N. Azot. Atomski broj 7. Nevidljiv, bez ukusa i mirisa, pa ipak puni naše stomake. Azot je pogonski motor poljoprivrede, ključ za obilje hrane u ovom našem prenaseljenom, gladnom svetu.

Bez ovog nazavisnog elementa, koji se ne vezuje za ostale gasove, mašinerija fotosinteze ne bi mogla da funkcioniše – ne bi mogli da se stvaraju proteini i biljke ne bi mogle da rastu. Među biljke koje su najgladnije za azotom ubrajaju se kukuruz, pšenica i pirinač, usevi koji brzo rastu i od kojih zavisi opstanak čovečanstva. U stvari, njima treba više nego što i priroda može da im pruži.

E tu sad na scenu stupa moderna hemija. Ogromne fabrike uzimaju inertni azotni gas iz obilnih zaliha u našoj atmosferi i prisiljavaju ga na hemijsko sjedinjavanje sa vodonikom u prirodnom gasu, stvarajući reaktivna jedinjenja za kojima biljke žude. To azotno đubrivo, od kojeg se svake godine utroši na milijarde tona širom sveta, donosi obilne žetve. Bez njega ljudska civilizacija u svom sadašnjem obliku ne bi mogla da postoji. Obradivo zemljište na našoj planeti jednostavno ne bi moglo da pruži dovoljno hrane za svih sedam milijardi ljudi. U stvari, skoro polovina azota u našim mišićima i tkivu potiče iz azotara.

A farmer throws fertilizer on a rice paddy field in Dong Xung village

Ipak, to moderno čudo ima i svoju cenu. Odbegli azot guši životinjski svet u jezerima i rečnim ušćima, zagađuje podzemne vode, pa čak zagreva i globalnu klimu. I dok milijarde novih gladnih usta u budućnosti treba nahraniti proteinima bogatim azotom, pitanje je koliko će dugo čista voda i vazduh preživeti našu sve veću potrebu za nađubrenim njivama. Dilema oko azota najuočljivija je u Kini, zemlji koja voli svoju hranu i koja brine da se zalihe ne istroše. Slučajnom posetiocu na prvi pogled učiniće se da nema mesta za zabrinutost. Gozbe na sve strane, reklo bi se, na svakom koraku. U restoranu San Geng Bi Feng Gang, na periferiji Nanđinga, sa čuđenjem sam gledao kako defiluju razna jela kao što su barena riba, prženi ovčiji kotleti, supa od jaja i lišća hrizanteme, knedle od slatkog krompira, prženi brokoli i činije barenog pirinča.

„Jeste li oduvek ovako dobro jeli?”, pitam Ljua Tjenlunga, poljoprivrednog naučnika koji me upoznaje sa poljoprivrednicima koji tu sede.

Njegov dečački osmeh na trenutak iščezava i on se smrkava. „Ne”, kaže. „Kad sam ja bio mlad, bila je sreća da dobiješ tri zdelice pirinča na dan.”

Lju je odrastao u godinama posle velike gladi u Kini, koja je trajala od 1959. do 1961. godine i od koje je umrlo oko 30 miliona ljudi. Deo krivice snosila je suša, ali katastrofa je najvećim delom bila izazvana kapricima državnog vođe Mao Cedunga. U okviru njegovog „Velikog skoka napred” izvršena je kolektivizacija poljoprivrede, a seljaci su naterani da svoju žetvu predaju centralizovanoj birokratiji.

Glad je prošla, ali oskudica se nastavila sve do kasnih 1970-ih, kada su seljaci ponovo stekli pravo da raspolažu svojom žetvom. „Za samo dve godine, takoreći preko noći, već smo imali višak hrane”, priseća se Deli Čen, koji je u vreme ovih reformi bio dečak u jednom seocetu uzgajivača pirinča u provinciji Đengsu. Čen je sada ekspert za zemljište na Univerzitetu u Melburnu, u Australiji.

Ipak, novopečeni kineski samostalni poljoprivrednici naišli su na drugu prepreku: ograničene resurse svoje zemlje. Pošto je stanovništvo u periodu između 1970. i 1990. godine naraslo na zapanjujućih 300 miliona, Kina je sa svojom tradicionalnom zemljoradnjom jedva uspevala da nekako održi korak.

