prethodni nastavci…

Jul 1898.

Ja idem u Belgiju, rekao je jedan od mornara i popeo se na palubu. Ostali su samo propratili pogledom pravac iz koga je dolazio zvuk, jer jedna sveća, koliko je smelo da gori zbog uštede, nije mogla da se izbori sa tolikom količinom upornog mraka. Odozgo su se čuli udarci pijuka po ledu,  zamisao drugog člana posade koji je hteo da oslobodi brod okova. Tolefsen je bio na palubi, na kojoj je napravio svojim koracima stazu danima hodajući napred-nazad. Sve dok su se čuli tupi poljupci stopala i zaleđenog snega niko nije reagovao, međutim, čim je ritam dobio svoj vrhunac teškim udarcem u palubu i nastavljen samo beskorisnim čangrljanjem pijuka, dvojica mornara su kao po komandi ustala i otišla po iscrpljeno telo Tolefsena. Odavno zaceljeni ožiljci su ponovo krvarili, a oni sujeverni su odmah to shvatili kao znak, Stare rane nam se otvaraju, ispaštaćemo zbog starih greha. Depresija je oduzimala dah, beznađe je uporno opstajalo kao sneg tražeći naprsline u duši i umu, i lagano, kap po kap, prodiralo u unutrašnjost čineći kratke spojeve kakva je i odluka o povratku u Belgiju pešice. Mrak kao večiti sluga straha i smrti, na Antarktiku je bio saputnik tišini, takvoj da je svaki zvuk bio jedino što je moglo da se vidi. Neki sitni predmeti su se mogli čuti povremeno kako padaju na pod, međutim oni kojima još nisu počeli da ispadaju zubi nisu mogli da shvate o čemu se radi. Hladnoća je probijala prepreke koje su bile tu da zaštite, ulje za peć je moralo da se štedi i posada «Belžike» je drhtala krezuba i krvavih usta od skorbuta. Jedan od mehaničara je sedeo u uglu i vikao, Hoću kući, Dosta mi je mraka i hladnoće i vas koji smrdite, Sklonite mi se sa očiju, ne mogu više da vas gledam, I samo ćutite, jer budete li progovorili zaklaću vas sve!. Niko se čak nije ni okrenuo na njegovu viku dok su mu iz usta prštale krvave kapljice i izletale šuškavo izrečene pogrde.

Kuk je, iako i sam nadutih udova i bezub, grozničavo razmišljao kako da spase ljude od neumitne smrti. Voleo je povremeno da izađe napolje, da razmišlja na vetru, hladnom i punom sečiva. Mozak mu je bolje radio van one mešavine apatije i histerije. Već odavno su zaključili da ih led pomera, vuče sa sobom a oni su, kao pravi zarobljenici, poslušno išli za njim, čak i ne trudeći se da pobegnu svesni snage svog trenutnog gospodara. Takođe su odavno naučili da razlikuju taman sumrak dana od mračne negostoljubivosti noći. Preko dana su izvežbali vid da raspoznaje obrise ogromnih ledenih bregova pored kojih su prolazili, kopna koje je bilo čas bliže-čas dalje i malih valjkastih stvorenja koja su tu, zamislite jada, živeli. Foke su ih ponekad tupo posmatrale, bez straha i interesovanja, očigledno prvi put videvši ljude, jer životinje samo tada gledaju čoveka bez straha. I tog ledenog julskog dana, Kuk je stojao na palubi daleko od čoveka koji je već posle par minuta udaranja u pet metara debeo led posustao i plakao klečeći. Kada je pogledao ta masna, debela tela kako naizgled bespomoćno leže na ledenoj santi pala mu je na pamet ideja. Zašto ne bismo jeli foke?, viknuo je zadihan pošto je trčeći došao do de Gerlašove kabine u kojoj su Amundsen i on već danima kovali planove za bekstvo sa Antarktika.

