Ovo hemijsko postrojenje, u vlasništvu Nypro – a (kompanija koja je predstavljala zajednički poduhvat Holandskih rudnika i britanske Nacionalne direkcije za ugalj), bilo je u funkciji od 1967. godine i bavilo se proizvodnjom kaprolaktama, hemijskog prekursora koji se koristi u proizvodnji najlona.
Dva meseca pre eksplozije uočena je pukotina na petom reaktoru. Doneta je, kasnije će se ispostaviti katastrofalna, odluka da se privremeno ugradi cev prečnika pola metra s ciljem da se premosti pukotina i neutrališe curenje, kako proizvodnja ne bi morala da se zaustavi dok traju popravke. U subotu, 1. juna 1974. godine, u 16:53h, prethodno ugrađena cev za privremeno premošćavanje, koja je sadržala cikloheksan na temperaturi od 150 stepeni Celzijusa i pod pritiskom od 1 Megapaskala, pukla je, najverovatnije kao posledica malog požara na susednoj cevi. Eksplozija koja je nastala usled toga je uništila čitavo postrojenje i oštetila oko 1800 zgrada u krugu od 1.5 kilometra. Procenjeno je da je eksplozija koja se dogodila bila ekvivalentna eksploziji 15 tona TNT eksploziva i momentalno je usmrtila 18 radnika koji su se u tom trenutku nalazili u kontrolnoj sobi u okviru fabrike. Još devet radnika je na postrojenju je poginulo, a dostavljač je umro od infarkta u svom vozilu.
Pretpostavlja se da bi više od 500 radnika poginulo da se eksplozija desila na radni dan. Vatra, koja je nastala kao posledica ogromne eksplozije, besnela je narednih deset dana. To je bila najveća mirnodopska eksplozija koja se desila u Velikoj Britaniji sve do 2005. godine.
Zvaničnom istragom koja je usledila zaključeno je da je cev za premošćavanje popustila usled nepredviđenih velikih pritisaka koji su se u njoj javili. Napravili su je i blagoslovili inženjeri koji su imali malo ili uopšte nisu imali iskustva sa cevima na visokim pritiscima, nikakvi planovi ili proračuni nisu urađeni, cev nije testirana na pritisaki bila je postavljena na privremenu skelu koja nije bila ni izbliza dovoljno jaka da ne dozvoli cevi da se krivi pod većim pritiscima. Posle oštrih protesta britanske javnosti, 1999. godine donet je COMAH (Control of Major Accident Hazards Regulations) zakon koji se nalazi u okviru Sevezo direktive.
U aprilu 2007. godine nove dokaze je na Univerzitetu u Londonu predstavio dr Džon Koks. On smatra da su postojale 2 eksplozije – manja, koju su u to vreme prevideli, desila se pre velikog udara. Jedan očevidac je podržao ovu tvrdnju i rekao da je pokušao da javi policiji koja nije reagovala. Dr Koks je takođe kritikovao i Nacionalnu agenciju za zdravlje i sigurnost, rekavši da su izneli blago saopštenje s ciljem da se smiri javnost, a nisu ušli u srž problema.
Ranije, u aprilu 2000. godine, optužbe za zataškavanje izneo je naučnik koji je otpušten za vreme prvobitne istrage, Ralf King. On je izjavio da je u startu bilo veoma pogrešno celokupnu krivicu svaliti na običnu mehaničku grešku. Izjavio je da mu se činilo da je njihov jedini zadatak u to vreme bio da dođu do zaključka čija je jedina svrha da ne ošteti kompaniju. Njegove izjave i pritisak javnosti koji je usledio naterao je Nacionalnu agenciju za zdravlje i sigurnost da sprovede eksperimente koji su u novembru 2000. podržali tvrdnje Ralfa Kinga da je prisustvo vode u reaktorima i istovremeno gašenje ključnih aparata dovelo da stvaranja ogromnog pritiska koji je kasnije uzrokovao katastrofalan scenario.
Predrag Ozmo
Možda bi vam bilo interesantno i:
May 21st, 2012
O komentara na "Lekcija iz Fliksboroua"
Dajte komentar!