«U ovoj mapi možete osetiti srce istorije, i ma šta vi mislili, nju mora videti ceo svet!»
Kemal Ataturk 1931.
Silna se prašina digla dvadesetih godina dvadesetog veka u Turskoj. Pošto se ogromna imperija srušila i dokazala da svako carstvo mora kad-tad propasti, Mustafa Kemal je stvorio republiku i postao otac svih Turaka. Nekih nevoljno doduše, ali kao da imamo mogućnost da biramo svoje očeve. Raskinuti su lanci sa prošlošću, i čak je i nacifrano, egzotično arapsko pismo ukinuto i uvedena stroga i poslušna latinica. Dakle, sva ta prašina se spustila i slegla, a gde bi drugo ako ne na knjige i predmete prethodnog doba. A u svemu tome se gušio Halil Edhem, direktor Narodnog muzeja u Istanbulu. Već je bila duboka jesen, pomalo sipljiva, zagušljiva za ove krajeve, kada je Halil pozvan u Topkapi palatu zbog «specifičnog posla». Privučen pre svega istraživačkim radom kakav mu je nedostajao otkad je postao direktor, otišao je u palatu koja je tih teških godina odlučila da više ne bude rajsko mesto za članove carske porodice, već je postala javno dobro, narodna stvar, muzej za oči svih smrtnika.
Kada je Halilu Edhemu rečeno da se zadatak sastoji u klasifikovanju rukopisa pronađenih u preuzetoj palati, kinuo je nekoliko puta od same pomisli na slojeve prašine koji su nastali u političkim previranjima, ali je bez prigovora klimnuo glavom i prionuo na posao. Samo Kurana je bilo skoro dve hiljade primeraka. Od onih napisanih na pergamentu do onih na debelom papiru, pozlaćena izdanja preko onih najstarijih a ipak najvrednijih, svaki napisan kaligrafskim stilom. Godine i godine utrošene na prepisivanje i oslikavanje utisle su ubeđenje da će Alah nagraditi taj trud. Prvih dana nespretan, a sada zažarenih očiju i sa mnogo rutine u rukovanju baštinom svoje zemlje, Halil je sređivao deo po deo ove ogromne biblioteke. Pergament po pergament, svaki je pogledao, odredio mu mesto na gomili poezije, religije ili nauke. Čak ni sultani nisu znali čega sve ima u ovoj riznici reči, ali su se hvalili da je ta biblioteka jedna od najvrednijih na svetu. Međutim, samo zaljubljenici bi mogli znati koliko ona stvarno vredi. Odgovor bi sigurno bio da nema tog zlata na svetu koji bi mogao popuniti prazninu nastalu u svesti Turaka usled njene prodaje, i da svaka priča o materijalnoj vrednosti ovih knjiga tanji inače od starosti propale pergamente. Nežno je Halil, kao prave latice, prinosio očima debeo taman papir sa naslikanim žutim cvetom, toliko lepim da ga je odmah svrstao na religijsku hrpu, jer, Ovakva divota mora pripadati Alahu, pomislio je naglas.
Umornih očiju, proklinjao je slabo osvetljenje. Stigao je do mape nepravilnog oblika nacrtane na koži, kojoj je očigledno nedostajao deo sa desne strane i morao je proceniti koliko je ona proizvod uspešnih istraživanja a koliko bezgraničnog upliva mašte. Svaki napor ga je peckao dok je pokušavao da razazna o čemu se radi. Kada je shvatio umor je nestao. Mapa je prikazavala zapadni deo sveta. Klasična stara nautička mapa sa nacrtanim mitskim i postojećim stvorenjima i napisanim imenima geografskih pojmova. Pored tih napisa bilo je i fusnota sa datumima otkrića i legendama o upisanim mestima. U potpisu je stajalo: «Ponizni Piri, sin Hači Mehmeda, poznat kao nećak Kemala Reisa, sastavio je ovu mapu u gradu Galipolju svetog meseca Muharema 919. Neka nam obojici Bog oprosti.» Drhtavim rukama je direktor približio mapu da bi pročitao sitan tekst «Ovaj deo objašnjava način na koji je mapa nacrtana. Koristio sam dvadeset karata i mappae mundi koje su iz vremena Aleksandra Velikog i koje pokazuju kopna koja su nastanjena ljudima. Smanjivanjem svih njih na jednu razmeru došlo se na ovaj oblik. Tako da je sadašnja mapa tačna i pouzdana za sedam mora koliko moreplovci mapu naših zemalja smatraju tačnom i pouzdanom.» I samo bi završilo ovo parče kože na gomili sa naučnim materijalom da nešto nije golicalo pogled. Čak bi i činjenica da je projekcija savršena mogla da se prišije bolesnoj pedantnosti Pirija Reisa, sve je izgledalo onako kako je čovečanstvo već znalo, sve – osim izgleda Antarktika. Bio je nacrtan bez ledenog pokrivača, planinski venac se širio koliko i zenice Halila Edhema. Ali…zar nije oduvek bilo leda na Antarktiku? I otkud ove planine?
Možda bi vam bilo interesantno i:
- Ledeni lavirint 4.deo
- Ledeni lavirint 5.deo
- Ledeni lavirint 6.deo
- Ledeni lavirint 7.deo
- Ledeni lavirint 3.deo
May 17th, 2013
O komentara na "Ledeni lavirint 2. deo"
Dajte komentar!