Najstariji plastični materijal koji je i dalje u širokoj upotrebi je celofan. Kao i mnogi drugi pronalasci, celofan je nastao u nameri da se reše neki drugi problemi od onih za koje ga sada koristimo.

Žak Brandenberger je na miru ručao u restoranu kada je čovek, takođe mušterija restorana, u prolazu prosuo čašu vina ispred njega. «Prokletnik…», mrmljao je sebi u bradu a govorio «Ništa, ništa…Zaista nije problem.» i uz osmeh morao da sačeka na sledeći zalogaj dok konobar ne zameni čaršav. Pomislio je kako bi bilo dobro da postoji tkanina koja bi bila nepromočiva.  Žaku Brandenbergeru, švajcarskom hemičaru, bilo je potrebno osam godina da razvije novi materijal – celofan. Naravno sa potpuno drugačijim ishodom od početne zamisli.

Eksperimentisao je sa raznim materijalima koje je dodavao tkanini ali je ona sa dobitkom nepromočivosti gubila svoje osnovne osobine. Jednostavno, bio je previše krut. U jednom od neuspeha primetio je da se od tkanine odvaja tanak providan sloj. To je bio trenutak kada Brandenberger odbacuje ideju o nepromočivoj tkanini i počinje da razvija tanak providni materijal. 1908. on je konstruisao mašinu za proizvodnju celofana, koji je dobio ime kao kovanica reči celuloza i diaphane (providno).

Prvi značajan klijent Brandenbergove firme La Cellophane Societe Anonyme bila je američka kompanija Vitman koja je koristila celofan za uvijanje svojih čokolada. I kako se iz nastavka u nastavak ove priče o plastici dokazuje, Amerikanci su rođeni za posao. Kompanija DuPont je ugovorila sjajan posao sa Brandenbergom. Dobili su ekskluzivna prava na prodaju celofana u Americi, a zauzvrat La Celofan je dobio ekskluzivna prava na ostatak sveta za sve proizvode koji će se dobiti od DuPont-ovog daljeg razvoja celofana.

Danas se celofan koristi u prehrambenoj industriji, u proizvodnji selotejpa, u procesu dijalize, za pakovanje cigareta, itd. Pored praktične, celofan je zastupljen i u umetničkim vizijama: Cellophane House, Cellophane city, Sellotape art.