BEOGRAD, 28. maja 2011. (Beta) – Gotovo sav industrijski otpad u Srbiji odlaže se na industrijskim deponijama, a manji deo se preradjuje, budući da u zemlji još nema postrojenja za tretman industrijskog otpada, pokazuju podaci Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.

Od nešto više od 1,8 miliona tona industrijskog otpada, koji se godišnje “proizvede” u Srbiji, više od trećine je takozvani opasni otpad, rekao je Beti pomoćnik ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Aleksandar Vesić.

Prema podacima Ministarstva, 96,7 odsto opasnog otpada odlaže se na industrijskim deponijama, oko tri odsto se čuva u privremenim skladištima, dok se sasvim mali procenat (ispod jedan odsto) preradjuje, reciklira ili se proda u zemlji.

Prema rečima Aleksandra Vesića, otpad za čiji tretman ili odlaganje na ekološki prihvatljiv i efikasan način nema tehničkih mogućnosti i postrojenja u Srbiji, izvozi se. Reč je najčešće o piralenu, odnosno ulju iz transformatora, zatim o farmaceutskom otpadu, otpadu od boja i lakova i otpadu iz hemijske industrije.

Vesić navodi da najveći deo industrijskog otpada, bez obzira na to da li je opasan ili ne, potiče od termičkih procesa – pepeo i šljaka, mulj iz visokih peći. Opasan otpad u najvećem procentu dolazi iz rudarstva i neorganske hemijske industrije.

Pozivajući se na podatke Agencije za zaštitu životne sredine, Vesić je naveo da u Srbiji postoji 171 postrojenje za koja je izdata takozvana “integrisana dozvola”, odnosno koja ispunjavaju ekološke standarde i to su istovremeno postrojenja koja stvaraju najveću količinu industrijskog i opasnog otpada.

Medjutim, dodao je Vesić, opasan otpad generišu i operateri koji ne podležu integrisanoj dozvoli, koji zbog svoje brojnosti i širokog spektra delatnosti stvaraju značajan deo opasnog otpada.

Na pitanje o kaznenoj politici prema zagadjivačima, Vesić je rekao da je republička inspekcija za zaštitu životne sredine u najvećoj meri delovala informativno i preventivno prema zagadjivačima.

“Operateri su informisani i edukovani o njihovim obavezama i rokovima. Na osnovu inspekcijskih nadzora, rešenjima je nalagano otklanjanje uočenih neusaglašenosti, u primerenom roku. Operateri koji nisu izvršili naložene mere podležu prekršajnoj odgovornosti, a za kršenja odredbi zakona, podnošene su prijave za privredni prestup i krivične prijave”, rekao je pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine.

Vesić je naveo i primer Livnice Kikinda, u kojoj je pre tri godine za nepravilno upravljanje piralenom odbačena krivična prijava, ali je preduzeće kažnjeno sa milion dinara za privredni prestup.

“Sama prijava je već dovoljan razlog da operater preispita način upravljanja otpadom i otkloni uočene neusaglašenosti sa odredbama zakona, a u najvećem broju slučajeva, izrečena kazna pospešuje promenu ponašanja operatera”, rekao je Vescih.

On je najavio da se ubuduće, striktnijom primenom Zakona o upravljanju otpadom, može očekivati veći broj prijava i kazni, a posebno će se insistirati na primeni zaštitnih mera.

Vesić je izrazio očekivanje da će biti dostignuti ciljevi Strategije za upravljanje otpadom, što je jedan od uslova za pridruživanje EU, iako je kao najveći problem naveo nedostatak finansija za primenu Strategije.

Kao prioritet vlade u tom smislu naveo je izgradnju postrojenja za tretman opasnog otpada, zatim uspostavljanje sistema za zbrinjavanje i upravljanje posebnim tokovima otpada, poput piralena, pesticida, otpadnih ulja, starih vozila, baterija, kao i nastavak harmonizacije nacionalnog zakonodavstva sa direktivama EU.