Nacionalni park Tara pokriva najveći deo planine Tare, koja se nalazi na krajnjem zapadu Srbije na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom, oivičena je laktastim tokom Drine izmedu Višegrada i Bajine Bašte. Planina Tara pripada delu starovlaških planina. Masiv Tare sačinjavaju predeone celine: Kaluđerske bare, Tara, Aluške planine, Crni vrh i Zvijezda. Površina joj je 183 km2, a dužina 50 km i širina 22 km. Prosečna nadmorska visina je 1.200 m, a najviši vrh Kozji rid dostiže 1.591 m. Područje Nacionalnog parka Tara se nalazi između 43o52’ i 44o02’ severne geografske širine i 19o15’ i 19o38’ istočne geografske dužine.

Biljni svet

Raznovrstan biljni svet nacionalnog parka predstavlja retko prirodno bogatstvo, koje je nastalo zahvaljjujući nizu povoljnih prirodnih uslova. Tara je poznata kao refugijalni masiv, odnosno pribežište u kome su opstale mnoge reliktne i retke biljne vrste.
Na prostoru šireg područja nacionalnog parka raste preko 1100 biljnih vrsta, što predstavlja gotovo trećinu ukupne flore Srbije. Najmarkantnije obeležje biljnog sveta Tare jeste jedinstvena vrsta, «carica svih endemita» Pančićeva omorika (Picea omorica (Pančić )Purkine). Međutim pored omorike Pančić je otkrio na planini Tari i u njenoj neposrednoj blizini još nekoliko novih vrsta za nauku. Do sada je istraživanjima zabeleženo: • 96 vrsta lišajeva
• 171 vrsta mahovina
• 30 vrsta paprati
• 7 vrsta golosemenica
• 950 vrsta skrivenosemenica Velika raznovrsnost, prisustvo retkih, reliktnih i endemičnih vrsta svrstavaju Taru u floristički izuzetna područja ne samo u Srbiji, već u Evropi i u svetu.

Nepregledna šumska prostranstva svrstavaju Taru u jednu od najšumovitijih planina Evrope. Šume Nacionalnog parka Tara spadaju u najvrednije i najočuvanije šume Evrope i jedan su od njenih temeljnih fenomena.

Različiti šumski ekosistemi pokrivaju više od 75% njene ukupne površine, odnosno 15.426,91 ha. Od 40 različitih šumskih zajednica koje se mogu naći u Nacionalnom parku najrasprostranjenija je mešovita šumska zajednica smrče, jele i bukve. Ona apsolutno dominira područjem i zauzima preko 80% njene površine.

Najzastupljenija vrsta drveća na području parka je jela. Ona se tu nalazi u optimalnim uslovima za svoj razvoj i opstanak.

ENDEMIČNE VRSTE

Endemične vrste predstavljaju verovatno najinteresantnije vrste biljaka u flori nekog područja. Pod endemičnim vrstama podrazumevamo vrste koje su veoma ograničenog prirodnog rasprostranjenja. Kamenjari, sipari i pukotine stena brojnih klisura i kanjona Tare posebno obiluju ovakvim vrstama.

Do sada je zableženo 30 endemičnih taksona na području parka, među kojima je najpoznatija Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Pyrkine).

Pored omorike posebno su interesantne:
Centaurea derventana Vis. et Panč – derventanski različak
Stachys anisochila – pčelija trava
Aquilegia grata F.Maly ex Zimmeter subsp. Nikolicii – Niketić-Nikolićeva kandilka
Edrianthus jugoslavicus – jugoslovenski zvončić
Euphorbia glabriflora – golocvetna mlečika
Halacsya sendtneri – cvakija
Silene monachorum Vis.et Pančić – monaški pupavac

PANČIĆEVA OMORIKA (Picea omorika /Pančić/ Purkyne)

