13. Portugalski nevernici ne idu dalje na zapad odavde. Čitava ova strana pripada Španiji. Napravili su sporazum u kome se linija dugačka dve hiljade milja sve do zapadne strane Gibraltarskog moreuza smatra granicom. Portugalci ne prelaze na tu stranu ali indijska strana i južna strana pripadaju njima.

Kao jednom od zaslužnih za pobedu, mada je toliko bilo izdajnika na strani poraženih da je pitanje ko je najzaslužniji za nju, pružila mu se prilika da se upozna sa sultanom. Kao poklon velikom Selimu I, on nosi umotano parče kože na kome se nalazi ceo svet, Pirijev i naš. Ta koža predstavlja najkvalitetniji vojno-obaveštajni dokument onog vremena. Vama, za veličanstvenu pobedu, za osvojen centar sveta, kolevku čovekovog života. Hmm, da. Šta je ovo, kapetane? Mapa sveta, veliki vojskovođo. Nije loše. Samo, ovaj deo mi ne treba. I pocepa dušu Pirija Reisa na zapadni i istočni deo, jedan je ostao u rukama Selima, a drugi na podu, prljavom i blatnjavom od ratne obuće. Samo je suza kanula, tu negde, u Zapadno more. Kapetane šta vam je sa očima?

14. Ova oblast se naziva Antilija. Nalazi se na onoj strani gde sunce zalazi. Kažu da tamo postoji četiri vrste papagaja, beli, crveni, zeleni i crni. Ljudi jedu meso papagaja i na glavi nose kape napravljene od papagajevog perja. Ovde postoji i kamen. Liči na crni lidijski kamen. Ljudi ga koriste umesto sekire. Veoma ga je teško…<nečitko>. Videli smo taj kamen.

Verovatno najgori usud koji se mogao smisliti za sultana Selima je kratka vladavina. A to mu se i desilo. Samo osam godina je bilo dovoljno da dođe vreme da se isprobaju sposobnosti njegovog sina Sulejmana. Sve to vreme Piri i dalje vodi bitke i koristi saznanja o obalama i vodama kojim plovi da završi svoju knjigu koju je nazvao «Knjiga o znanjima o moru».

U početku je to bio neprevaziđen priručnik pomorcima. Čudno vreme, učena gospoda sve više odlaze u moreplovce, i od nekadašnjeg pukog nagađanja morskih puteva i korišćenja mapa sumnjivih autora, došao je period knjiga. Kružila je među njima «Knjiga o moru» sve dok nije stigla do ušiju sultana Sulejmana Veličanstvenog. A on je želeo primerak samo za sebe. Pa je njegova želja stigla do ušiju Pirija. Ako se odlučite da poklonite primerak vaše knjige sultanu, kapetane Reis, a siguran sam da ćete tako odlučiti, nemojte je dati u ovakvom stanju. I pokaza na knjigu prljavu od ruku moreplovaca, istačkanu slanim kapima, sa listovima koji ispadaju i mapama koje vire izvan korica.

Prvo što je uradio su stihovi namenjeni samom sultanu. Najveći otomanski kaligrafi su prepisivali staro izdanje, slikari su precrtavali Pirijeve mape, više je zlata iskorišćeno za ukrašavanje knjige nego što ga ima nevernički kralj u svojoj kruni. Za to vreme Piri je crtao još jednu mapu sveta. Kada je posle nekoliko godina izdanje bilo dovoljno luksuzno da bi imalo funkciju poklona sultanu Sulejmanu Veličanstvenom, on ga je primio kako i dolikuje. Bez velike pompe i preterane zahvalnosti.

15. …na ovoj obali je kula

…međutim

…na ovoj klimi zlato

…uzeo je konopac

…rečeno je da su izmerili

Sledećih dvadesetak godina su prazne u Reisovoj biografiji. Ne zna se pouzdano šta je radio. Sigurno je putovao. I pisao. Sekao talase i posmatrao svet. Slavio Alaha i ratovao. Kukao za mladošću kao i svi stari ljudi. Sanjao ujaka kako mu kaže, E, moj sinko, život je reka, pa se uz vrisak budio iz ove košmarne metafore i brže-bolje trčao na palubu i uz olakšanje video – život je more. U lukama povraćao, a na vodi brektao od zadovoljstva. Kinjio uhvaćene Portugalce – iz navike. I ne znam više šta je mogao da radi, 20 godina je dugačak period.

E sad, vaši životi prolaze brzo, i ne primetite kako vam se čelo naboralo, a o prošlim godinama ne ostavljate ni najmanjeg traga. A čudimo se kako se to desilo da za toliko godina života Pirija Reisa ne postoji makar neka zabeleška, sitna fusnota. Pa ne postoji, i bolje je čuditi se kako smo iskopali i ovo što imamo i pitati se, Ma, da nije nešto izmislio.

16. A u ovoj zemlji izgleda da postoje čudovišta belog krzna koja ovako izgledaju, i takođe volovi sa šest rogova. Portugalski nevernici su zapisali to na njihovim mapama.

Kada se ponovo pojavilo njegovo ime u istorijskoj halabuci, priča koja je išla uz njega je bila takva da bih najradije zažmurio i napisao, Umro je 1554. godine u dubokoj starosti uz sve počasti. Međutim, ruka ide svojim putem, jer joj mozak šalje sledeće reči. Iako osamdesetogodišnjak, Piri Reis dobija nov zadatak da osvoji Hormuz. Smešan je bio otpor Portugalaca, mnogi trgovački brodovi su potopljeni jer druge više nisu imali, a preživeli su se povukli u tvrđavu. Gađao je topovima kapetan sa svojom flotom tvrđavu sve dok mu se zalihe baruta nisu skoro sasvim istrošile. Nevolje ne dolaze same, pa mu stiže informacija da Portugalcima stiže pojačanje sa Goe. Kapetan Reis naprečac donosi odluku da prekine opsadu i vrati se nazad u Egipat po barut. Starac Reis ostavlja ostatak flote i povlači se sa samo tri broda. Tvrdoglav kakvi umeju da budu ljudi u njegovim godinama nije slušao svoju posadu koja je zabrinuto vrtela glavama. U Basri ga nisu baš domaćinski dočekali, pa nastavljaju za Kairo. Ni tamo ga ne sačekuju raširenih ruku. Na stranu što nije osvojio Hormuz, ali zašto ste ostavili flotu i pobegli kao kukavica? Mislio sam…ne znam. Kao da je teret godina koji je u poslednje vreme stojao iznad glave dočekao svoj trenutak i sručio se na njega. I da nije stigla sultanova presuda koja je glasila: Smrt!, Piri Reis bi umro vrlo brzo. Umesto prirodnom smrću, ubijen je odsecanjem glave, i tako bezglav i sada plovi nebeskim prostranstvima, zapisuje beleške i ucrtava konstelacije.

Jer kakva bi to bila istorijska priča ako se završi srećno?