Informaciju da kraljevska porodica Maroka drži jedan od najbitnijih monopola današnjice većina bi propratila sa nevericom. Kada bi se dodao podatak da se u Maroku nalazi 85% poznatih globalnih rezervi fosfora, ta ista većina bi verovatno prešla na sportsku stranu. Koga briga za fosfor?

Za početak, trebalo bi svako živo biće na Zemlji – jer proizvodnja zdravih ćelija u svim biljkama koje jedemo zavisi od fosfora. Do polovine 20.veka, poljoprivrednici su održavali nivo fosfora kompostiranjem biljnog otpada i bacanjem stajnjaka bogatog fosforom. Kada su se razvile nove tehnike vađenja ovog nemetala, razvila se i moderna industrija veštačkih đubriva i poljoprivrednici su brzo postali zavisni od jeftinog i dostupnog fosfora.

fertilizer

Dva su razloga zbog kojih je ta naša zavisnost rizična: prvi je da ne ostane sav fosfor u zemlji na koju ga farmeri bace, već se dosta spere u reke i jezera gde izaziva cvetanje algi koje pri svom razlaganju usisavaju kiseonik i tako stvaraju mrtve zone.

Drugi je mnogo opasniji. Stvar je u tome da fosfora nema u beskonačnim količinama i vode se velike debate koliko ga u prirodi još ima. U svakom slučaju, kako se navodi na sajtu Mother Jones, potrošnja fosfora mora drastično da se smanji u sledećih 20 do 40 godina ili ćemo početi da gladujemo. Grupa evropskih i australijskih akademika je 2009.godine predvidela proizvodni pik oko 2030.godine, posle čega će cene dramatično skočiti. Nakon toga će i cene hrane otići gore, što će Maroku doneti ogroman geopolitički značaj.

Kao što nećemo dubljim bušotinama rešiti problem zavisnosti od nafte, tako ga nećemo rešiti ni za fosfor. Moraćemo da promenimo način poljoprivredne proizvodnje i našu ishranu. Isti oni akademici su dali predlog: manje mesa u ishrani će značajno smanjiti potrošnju fosfora, moramo se naučiti da manje bacamo hrane, i da se prebacimo na poljoprivredne tehnike koje čuvaju zemljište, uključujući organsku proizvodnju i permakulturu.