Pančićeva omorika je reliktna i endemska vrsta četinara, zbog toga se smatra „živim fosilom“ evropske i balkanske flore. Omorika je u poslednjih 40 godina zaštićena od seče, prema Zakonu o šumama (Sl. Gl. RS br. 46/91), a već 10 godina „uživa i status“ zaštićene prirodne retkosti naše flore (Uredba o zaštiti prirodnih vrednosti Sl. Gl. RS br. 50/93). Pre nekoliko desetina miliona godina, u vreme toplog tercijera, imala je daleko veći areal. Pred promenama klime, nastupanjem Ledenog doba, omorika je jedino utočište (refugijum) našla u srednjem toku reke Drine u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni. Najveći deo njenih populacija u Srbiji nalazi se u okviru Nacionalnog parka Tara.

Posle otkrića, omorika je preneta i gajena širom Evorpe. Omorika nije samo otporna vrsta, već i veoma cenjena kao dekorativna vrsta. Zbog svog zanimljivog izgleda smatra se najlepšim četinarom Evrope.

Omorika je jedna od retkih vrsta naše dendroflore o kojoj su napisni brojni naučni radovi. Danas postoji oko 600 naučnih radova i bibliografskih jedinica u kojima je proučavana Pančićeva omorika.

ŽIVOTINjSKI SVET

Raznovrsna staništa na prostoru Tare predstavljaju dom za veliki broj vrsta životinja. Velika raznovrsnost životinjskog sveta uslovljena je istorijskim zbivanjima na ovoj planini, kao i nizom ekoloških faktora koji su pogodovali opstanku mnogih vrsta koje su danas ugrožene i retke, ne samo na našim prostorima, već u Evropi i svetu.

SISARI

Nekoliko grupa sisara naseljava područje parka. U podrinjskoj Srbiji koja uključuje područje Tare do sada je zabeležena skoro polovina svih vrsta sisara Srbije (53 vrste).

Na nižim nadmorskim visinama sreće se belogrudi jež (Erinaceus concolor), a na višim nadmorskim visinama od bubojeda susrećemo šumsku rovčicu (Sorex araneus), malu rovčicu (Sorex minutus) i dr. Od ove grupe sisara na Tari posebno je značajna planinska rovčica (Sorex apinus).

Gotovo neistražena grupa kičmenjaka su slepi miševi. Pretpostavlja se da na Tari živi 12 vrsta ove grupe.

Od više vrsta glodara koji žive u parku, nezaobilazno je spomenuti veliku voluharicu, kojoj je Tara najistočnije nalazište na Balkanu i jedino u Srbiji. Interesantne su i druge vrste glodara poput puha lešnikara (Muscardinus avellanarius), riđe voluharice (Clethrionomys glareolus), žutogrlog miša (Apodemus flavicolis) i dr.

Najiteresantnija i najatraktvnija grupa kičmenjaka su zveri. Ujedno zveri, pogotovo krupne vrste su jako ugrožene od strane čoveka. Nacionalni park je najznačjnije stanište mrkog medveda u Srbiji (Ursus arctos), najkrupnijeg sisara Balkana. Druge vrste zveri koje žive u parku su: vuk (Canis lupus), divlja mačka (Felis silvestris), kune zlatica (Martes martes) i belica (Martes foina) i dr. Pored vodenih površina u parku može se naći i vidra (Lutra lutra). Vrsta zveri koju je važno spomenuti, a za koju se sada smo pretpostavlja da naseljava Taru je ris (Lynx lynx).

Od drugih predstavnika životinjskog carstva Tare treba spomenuti srnu (Capreolus capreolus), divlju svinju (Sus scrofa) i divokozu (Rupicarpa rupicarpa), koja predstavlja jedan od simbola Nacionalnog parka Tara.

PTICE

Ptice su najbrojnija grupa kičmenjaka u Nacionalnom parku Tara sa do sada zabeleženih 135 vrsta od kojih su 122 gnezdarice. Nacionalni park Tara se nalazi i na listi međunarodno značajnih područja za očuvanje ptica Evrope (IBA projekat).

