nam kazuje da uz bolju organizaciju postoje ljudi koji žele (ili moraju) da žive tamo gde je 3.500 ljudi zgurano na jednom kvadratnom kilometru. Novi Sad, koji nam može služiti kao primer ugodnijeg života u gradu, ima oko 2.200 st/km2.

Gustina naseljenosti

Kada bismo Srbiju pretvorili u mesto gde bi 5% (otprilike deset centara poput Beograda) bila veoma urbana površina na kojoj bi bilo 3.500 st/km2, 45% manje urbana gde bi živelo 2.000 st/km2, a preostalih 50% bi ostali ruralni predeli, parkovi i poljoprivredna gazdinstva, bilo bi dovoljno mesta za 13.475.000 ljudi u veoma urbanim područjima i za 69.300.000 u manje urbanim mestima. Ukupno 82.775.000 stanovnika Srbije. Više od deset puta nego što nas trenutno ima. Majkl Anisimov je svojom računicom došao do cifre od 12 milijardi samo na području SAD!

Da bi na planeti bio održiv tako veliki broj ljudi potrebno je da se prevaziđu pet prepreka:

• Kolonizovanje pustinja: glavni problemi oko ovog pitanja su očigledni, hlađenje/grejanje i izvori vode. Da bi se smanjio intenzitet sunca, predlaže se postavljanje štitova od sunca na visini od nekoliko kilometara iznad zemlje koje bi držali avioni na solarni pogon. Za grejanje u toku noći, rešetke postavljene ispod ulica bi zračile toplotu prikupljenu preko dana. Fabrike za desalinizaciju mogu da proizvode pijaću vodu u ogromnim količinama. Jedini problem bi bile peščane oluje od kojih bi ljudi morali da se sklanjaju.

• Kolonizovanje planina: ljudi pretpostavljaju da je to nemoguće zato što do visokih predela nema mnogo puteva. Međutim, puteva ima malo zato što malo ljudi tamo živi. Da bi se eliminisao ovaj problem potrebne su lične letelice za koje se procenjuje da će biti dostupne za desetak godina. Zbog problema sa retkim vazduhom na većim visinama, možemo očekivati razvoj respirocita takođe početkom dvadesetih godina ovog veka. Respirociti su veštačka crvena krvna zrnca koja će moći da zadrže 236 puta više kiseonika od njihovih prirodnih parnjaka.

• Obezbediti energiju: veliki broj ljudi zahteva i sasvim različitu tehnologiju za proizvodnju energije od one koju sada koristimo. Gorivo od torijuma koje bi moglo da se koristi u postojećim reaktorima eliminiše i širenje nuklearki i opasnosti od nuklearnog otpada, a košta mnogo manje od uranijuma. Nuklearna fuzija, za koju još nije izvesno kada će i da li će biti komercijalizovana, bi mogla da proizvede na desetine puta više energije od fisionih reaktora a za manje para, korišćenjem deuterijuma iz vode. Helijum-3 se može naći na Mesecu, a ima još veću snagu od deuterijuma. Kineski hemičar Ujang Zijuan tvrdi da bismo mogli na svake tri godine da šaljemo misiju na Mesec koja bi donosila dovoljno goriva za sve ljude na planeti.

• Obezbediti hranu: morali bismo da o 31.000.000 km2 obradive površine razmišljamo u tri dimenzije. Vertikalno gajenje useva bi moglo da nam obezbedi mnogo više hrane nego što bismo ikad mogli da pojedemo. Možemo sagraditi okeanske gradove koji bi proizvodili sve vrste morske hrane jeftino, uključujući veoma hranljivu algu spirulinu.

• Odlaganje smeća: moraćemo genetski da stvorimo bakterije koje će razlagati sve što je organskog porekla. Što se tiče veštačkih jedinjenja poput plastike, možda je rešenje da ih sagorimo u ogromnim zapečaćenim pećima i da zakopamo pepeo u duboke rupe u zemlji koje bi bile iskopane za tu svrhu, ili prosto da proizvodimo samo plastiku koju je moguće reciklirati.

Naravno, ovo je hipotetički model za ekstremnu naseljenost planete do koje, nadam se, neće ni doći. Stvar je u tome da je i trenutna situacija rešiva, kada bi se neko njome ozbiljno pozabavio. Živimo u vremenu kada naučna fantastika postaje stvarnost, ali nažalost takođe živimo u vremenu u kome će mnogi društveni i ekološki problemi eksplodirati i verovatno će biti neophodno da (one prave) vođe ovog sveta odluče kako ćemo sa tim problemima suočiti. Sve ukazuje na to da je čovečanstvo oduvek imalo izbora ali su uglavnom pogrešni ljudi bili ti koji su imali mogućnost da biraju.

Željko Stanković

Možda bi vam bilo interesantno i:

1. Srpski model za rešenje prenaseljenosti
2. Medjunarodni Naučno stručni skup “EKOLOŠKA ISTINA”
3. GMO – problem a ne rešenje
4. Kisela voda kao rešenje za klimatsko zagrevanje
5. Drugi rođendan Ekologije u zemlji bez nade