-      Ma daj, doktore, jeo sam ih već jednom i hvala lepo, ne bih još jednu porciju, rekao je de Gerlaš sa gađenjem na licu.

-      Odmah pored njih su i pingvini, i njih je lako uhvatiti.

-      I oni su nejestivi. A i da jesu, ne misliš valjda da ih jedemo žive.

-      Slušaj me, zaboraviću na trenutak da si kapetan. Ti, Amundsene, ćuti. Da li misliš da se vratiš živ u Belgiju? Ili samo razmišljaš kako da razbiješ ovaj jebeni led? One nam mogu biti jedini izvor vitamina. Jesi li pogledao koliko ti zuba nedostaje, krv ti curi iz usta dok pričaš, ruke su ti pune podliva? Ko će ti za par meseci cepati led kada već sada više od polovine njih jedva ustaje da ode da piša?

Sledećih dana, po naređenju kapetana, svi su žvakali sirovo komađe masnog mesa, ukusa sličnog mešavini govedine i ribe (ipak su to krave koje plivaju u moru), i bunili se punih usta, Nismo mi divljaci da jedemo živo meso, Da, i to kada bi bilo meso, nego salo, šta li smo Bogu zgrešili. Ćuti i jedi, biće ti bolje, a ako ožedniš bar vode imamo napretek. I uistinu, postepeno im se vraćala snaga, desni su prestali da im krvare i zubi da ispadaju, međutim, gubljenje uma i depresija nisu bili na listi bolesti koje će meso foka i pingvina izlečiti. Doduše, sa povlačenjem skorbuta naišao je talas optimizma na kome je većina ponavljala mantru sirovog mesa, Biće nam bolje, biće nam bolje… Doktor Kuk na krilima uspeha nije leteo previše visoko, i znao je da će ova autosugestija biti kratkog daha jer mrak nije mogla oterati. Dakle, Tolefsen je i dalje tabanao po stazi na palubi dok su oluje besnele, s tim da više nije bilo potrebno da se penju po njega pošto je sam silazio kada je osetio da posustaje, zaleđenih brkova i brade i slina i svega što je moglo da se zaledi. Onaj mehaničar iz ugla je i dalje vikao i pretio, sa par razlika: krv koja mu je prštala iz usta nije više bila njegova već fokina, i sada je imao snage da svoje pretnje sprovede u delo. Na brzinu su se Amundsen i Kuk dosetili da organizuju škole u kojima su se učile kartaške igre, a za one koji su znali da igraju postavljeni su stolovi na kojima su mogli da se održavaju pravi kockarski turniri. Ulog je bio hiljadu franaka, koje, naravno, niko nije imao, ali jednom potpaljen žar kockarskog poroka nije mogla tek tako ugasiti ta činjenica, jednostavno, uredno su se zapisivali svi dugovi. Svađe su bile ponekad i previše žučne, jer priroda varalice jedva čeka da ispliva na površinu ma kakvo bilo okruženje. Međutim, činilo se da i takva situacija raduje doktora Kuka koji je, smejuljeći se, govorio kapetanu, Gledaj ih, zaboravili su gde se nalaze. Možeš im sada ugasiti peć, neće osetiti. Druge brige ih more, druge vatre ih greju.

Izgledalo je da noć polako posustaje, u stvari, dan je sada izgledao bliže kada je život dobijao smisao, ma koliko bio tanak. Vrhunac ovog uspona je bila jedna vedra noć (ili je bio dan), u kojoj se prikazala svetlost aurore. Zeleni akvarel preko zvezdanog neba, zamućen, ali beskrajno jasan. Potoci svetla tekli su vibrirajući, čineći ovo mesto jedinstvenim na svetu. Svi su stajali na palubi, opčinjeni zeleni obrisima i odsjajem. Aurora nastaje usled svetlosti koju emituju…, otpoče Arktovski. Ćuti, prekide ga Amundsen, Ako nada ima oblik, ove noći je u lepoti i tišini ove svetlosti.

Željko Stanković

nastaviće se…