U Rančićevoj kući u Grockoj trenutno je aktuelna izložba crteža “Leksikon korova” autora Vojislava Radovanovića, koja nas upoznaje sa biljkama u okruženju, ali isključivo onima koje rastu po vlastitom nahođenju. Vojislav Radovanović ih prikazuje tehnikom koja najbolje odgovara njihovom izgledu i prirodi: crtežom.

VOJISLAV RADOVANOVIĆ rođen je u Valjevu 1982. godine. Studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu završava 2005. godine u klasi profesora Dragana Jovanovića. U međuvremenu, 2004. godine stiče diplomu na Međunarodnoj letnjoj Akademie likovnih umetnosti (Internationale Sommerakademie für bildende Kunst) u Salcburgu u klasi profesorke Karoline Brodhed (Caroline Broadhead). Od 2004. godine član je Umetničke asocijacije Corpus Artisticum, 2006. godine postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS-a) u statusu slobodnog umetnika, i od 2013. član je umetničkog udruženja PODR.UM.

Bavi se klasičnim slikarstvom i crtežom, ali i višemedijskim umetničkim izrazom. Uporedo se bavi i televizijskim radom u oblasti kulture. Učestvovao je i izlagao na brojnim samostalnim i grupnim izložbama i festivalima u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u Beogradu.

Recite nam nešto o Vašoj izložbi koju do 1. avgusta 2014. godine imamo prilike da vidimo u Rančićevoj kući?

-Kada sam dobio priliku da predstavim svoj rad u Rančićevoj kući, odmah mi je pala samo jedna stvar na pamet, a to je da treba da izložim crteže. Ja se već nekoliko godina bavim temom korova, na prvi pogled nepoželjnih i ozloglašenih biljaka.

Rančićeva kuća potiče iz jednog sasvim drugog vremena, vremena kada su ljudi bili u daleko boljoj relaciji sa prirodom, kada su poznavali svoje okruženje a prema korovu imali ispravniji stav. Narodna medicina može posvedočiti o tome koliko su ljudi zapravo zavisili od biljaka iz svog okruženja.

Rančićeva kuća mi je bila zanimljiva iz još jednog razloga, ona je u jednom periodu bila potpuno devastirana i napuštena ali ne od svih, ljudi su je ostavili da propada ali su se u njene ruševine naselile bas ove divlje, samonikle biljke. O tome svedoče dokumentarne fotografije koje publika može da pronađe u monografiji povećenoj ovoj prelepoj zgradi, ali i na internetu.

Od trenutka kada je ovo zdanje dobilo namenu umetničke galerije otpočelo je svoj novi život, drago mi je što je moja izložba deo tog novog života.

Radove koje sam predstavio uglavnom su kombinovane tehnike tuša na papiru, sa zlatnim ili srebrnim listićima ili čak reciklinani crteži u formi kolaža. Jedan važan deo postavke su i žive biljke koje sam ubrao u neposrednoj okolini Rančićevog doma. Namerno kažem žive – iako ubrane, njihovo seme i polen koji se nalaze izloženi u vitrinama sigurno će posle moje postavke započeti novi ciklus života.

Takođe u jednoj vitrini nalaze se tri buketa kovilja, koje sam dobio od istoričarke umetnosti i moje galeristkinje Biljane Jotić, koja je to cveće donela iz Hercegovine, zato što ga u Srbiji više nema. Buketi kovilja bi trebalo da nas opomenu na fragilnu okolinu i narušenu prirodu čemu smo najviše mi, ljudi doprineli. Nadam se da moja izložba može na neki način da ukaže na lepotu koja nas okružuje, možda će tako bar jedan deo publike biti svesniji i odgovorniji prema životnoj sredini.

[metaslider id=14913]

 

Po čemu se izdvajate, šta je karakteristično za Vas?

– Nikada nisam razmišljao šta je karakteristično ili po čemu se razlikujem, ne trudim se da budem drugačiji, smatram da smo svi mi umetnici na neki način već drugačiji, svaki umetnik ima svoj pečat i rukopis, svoju temu i koncept. Ako bi baš trebalo da istaknem nešto po čemu se razlikujem od drugih kolega, rekao bih, naravno kroz šalu, da sam za razliku od većine njih pre svega uredan i organizovan… Pa sad, neka se to shvati kako god, u svakoj šali ima malo šale…

Kakav je Vaš odnos prema slici kao mediju izražavanja?