Vrednost parka predstavljaju retke i ugrožene vrste ptica grabljivica poput surog orla (Aquila chrysaetos), sivog sokola (Falco peregrinus), orla zmijara (Circaetus gallicus) i jastreba (Accipiter gentiles). Ponekad se na Tari može videti i beloglavi sup koji tu dolazi u potrazi za hranom iz obližnjih kolonija.

Noćne grabljivice zastupljene su sa više vrsta, a među njima se nalazi i najveća evropska sova, velika ušara (Bubo bubo) i retka vrsta u Srbiji, uralska sova (Strix uralllensis).

Planinska senica (Parus montanus), drozd kamenjar (Monticola saxatilis), vatroglavi kraljić (Regulus ingicapilus), vrtna crvenperka (Phoenicurus ochrurus) su samo neke od ptica pevačica koje se sreću na Tari, a predstavljaju najbrojniju grupu ptica.

Vrste koje treba spomenuti, a za koje se pretpostavlja da su izumrle na području Tare su tetreb (Tetrao urogallus) i troprsti detlić (Picoides trydactilus).

RETKE VRSTE

pancicev-skakavacPANČIĆEV SKAKAVAC (Pyrgomorphella serbica)

Naš čuveni botaničar Josif Pančić je pronašao ovu vrstu 1881. godine. Ono po čemu je ova vrsta karakteristična je da ne leti, jer ima jako redukovana pokrilca i potpuno zakržljala krila. Pančićev skakavac se javlja u četiri osnovna tipa obojenosti: zeleni, mrki, sivkasti i riđi. Vrlo je specifične ekologije i za njegov opstanak su značajne šume crnoga bora (Pinus nigra) i crnjuše (Erica carnea).

 

 

 

 

mrki-medvedМРКИ МЕДВЕД
 

Неприступачна и скровита станишта Таре омогућила су опстанак најбројнијој и најзначајнијој популацији медведа у Србији. Процењује се да се на подручју националног парка налази око 40 јединки. Управо из тог разлога популација медведа на Тари је пресудна за опстанак ове врсте на нашим просторима.

Опис: најкрупнији предатор Европе је незграпног изгледа. Главне карактеристике су му густо крзно разних нијанси црнкасто-смеђе боје, кратке заобљене уши, кратак реп и здепасто тело. Иако делује неспретно може да се креће врло брзо и пење спретно уз дрвеће и стрме стене.
Станиште: мешовите и листопадне шуме прашумског типа.
Исхрана: сваштојед – претежно биљна храна, бобице, траве, воће, међутим када понестане биљне хране може прогонити све крупније животиње, али се хранити и њиховим лешинама.
Животни век: 30 година.
Величина: дужина тела са главом 1,5-2,5м; висина у плећима 1м; тежина 140-300кг.
Размножавање: период парења је од маја до јуна. Женка доноси на свет обично 2-3 младунца почетком јануара. Младунци су обично тежине око 350 грама.
DIVOKOZADivokoza na Tari naseljava samo teško pristupačne litice kanjona Drine, Brusnice, Rače i Dervente. Ova skromna životinja traži mirna staništa i vrlo brzo oseti opasnost. Na području parka nalazi se jako značajna populacija od 340 jedinki.

Opis: boja dlake je žućkasto-crvenkasta leti, a zimi je tamno siva. Duž sredine leđa pruža se crnosmeđa pruga. Rogovi mužjaka su jači i povijeniji nego kod ženke.

Stanište: na području parka naseljava stenovite litice kanjona i klisura.

Ishrana: planinskim biljkama, mladim lišćem, ali i kupinama i malinama.

Životni vek: 20 godina.

Veličina: dužina tela do 130cm; visina do 80cm; najveći jarac može dostići težinu i do 45kg, ženke su sitnije i lakše.

Razmnožavanje: polnu zrelost stiču u trećoj godini života. Period parenja je od novembra do srednine decembra. Ženka donosi na svet obično 1 jare, u maju ili junu.