Ljudi ne vole istraživače istorijskih činjenica. Jednom utvrđene,  takve istine leže ušuškane u podsvesti čovečanstva i ma koliko delovale labave, čvrsto se drže stegnutih zuba kroz koje istiskuju, Sve su to šarlatani, ne veruj im. Tražeći odgovore možda vređamo nečije sudbine, hodajući po vremenu osvetljenom tuđim rečima možda u isto vreme pipamo po mraku neizrečenog. Pobednici i gubitnici, mučki ubijeni i oni ubijeni u samoodbrani, mrtvi i jedni i drugi. Istoriju čine zavere i tajne, veliki ljudi, smrt, sukobi porodica i svetski ratovi, sve to prošarano ponekom ljubavlju, nadljudskim herojstvom. Vrlo ukusno složeno, nalik avanturističkom romanu prilagođenom običnom čoveku. Istorija je učiteljica života. Kada bi je mali čovek učio, možda.

A šta ako istorija neke zemlje nema u sebi ničeg navedenog? Šta ako su je pisali tuđinci čija je noga oduzimala nevinost tlu,  oni prema kojima se vršila odmazda na licu mesta? Šta ako se radi o ostrvu koje se, poput živog stvora, svake godine uveća dvostruko i kasnije vrati u svoje prethodno stanje? Kako pričati o zemlji koja nema nijednog (ni živog, ni mrtvog) stanovnika, koji je ostavio makar jednu reč o svojoj domovini? I na kraju, odakle da počnem kada se čini da Antarktik ima više različitih istorija?

N A D O M A K

«Uželeo sam se toplijih voda.»

Džejms Kuk 1775.

Sa tajnim pismom u unutrašnjem džepu kaputa, a ipak ne toliko tajnim da posada broda nije mogla makar da nasluti gde su se zapravo zaputili, stojao je Džejms Kuk na pramcu broda čije je ime upućivalo na glavnu osobinu svog kapetana. Zvao se «Odlučnost».

Mornari su prepričavali iskustva svojih prethodnika na plovidbi sa Kukom. Kada su na ostrvu videli pomračenje Sunca, kažu oni, znali su da slede nevolje. Odmah nakon toga nastavili su, umesto kući, na jug. I isti kažu, Misliš, biće sve toplije, a bilo je hladno da ti se, da izvineš, smrznu jaja. Videli su stene od leda kako mirno plove pored njih, veće od broda deset puta. Ma šta deset, sto puta su bile veće, ne vidiš im kraja. A magle…, stresao se čovek u kaputu postavljenom krznom, Ne dižu se nikad. O, ljudi, pa što mi to neko nije pričao pre nego što smo krenuli.

Prisećao se i Džejms Kuk tog putovanja i zato je stajao zamišljen, vrteći u glavi slike Sunca preko koga se isprsila Venera. On je dozivao u sećanje opšti strah od mračnog Sunca, i naravno ushićenje astronoma kojima su ovozemaljske stvari tako sitne u odnosu na njihovu sferu interesovanja. A njegova želja je bila da pomračenje što duže potraje a brod što kasnije krene ka tajnom cilju. Plašio se nepoznatog. On, najveći živi moreplovac i istraživač, Džejms Kuk, plašio se putovanja na krajnji jug. U javnosti je pokazivao prezir prema teorijama o bajkovitom ostrvu južno od svega poznatog. Govorio je, Očekujem da ću videti vodu i samo vodu, isto ono što je u glavama tih velikih umova koji sede pored kamina i smišljaju sebi zabavu. Baš zato ću i krenuti: ovo putovanje mora ukloniti većinu, ako ne i sve, činjenice i dokaze koje su prikazani da bi potvrdili postojanje južnog kontinenta. Kapetane Kuk, siguran sam da ste čuli za ekspediciju kapetana Buvea. Naravno da je čuo, hrabar čovek koji je pomalo bezglavo krenuo u led i hladnoću, ali čiji su mu izveštaji dali sjajne smernice. Naravno da sam čuo, nesrećnik koji je od ledenog brda pomislio da je kontinent, i koji je na jedan isti takav pokušavao par nedelja da se iskrca, ali mu, na njegovu sreću, magla nije dozvolila. Molim vas, još jednom ću vam ponoviti, Veliki Južni kontinent postoji samo u bajkama.