Sung Linjuen, postariji ali vitalan zemljoradnik iz jednog sela severozapadno od Nanđinga, seća se kako je nekad svojih pola hektara obradive zemlje đubrio otpacima hrane i svinjskim i kokošjim izmetom. Na taj način on je svake godine zemlji dodavao oko 110 kilograma azota po hektaru. A ubirao je između 2.950 i 3.750 kilograma pirinča po hektaru.

To je solidan prinos, bolji nego u mnogim drugim krajevima sveta. A sada ubira skoro dvostruko više – 8.170 kilograma po hektaru. To je prinos o kome mnogi zemljoradnici mogu samo da sanjaju.

U čemu je razlika? „U boljem đubrivu”, kaže on. Sedimo u prodavnici okruženi poljoprivrednicima. Sungov odgovor izazvao je bučnu diskusiju. Dok su jedni saglasni da je presudno đubrivo, drugi smatraju da je važnije bolje seme. A u stvari, važno je i jedno i drugo. Visokoproduktivne sorte pirinča i pšenice, koje su uzgajivači stvorili 1950-ih i 1960-ih, mogu da pruže svoj puni potencijal jedino ako dobijaju više azota.

Kineska vlada se pobrinula da usevi budu dobro prihranjeni azotnim đubrivom. U periodu između 1975. i 1995. godine izgrađeno je na stotine azotara. Na taj način je proizvodnja đubriva učetvorostručena, a Kina je postala jedan od najvećih svetskih proizvođača. Sung sada posipa oko pet puta više azota nego ranije. On svoje njive đubri ureom – suvim oblikom azota – posipajući snežnobele granule po zelenim izdancima. Na ovaj način on dodaje 600 kilograma azota po jednom hektaru. Zemljoradnici koji gaje povrće sipaju još više. Neki od njih pospu i po tonu ili čak dve tone azota na svaki hektar. Retko ko od njih smatra da je to štetno. „Ne, ne, nema zagađenja”, odgovara Sung kad ga pitam o štetnim posledicama đubriva na prirodnu sredinu.

Naučnici, međutim, pričaju drugu priču. „Azotno đubrivo se prekomerno upotrebljava za 30 do 60 odsto” na intenzivno đubrenim njivama, kaže Sjaotang Đu sa Kineskog poljoprivrednog fakulteta u Pekingu. „To je zloupotreba!” Kad se jednom pospu po njivama, azotna jedinjenja se razlivaju po okolnoj prirodi i menjaju je, često na neželjen način. Jedan deo azota se direktno sa njiva spira u potoke i reke ili pobegne u vazduh. Jedan deo pojedu ljudi i domaće životinje u obliku žitarica, ali on se ponovo vraća u prirodu preko kanalizacije i đubreta sa svinjskih i kokošjih farmi kojih ima sve više po celom svetu.

539w

Deli Čen se seća kako je kao dečak pecao ribu. „Reka je bila toliko čista da se potpuno providela”, kaže on. „A već 1980. godine više nisi mogao da vidiš ribu u vodi.” Voda je bila delimično mutna od nabujalog fitoplanktona, što je simptomatično za eutrofične vode, to jest vode prezasićene hranljivim sastojcima. Nedavno ispitivanje vode u 40 kineskih jezera pokazalo je da više od polovine njih sadrži previše azota ili fosfora. (Đubrivo koje sadrži fosfor često je krivac za bujanje algi u jezerima.) Najpoznatiji slučaj je jezero Taj, treće po veličini u Kini, koje redovno doživljava procvat toksičnih cijanobakterija. Cvetanje iz 2007. godine zagadio je zalihe vode za dva miliona ljudi u obližnjem gradu Vusiju. Višak hranljivih materija uništava riblji fond u kineskom priobalnom području na isti način na koji je đubrivo koje se sliva Misisipijem uništilo riblji fond u Meksičkom zalivu: stvaranjem mrtvih zona u kojima alge i fitoplankton cvetaju, ugibaju i trule. Na taj način troše kiseonik, pa se ribe guše jer ne mogu da dišu.

Više u National Geographic-u