– Slika, odnosno slikarstvo je izgubilo svoj dominatni uticaj i položaj, no to ne znači da nije živo i itekako aktuelno. Slika danas samo deli ravnopravno mesto sa svim ostalim umetničkim disciplinama. Naravno, dosta toga se promenilo u slikarstvu baš kao što se promenilo i u samoj precepciji ljudi, načinu na koji se danas doživljavamo i registrujemo bilo kakav vizuelni sadržaj.

Opet, slika i umetnost su zadržali nešto što, dizajn, televizija, novine, internet nikada nisu uspeli da postignu, a to je vibrantna energija originala. Ne znam da li je reč o magiji ali ja uvek osećam drastično veću energiju isperd originala neke slike negoli gledajući u bilo kako reprodukovanu kopiju iste.

Ista je stvar i sa drugim disciplinama likovne umetnosti. Kada ste u galeriji i gledate video ili ambijentalnu instalaciju, osećate jaču energiju. Kod performansa je to najdrastičnija razlika. TV ili svi ostali mas-mediji u sebi često imaju elemente umetničkog mišljenja, ali su na žalost uvek podređeni krajnjem cilju prodaje nekog proizvoda, dakle reklama nikada neće biti art, mada se već tako predstavlja.

Kako doživljavate svoj poziv? Kakav je danas odnos prema umetnosti i kako žive umetnici?

– Položaj umetnika, pre svega samostalaca, na najnižem je nivou verovatno od kada postoji status samostalnog umetnika. Mi smo zemlja u tranziciji, bar nam tako stalno govore, ali kako izgleda, mi ćemo večno biti u tranziciji. Zato uloga umetnika nije zanemarljiva, mi kao stvaraoci svakako nemamo mogućnost da svojim delima rešavamo probleme, ali kroz svoje delovanje publiku možemo uputiti, ili ukazati na određeni problem, umetnici su nešto poput dijagnostičara. Teme i ideje kojima se mi bavimo ne moraju biti ispred našeg vremena, dovoljno je da se bavimo savremenim pitanjima i ponudimo temu za razmišljanje.

Najgledaniji TV program, novinski i tabloidni naslovi uglavom izgledaju kao nekakva snoviđenja, a ustvari su najefikasnija anestezija za ispiranje mozgova. Zaista se uplašim kada vidim istaknuti naslov o tome da li je neka “poznata”pevačica, za koju nikad niko nije čuo, nosila ili nije nosila gaćice… Zaista, pitam se kome je to važno? Nadam se da ljudi ipak nisu sve gluplji, nekako mislim da će era instant-kuture trajati kratko i da će se završiti brže nego što nam to iz ove persepktive izgleda. Nadam se da će ljudi uspeti da evoluiraju na jedan viši emocionalni nivo. Zato mislim da je kultura i umetnost jako važna. Umetnost je ostala jedina koja se i dalje opire ovom mehanizmu.

Kakav je utisak na Vas ostavila izložba u Grockoj?

– Grocka je jedno divno mesto, Rančićeva kuća ima dušu i jako sam zadovoljan prilikom da izložim svoje radove tamo. Stekao sam utisak da Centar za kulturu Grocka ima nešto što drugi kulturni centri po Srbiji ili u centru Beograda nemaju. Rančićeva kuća živi aktivan i sadržajan kulturni program. Eneterijer i eksterijer imaju mir i neku vrstu spokoja koju nisam sreo na drugim mestima. Zaista toplo preporučujem svima da posete Grocku i Rančićevu kuću.

Doživljaj umetnika-posmatrača oseća se u filozofskoj niti koja objedinjuje serijal posvećen bogatom vrtu prirode. Lepota postojanja korova, odnosno pohvala izdržljivosti i samoniklosti, samo je jedna od mogućih interpretacija ovog neobičnog likovnog leksikona. Likovni fokus je na liniji, akcentovanom detalju i kompoziciji. Laviranom tušu i crtežu perom autor dodaje zlatne listiće, bogateći plošni prikaz i ujedno dajući ikoničnu dimenziju prikazanom. Motiv nekultivisanog time uvodi u novu dimenziju doživljaja: korov postaje simbol, estetizovan i poetski lep. 

Izložba crteža “Leksikon korova” autora Vojislava Radovanovića prodajnog je karaktera i može se pogledati do 1. avgusta 2014. godine u galerijskom prostoru Centra za kulturu Grocka, Rančićeva kuća, Majevička 9 u Grockoj.

Zorica Atić, istoričarka umetnosti