Išao je kapetan Kuk preko škripave ali besprekorno čiste palube ispod koje se širio smrad luka i kiselog kupusa. Svakih nekoliko minuta se moglo čuti glasno podrigivanje i prdež mornara propraćeni psovkama. Pored luka i kupusa, u svakodnevnoj ishrani se moralo naći sveže voće i povrće. Oko toga nije bilo rasprave. Kao što nije bilo rasprave oko naređenja da se posada brodova «Odlučnost» i «Avantura», (kakva simbolika, sa jedne strane odlučnost, istrajnost a sa druge površnost i avantura, naravno da je Džejms Kuk morao biti na krilima odlučnosti), dakle, posada ova dva broda se morala kupati svakog dana i na svakih nekoliko dana prati odeću. Zamislite čiste mornare, do pre godinu dana oksimoron, a sada evo ih, gunđaju ali polivaju jedni druge, upoređuju ispod oka veličinu muškosti onoga pored sebe, trljaju im leđa, ima tu i tajnih nežnosti. Upetljali smo se u skrivene homoseksualnosti, a želimo da pričamo o herojstvu velikog moreplovca, navigatora, priznatog kartografa, elokventnog pisca, poštovanog diplomate i hrabrog vođe – Džejmsa Kuka. Dakle, išao je preko škripave ali besprekorno čiste palube do svoje kabine u kojoj se nalazilo čudo tehnike i ljudske misli – hronometar. «Koliko je sati?», upitao je Vilijama Velsa koji je stajao nad spravom i računao trenutni položaj broda, «Tačno pet.», odgovorio je ne dižući pogled. «Gde se nalazimo?», upita kapetan malo kasnije pijuckajući topao čaj. «Još uvek smo daleko od Južnog kontinenta», reče Vels i nasmeja se diskretno znajući reakciju, «Daleko smo, gospodine Vels, ali od Južnog Pola.» «Zar vas ni za trenutak ne ponese misao o tome šta će biti ako otkrijemo još jedan ceo kontinent, Zar ne pomislite o slavi koja će vas tada pratiti?» «Vi ne pravite razliku između avanturiste i istraživača, Vilijame, Ja sam naučnik, hladna srca idem u taj led i želim da otkrijem šta se tamo nalazi ma šta to bilo. Ja ne mislim da je ono što sledi – slava, već moje nasleđe.»

I plovili su dugo, a plovidba je bila kao i svaka druga, puna dana u kojima je more bilo poput božijeg besa i onih kada je bilo takvo da vas je navodilo da hodate po njemu. Čovek se zanese u želji da što pre otkrije Veliki Južni kontinent i zaboravi da kaže da plovidba ipak nije bila kao i svaka druga, jer je kapetan Kuk otkrio usput Tongu, Rapa Nui, Fidži i još brojna ostrva i ostrvca, naučnom preciznošću ih zabeležio na karti i nastavio dalje. Kada su najzad stigli do juga toliko južnog da je već počelo da se oseća odsustvo svakog mirisa, što je osobina severa, nabasali su na led veliki kao planine, na oluje tako jake da im se činilo, iako su znali kakvog je oblika Zemlja, da su stigli do kraja sveta. Posle jedne takve oluje, «Odlučnost» gubi «Avanturu» i nekako tada Džejms Kuk otkriva da su prisebnost i hladnokrvnost naučnog uma bez avanturističkog duha nalik inteligentnom invalidu. Ipak nastavlja s tvrdoglavošću jačom čak i od ledenih santi koje su mu zatvarale put. Promrzlih kostiju mornari su proklinjali dan kada su se odlučili na ovaj put, «Nema tog novca koji mi može isplatiti ove muke», «Začepi i skupljaj to jedro, inače nećeš doživeti ni tu crkavicu.» Kapetan Kuk je napisao u brodskom dnevniku jednog retkog dana bez magle:  «…Devedesetsedam ledenih brda se moglo jasno videti unutar ledenog polja, pored onih sa strane – mnoga od njih su veoma velika i izgledaju kao lanac planina koje se nadvijaju jedna nad drugom sve dok se ne izgube među oblacima; spoljašna ili severna strana ovog nemerljivog polja se sastoji od polomljenih komada leda koji plutaju tako gusto jedno pored drugoga da je nemoguće proći kroz njih.  Široko otvorenih očiju pokušavam da sagledam beskonačnost ovog pakla…».  Pronalazeći puteve i tamo gde ih nije bilo, «Odlučnost» je putovao dalje, prošao najjužniju tačku koju je čovek ikad dosegao, obišao Antarktik a da nijedan pogled nije pao na to ogromno kopno, nastavio i kad je namesto kontinenta pronašao ostrvo sve je bilo jasno. Nije se osećao ponosno Džejms Kuk zato što je dokazao svoj stav. Melanholija je zavladala njegovom dušom kao mešavina jednakih delova radosti i tuge, zbog sačuvanog života i svesti o promašaju, njegovom ili promašaju prirode, nije bilo bitno.

Stigavši u London otkrio je da nije izgubio nijednog čoveka na ovom putu, jer je «Avantura» oštećena stigla pre njih, i tuge više nije bilo. Ljudsko je pobedilo naučno u ovom velikom čoveku koji je do samog tragičnog kraja svog života pamtio blještavilo u daljini negde na pola puta između leda i neba.