Bajan Kara Ula je oblast u Kini koja je do nedavno bila veoma izolovana. U čovekovoj prirodi je da mistifikuje nepoznato, pa je tako i Bajan Kara Ula dobio svoju priču o kojoj se diskutuje već sedamdesetak godina. Dakle, 1938.godine kineski arheolog Ču Pu Tei otkrio je nešto fascinantno u pećinama ove oblasti. U njima je bio niz grobova sa ostacima bića koja su bila visoka jedva malo iznad metra i koja su imala ogromne glave. Na zidovima pećina bili su crteži ljudi sa izduženim glavama pored sunca, meseca i zvezda. Arheolozi su takođe pronašli kameni disk sa prečnikom od 300mm i rupom u sredini. Kasnija ispitivanja su pronašla još 716 takvih diskova.

Diskovi su poslati raznim naučnicima na ispitivanja. Jedan od njih, profesor Cum Um Nui, je otkrio da postoje spiralni narezi i da su oni u stvari linija sa slovima napisanim na nepoznatom jeziku. Posle mukotrpnog rada, 1962.godine on objavljuje da je uspeo da prevede diskove i da na njima piše da se vanzemaljska letelica srušila u pomenutoj oblasti pre dvanaest hiljada godina. Vanzemaljci, koji su se zvali Dropa ili Dzopa, nisu mogli da poprave letelicu i pokušali su da se prilagode zemaljskim uslovima. U međuvremenu, lokalno pleme Ham se nije baš prijateljski ponelo prema pridošlicama i ubilo je većinu vanzemaljaca. Pošto su pripadnici Ham plemena bili niski, nije jasno da li su skeleti pronađeni u pećinama njihovi ili Dropa vanzemaljaca. Navodno, ova dva plemena su se izmešala što je identifikaciju porekla kostura činilo još težom.

Javno istupanje profesora Cum Um Nuia je dočekano na nož i nedostatak podrške kineskih akademika ga je izgnao iz zemlje u Japan, gde je ubrzo i umro. Dalje, ruski naučnici su se zainteresovali za diskove i njih nekoliko je ispitivano u Moskvi gde je hemijska analiza otkrila da sadrže velike količine kobalta. Kada su ih postavili na specijalne gramofone, diskovi su vibrirali u specifičnom ritmu kao da struja prolazi kroz njih.

1974. Ernst Vegener, austrijski inženjer pronašao je dva diska u Banpo muzeju u Šanši provinciji. Direktorka muzeja nije mogla ništa da mu kaže o diskovima, ali je dozvolila da ih fotografiše. Do 1994. diskovi su nestali.

Najraniji izvor ove priče je časopis Russian Digest iz 1960.godine. Začuđujuće, oni su imali celu priču i pre nego što je Cum Um Nui preveo diskove. Da stvar bude gora, Russian Digest je senzacionalistički časopis (žuta štampa) sa malim, ako ne i nikakvim, autoritetom u ovakvim pitanjima. Ostali izvori su belgijski NLO magazin, nemački časopis za vegetarijance i ruska naučno-fantastična publikacija. Kasnije se ispostavlja da nijedno od imena navedenih u toj priči nije poznato u arheološkim ili lingvističkim krugovima. Vegenerove fotografije su autentične ali one prikazuju kamene diskove sa rupom u sredini i dvostrukom spiralom koji su poznati u kineskoj arheologiji kao deo drevnog kulta zmije. Ono što ne ide u prilog priči je i činjenica da nijedan od 716 kamenih diskova više nije dostupan javnosti. Ima još dosta stvari koje pripadaju „contra“ strani, ali da stanemo ovde.

Ako je priča lažna, može se svesti na još jedan mit o stvaranju koji je zamislila primitivna kultura, a ako je istinita Dropa kamenje predstavljaju prvi zapis o poseti vanzemaljaca našoj planeti. Skoncetrišite se na prvi deo prethodne rečenice.