Ako je nešto u devetnaestom veku obećavalo sigurnu zaradu, to su bili robovi i slonovača. Stizali su užasnim, teškim i dugačkim putem od Afrike do Evrope koji niko ne bi potegao da nije donosio toliko novca. Međutim, robovi su bili kvarljiva roba za koju niko nije mogao da garantuje da će stići u istoj količini u kojoj je i krenuo. Zato je kabasta slonovača bila bez promašaja. Bar dok je bilo slonova. U Istočnoj Africi, odakle je dolazila mekša slonovača, dakle bolja za graviranje i obrađivanje, godišnje je bilo ubijano oko 3500 slonova da bi se u Engleskoj pravile drške za kišobrane, kutijice, figurice za šah, ukrasi, nakit, klavirske dirke, bilijarske kugle…

Američki proizvođači bilijarskih kugli Felan & Kolander su osetili mnogo veću potražnju za proizvodima od slonovače nego što je bila ponuda, i rešili da daju 10.000 dolara onome koji stvori odgovarajuću zamenu. Džon Vesli Hajat je prihvatio izazov i nekoliko godina radio na traganju za takvim materijalom. Po svemu sudeći, kada ga je izmislio nije se javio na otvoren konkurs već je oformio svoju firmu, Albany Billiard Ball Company.

Džon je eksperimentisao sa sastojcima parkesina i na kraju je došao do željenih rezultata kada je na celulozni nitrat delovao sa kamforom pod umerenom temperaturom i pritiskom, i to je bila osnova njegovog patenta iz 1870. godine. Pored toga, uspešno je napravio neophodne mašine za proizvodnju novog materijala – a to njegov prethodnik Parks nije uspeo.

Celuloid je postalo generičko ime za plastiku od celuloznih nitrata i taj materijal je našao široku upotrebu u drškama za noževe, igračkama i lopticama za stoni tenis. Kasnije se otkrilo da je celuloid prilično zapaljiv, pa se njegova upotreba danas svela samo na loptice za stoni tenis. Međutim, te daleke 1870. godine bio je sjajan. Mislite da se zbog njega prestalo sa ubijanjem slonova?