Izlovljavanje ribe se može definisati na nekoliko načina, ali se sve svodi na jednostavnu poentu: hvatanje više ribe nego što sistem može da podnese vodi do sveukupne degradacije sistema. Izlovljavanje ribe je neodrživo korišćenje okeana i mora. Najranije izlovljavanje je počelo da se dešava na početku 19.veka kada su kitolovci, zarad ulja za osvetljavanje bogatih domova, hvatali kitove u neodrživim količinama. Najbolji opis tih epskih avantura je u romanu Mobi Dik Hermana Melvila, u kome se značaj kitovog ulja naglašava rečenicom da je „bilo retko poput kraljičinog mleka“.

800px-18th_century_arctic_whaling

Polovinom dvadesetog veka, ulagali su se napori da se obezbede proteini u svakodnevnoj ishrani pa su se vlade okrenule okeanima i bogatstvu koje oni čuvaju. Raznorazne subvencije, politike, zajmovi su bili uzrok stvaranju velikih komercijalnih flota čiji lovni kapacitet danas prelazi dva do tri puta ukupan svetski riblji fond. Kada se to upari sa agresivnim komercijalnim pristupom, sofisticiranim tehnikama lova došli smo do toga je 2003.godine izašao izveštaj u kome se tvrdi je industrijski lov sveo populaciju velikih riba na samo 10% od brojke pre industrijske revolucije.

overfishing-in-the-mediterrane

Kolaps Severnog lovišta bakalara u blizini Njufaundlenda u Kanadi je verovatno najpoznatiji primer kolapsa lovišta ribe. Najmanje 40.000 ljudi je izgubilo posao a bakalar se nikada nije vratio. Sve ovo je bio „lokalan“ događaj. Kolaps zaliha ribe stvara velike ekološke mrtve zone u okeanima. Iako će ribe zameniti organizmi poput meduza ili račića, kitovi i delfini će nestati zajedno sa ribom. Kako kaže dr Daniel Poli sa British Columbia univerzitetskog centra: „… ako se situacija ne stavi pod kontrolu, imaćemo more puno malih strašnih stvorenja koje niko ne želi da jede. Možemo čak završiti sa morskim đubrištem kojim dominiraju planktoni.“