Ako postoji jedna nit koju možemo uhvatiti u zamršenom klupku budućnosti čovečanstva i biti sigurni da će se u tom klupku još dugo nalaziti, to je sigurno sve veća potreba za energijom. Pogledajte oko sebe: laptopovi, tableti, mobilni telefoni, smartfonovi, mp3 plejeri, fotoaparati… Sva ta silna elektronika radi nezavisno od električne mreže sve duže zahvaljujući baterijama. Takođe, budućnost auto-industrije nije u proždrljivim benzincima i dizelašima, već u električnim automobilima koji će nečujno i bez otrovnog repa iza sebe krstariti putevima trošeći energiju uskladištenu u bateriji. A po svemu sudeći, te baterije će se još dugo zasnivati na litijumu.

Litijuma, pomalo pretenciozno nazvanog «novom naftom», ima na nekoliko lokacija u svetu. Najveće rezerve su u Južnoj Americi, u Čileu, Boliviji i Argentini, a za njima slede Kina i Australija. Po američkom godišnjem geološkom izveštaju, svetske rezerve su oko 13 miliona tona, a resursi (i otkriveni i neotkriveni ali procenjeni) su oko 30 miliona tona. Sa danas poznatim rezervama, po nekim proračunima može se napraviti baterija za 1,4 milijardi automobila. I zamislite, Srbija ima svoju šansu u ovoj priči. Već je svima poznata priča o začuđujućem i za samoproklamovani nebeski narod pomalo sudbinski ironičnom otkriću rude jadarita koja je po svom sastavu skoro identična zamišljenom Supermenovom kriptonitu. 2004.godine je u lozničkom kraju pronađena ruda koja je natrijumsko-litijumski borosilikat i u takvom sastavu je jedina na svetu. 2007.godine je multinacionalna kompanija «Rio Tinto» počela sa istraživanjima da bi danas bila poznata predviđanja da se iz tog nalazišta može izvući oko milion tona litijuma, ili kako «Rio Tinto» nagoveštava, litijumom iz Srbije bi mogla da se podmiri jedna petina svetskih potreba.

A potrebe rastu. Godišnji rast tražnje za litijumom je oko 5%, a procenjuje se da će uskoro dostići i 20%. Litijum jonske baterije su već zahvatile veliki udeo tržišta iz jednostavnog razloga: litijum je idealan materijal za baterije jer je lagan a ima sjajan elektrohemijski potencijal. Preko 60% mobilnih telefona i 90% laptop kompjutera koristi tu vrstu baterija, a svaki bitniji činilac auto-industrije u svom planu ima hibride ili električna vozila sa litijumskim baterijama. Obzirom da se trenutno u svetu ovaj metal ipak najviše koristi kao komponenta keramičkog i staklenog vatrostalnog posuđa, pitanje je koliko će još dugo domaćice imati to u ponudi jer se prioriteti uveliko menjaju.

Dakle, ovo je pitanje oko koga ne bi trebalo da bude dileme. Ovde se ne radi o naftnim škriljcima, najvećem solarnom polju na svetu, nafti ispod vojvođanskih polja, već o realnoj šansi za Srbiju. Od početne ideje da nekome damo koncesiju za korišćenje rude polako se iskristalisala misao da bi od jadarita zarada mogla da bude mnogo veća. Nažalost, Srbija nema dovoljno novca da uloži u tehnologiju za otvaranje rudnika, već će mesto izdati stranom partneru i sakupljati rudnu rentu. A od toga ipak nema previše novca. Možda bi ta renta iznosila oko 5% plus zaposlenje za narod koji je na ivici bede. Da li je previše naučno-fantastična zamisao o srpskoj fabrici za proizvodnju baterija?

Željko Stanković