Jun 1898.
Stojali su okupljeni sumornih lica, pa čak i sa kojom zamrznutom suzom na obrazu, oko jedne rupe u ledu i ćutke posmatrali četvoricu prijatelja kako nose sklepanu nosiljku od dasaka na kojoj se nalazio leš umotan u bele čaršave. Vetar je duvao i raznosio sneg koji je pao pre ko zna koliko godina, praveći iluziju snežne oluje. U isto vreme činio je odličan paravan za sve više očiju nabubrelih od suza, jer se povorka sa telom Emila Danka, belgijskog geofizičara, približila krugu otvorenog mora. Skinuli su šubare sa glava, i masna i umršena kosa je izletela na studen, u početku neposlušna a vrlo brzo zatim ukroćena hladnoćom. Leš je, iako je pripadao živom čoveku do pre jednog sata, već bio sasvim tvrd, poput dasaka ispod njega. Odsustvo života se moglo jasno videti i iz blaženog izraza lica, jedinog nepokrivenog dela, jer se na licima živih nije moglo videti ništa osim očaja već dugo unazad. Lagano je kliznuo u ledenu vodu bez ijedne izgovorene reči posmatrača. Voda se namreškala nevoljno, probuđena iz zimskog sna i progutala prinetu žrtvu. Poneki jecaj se probio kroz fijuk vetra, jer ti ljudi više nisu bili čvrsti, nesalomivi moreplovci, već deca zalutala na mesto odakle ne umeju da se vrate kući.
- Vidiš li ti ovo, Amundsene? Čovek mi je umro na rukama. I čemu ja služim? Trebalo bi da lečim ljude, a on mi je umro na rukama. Ništa nisam uradio.
- Danko je bio previše slab da izdrži sve ovo. Znaš to i sam. Nisi mogao ništa da uradiš. Svi smo u Božijim rukama.
- Molim te, nemoj to da govoriš. Zašto onda postoje doktori, ako će za sve nas da se pobrine Bog? On nas ne leči, samo pruža znanja kako ćemo mi to uraditi. Bog je tvorac života, ljudi su domaćini bolesti, a smrt je vlasništvo lekara. Jesi li upoznao nekog lekara? Osim mene, ne pravi se pametan. Sigurno si primetio kako su to ljudi kojima je odstranjeno saosećanje. I ne, to nije gordost ili arogancija, već normalna reakcija na previše smrti. Bude li doktor reagovao na svaku smrt pacijenta ovako kako ja sada reagujem vrlo brzo će završiti na onim spravama za mučenje koje nazivaju sredstvima za izlečenje duševnih bolesti. A ipak, kaži mi, da li je normalno navići se na smrt? Ma, nema veze. Pusti me. …
Vetar je uletao u prostoriju sa svakim otvaranjem vrata i plamen lojanice je poskakivao i lomio se praveći dramatične senke na zidu. Bleda lica cvokotavih zuba su se smeštala na svoja stara mesta i kada su svi seli izgledalo je kao da se ništa nije desilo. Osim što su Amundsen i Kuk ćutali, vetar fijukao jače nego obično, a na Dankovom mestu nije bilo nikoga.
- Pričaj nešto.
- Šta da ti pričam, Frede?
- Pričaj mi o sebi. Je li istina ono što sam čuo o tebi?
- Ne znam šta si čuo.
- Kažu da si ludak koji zimi spava sa otvorenim prozorima.
- Kako misliš da čovek pođe na put za Antarktik ako ne oseti šta ga čeka tamo?
- Ne znam. Mislim da je nemoguće pripremiti se za ovo.
- Da, ali tebi je sada hladnije nego meni. Osim toga, imao sam specijalne pripreme i za smrt. Već svoj šesnaesti rođendan nisam mogao da proslavim sa svojim roditeljima… U to vreme sam mnogo skijao. Valjda da ne bih bio u praznoj kući. Znao sam po ceo dan da provedem na snegu. I jesam spavao u sobi sa otvorenim prozorima. Od rođenja sam bio odlučan i disciplinovan, međutim od njihovih smrti nešto se u meni promenilo.
- Tačno je to, Amundsene, što ranije čovek spozna smrt, ranije će spoznati i život.
- Smešno je, malopre me pitaš za lekare, a ja sam učio medicinu. Napustio sam školu otprilike u to vreme o kome sam ti sad pričao i otišao na brod.
- Pretpostavljam da si uvideo da se tamo radilo o umiranju, a to je jedino od čega si želeo da pobegneš.
- Da, ali ne samo to. Oduvek sam žudeo za avanturama i istraživanjima. Nije mi bilo teško da sve napustim i odem na more kada nije bilo nikog da me spreči. Kasnije, posle vojske, moj brat i ja smo odlučili da budemo prvi koji će preći visoravan između Bergena i Osla na skijama.
- Čuo sam i to. Rekli su mi da ste se izgubili u mećavi i da su svi mislili da ste mrtvi.
- Čak i kad su nas videli mislili su da smo mrtvi. Bili smo toliko iscrpljeni i mršavi da smo verovatno i izgledali kao živi mrtvaci. Sada smo na sigurnom i toplom u odnosu na ono što smo doživeli tamo. No, oporavili smo se od toga i ojačali. Kada sam čuo vest da se priprema ekspedicija na Antarktik, seo sam, smirio uzbuđene ruke i napisao pismo Gerlašu. Uzvratio mi je napisanim datumom kada je trebalo da dođem u Antverpen i, evo me ovde.
- Bez plate?
- Da. Ja sam tako zahtevao.
- Moj Amundsene, ti si makar srećan jer pokušavaš da ostvariš svoj san, a ja ću umreti ovde zbog novca.
- Nećemo umreti, Frede. Bar bi ti trebalo da znaš koliko je čovek izdržljiviji nego što to izgleda.
nastaviće se…
Možda bi vam bilo interesantno i:
- Ledeni lavirint 10.deo
- Ledeni lavirint 12.deo
- Ledeni lavirint 9.deo
- Ledeni lavirint 8.deo
- Ledeni lavirint 6.deo
May 17th, 2013
O komentara na "Ledeni lavirint 11.deo"
Dajte komentar!