Na Ludoškom jezeru se stvorio led debljine oko desetak santimetara koji onemogućuje seču trske. Trska nije baš dobrog kvaliteta, tako da se deo, koji nije kvalitetan za seču, pali. Pošto se jezero u poslednje dve ili tri godine nije zaledilo, skoro uopšte nije bilo ručne seče trske, a mašinsku seču nadležni ne odobravaju.

Seča trske počinje oko Božića, a može da potraje čak 100 dana. Biljku je potrebno seći pošto bi bez seče ogromna količina ove biomase trunula u jezeru što stvara mulj, oslobađa metan i oduzimaju se korisne materije, među njima i kiseonik, potreban drugim biljnim i životinjskim vrstama.

Lehel P. Kovač, koji se i sam bavi sečom i preradom trske, kaže da su nemar i neprofesionalnost doveli do toga da se isuviše mnogo stare trske nakupilo oko jezera. Specijalni prirodni rezervat je neuređen, voda jezera je zagađena, što ugrožava i biljni i životinjski svet jezera, a što će na kraju rezultirati da na Ludoškom jezeru više neće biti riba, a i ptice će prestati da dolaze.

„Ovde je nekada čak pet porodica živelo od ribolova, a danas se može skoro tačno videti koliko uopšte ima riba u jezeru, a skoro da je i nema. Dopustili su da se trska namnoži, godinama je nisu sekli, a dozvoljena je samo ručna seča. Kada voda nije zaleđena, nemoguće je ručno prorediti trsku. Pored toga, ručnom sečom je nemoguće očistiti toliki prostor. Uzalud što ja imam mašinu za seču trske, sa kojom mogu i u vodu da ulazim, pošto nije dozvoljeno da njome priskočim u pomoć. Da mogu da sečem mašinom, ne samo da bi okolina bila uređenija, nego bih sa preradom trske mogao da obezbedim barem još deset radnih mesta. Čuo sam da će grad kupiti kombajn sa kojim će se jezero očistiti od trske, ali ne postoji ideja šta će biti sa jezerom nakon toga“, kaže Kovač, dodajući da otkad nema ribe u jezeru, ne dolaze ni galebovi, a između stare trske se ne gnezde ni ptice, jer i one vole svežu trsku. Sve to utiče i na kvalitet vode u okolnim bunarima sa pitkom vodom.

Kovač je ukazao i na činjenicu da se otpadne vode još uvek ulivaju u Ludoško jezero. Prošlog leta je napravio nekoliko fotografija na kojima se vidi kako se na površini vode skupljaju leševi riba, razni otpad od plastike i svakojako drugo smeće čiji smrad je osetila cela okolina. Krivo mu je što nadležni ne čine ništa da bi se zaustavilo dalje zagađivanje, a istovremeno meštanima ne dozvoljavaju da posade neko voće, jer bi onda sadnice prskali, a hemikalije bi nepovoljno uticale na život jezera. Fotografije dokazuju i da je trska kod mosta porasla u toj meri da već ugrožava i saobraćaj na putu, a nadležni ipak ne dozvoljavaju mašinsku seču koja bi za početak bila idealno rešenje.

Kovač je više puta poslao pismo Javnom preduzeću „Palić-Ludoš“ jer je ova firma nadležna za očuvanje prirodnog bogatstva. Pisao je i gradonačelniku, čak i Savezu vojvođanskih mađara kojem se kao građanin Subotice žalio zbog rada preduzeća „Palić-Ludoš“, odnosno „Park Palić“. Pre dva meseca je uspeo razgovarati sa gradonačelnikom sa kojim je podelio svoje iskustvo, pokazao mu svoje fotografije i ponudio svoju pomoć. Međutim, od tada se ništa nije desilo.

„Trska je tu, naša je, svake godine se obnavlja, ako je kultivišemo, činimo dobro i jezeru i njenoj flori i fauni. A sa preradom trske osiguravamo cele godine radna mesta, čime možemo zadržati u domovini bar neke od ljudi koji bi se odselili u inostranstvo. Od trske se mogu proizvoditi razne stvari za koje postoji veliko interesovanje na tržištu. Već dva potencijalna inostrana investitora su digla ruke od ovog posla jer JP „Palić-Ludoš“ uopšte nije pokazalo interesovanje za saradnju“, napominje Lehel P. Kovač.

Izvor: GradSubotica