Od 100 proizvedenih akumulatora na svetu – 90 je napravljeno od recikliranog materijala. Štaviše, program reciklaže olovnih akumulatora je jedan od najuspešnijih primera reciklaže na svetu. Onih 10% koji ipak završe na deponijama su opasni za okruženje jer olovo iz akumulatora može dugo da putuje vazduhom, lako se veže za čestice zemlje, a da li će stići i do podzemnih voda zavisi od jedinjenja u kome se olovo nalazi i od sastava zemljišta. Bez obzira na to kako dospe u naš organizam olovo napada nervni sistem, a izloženost visokim nivoima može vrlo loše da utiče na mozak i bubrege i čak da dovede do smrti.

Pre nekoliko godina i Srbija je dočekala da se priča o otvaranju fabrike za preradu akumulatora. Bugarska kompanija Monbat je dogovorila sa čelnicima Inđije otvaranje pogona sa najsavremenijom tehnologijom prerade akumulatora koji bi zaposlio oko 70 ljudi. Međutim, 2008.godine izlazi saopštenje da se puštanje u rad ovog pogona odlaže zbog vrlo negativne marketinške kampanje koja se vodi protiv ove kompanije. Šta to Srbima uvek smeta? Naime, Ekološki pokret Novog Sada je uporno tvrdio da je gradska vlast Inđije potpuno nezakonito dozvolila Monbatu mogućnost da sagradi fabriku pored izvorišta za regionalno snabdevanje izvorskom vodom. 2009.godine kompanija Monbat je izdala saopštenje u kome kažu da «…Na bazi javnosti dostupnih informacija, svaki građanin Inđije i drugi građani mogu da izvrše proveru u stručnim službama Opštine Inđije, i da utvrde da se lokacija na kojoj se nalazi fabrika kompanije MONBAT PLC ne nalazi u zoni rezervisanoj za vodosnabdevanje grada…» Na to Ekološki pokret Novog Sada odgovara da je u svim zahtevima za dozvole i saglasnost navođen broj parcele izvan zaštićenog izgrađenog izvorišta za regionalno snabdevanje pijaćom vodom, a gradnja se odvijala na samom izvorištu, neposredno uz vodostanicu!  Čak su uspeli dva puta da obore studiju, ali epilog cele priče se ipak dešava u septembru 2010. godine kada je fabrika puštena u probni rad na godinu dana sa obavezom da ispituje njen uticaj na okolinu.

U izjavi za sajt Ekologija, Monbat plc kaže: «Dozvolu kompaniji izdao je Pokrajinski sekretarijat za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo, a probna proizvodnja je otpočela 14.oktobra 2010.godine. U periodu probnog rada, kompanija ima obavezu da vrši merenje parametra koji mogu imati uticaja na životnu sredinu. Za taj posao je angažovana akreditovana laboratorija, koja obavlja merenja parametara u skladu sa zakonskim propisima. Dosadašnji rezultati merenja pokazuju da nema negativnih uticaja fabrike na životnu sredinu i zdravlje zaposlenih.» Naša pitanja o sprovođenju kontrole vode u regionu Zavodu za javno zdravlje u Sremskoj Mitrovici koji je zadužen i za Inđiju su ostala bez odgovora. Međutim, od Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine smo dobili odgovor. Dr Slobodan Puzović, pokrajinski sekretar, izjavio je da je poslednji inspekcijski nadzor izvršen tokom decembra 2010. kada je izvršeno merenje emisije na određenom broju emitera. Ocenu uticaja na životnu sredinu, kako tvrdi Puzović, biće moguće dati tek nakon završetka probnog rada kada će se kompletirati svi podaci neophodni za proveru mera zaštite životne sredine definisanih studijom o proceni uticaja na životnu sredinu.

Dobro, reći će neki, svađaju se dve strane, neki ekolozi i strani investitori, ali ima li tu stvarne opasnosti? Ekološki pokret tvrdi da itekako ima. «Pošto nemaju (Monbat) kanalizaciju, u njihovoj studiji piše da će otpadne tehnološke vode, posle tretiranja sa NaOH i krečnim mlekom biti ispuštane u upojni kanal koji su iskopali iza fabrike u oranici (3X50m). Piše da će svaka litra vode imati 0.5-1mg olova, a imaće i više. Kada olovo uđe u podzemne vode, posebno u podzemno jezero pijaće vode, u Sremskom regionu će se rađati samo mentalno zaostala deca!» Međutim, Monbat PLC tvrdi da fabrika nema otpadne tehnološke vode koje bi bile pretnja zagađenju zemljišta i vode. Ipak, kompanija je izvršila i ugradnju pijezometara na lokaciji  čime je obezbedila kontinuelno praćenje kvaliteta podzemnih voda. Fabrika za preradu akumulatora u Inđiji neće imati uticaja na eksploataciju prirodnih resursa (voda, vazduh, rudna bogatstva, biljke i životinje), niti predstavlja pretnju prirodi i njenim sposobnostima regeneracije i reprodukcije.

Pogon za preradu je potpuno ekološki siguran, tvrde oni, projektovan po svim normama i najvišim standardima važećim u Evropskoj Uniji, u pogledu očuvanja  čovekove radne i životne sredine.

Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine ima čvrst stav da industrijska postrojenja na teritoriji AP Vojvodine, a koje su pod nadležnošću ovog Sekretarijata, uključujući i kompaniju Monbat PLC doo Inđija, moraju ispunjavati uslove definisane zakonskom regulativom u oblasti životne sredine.

Agilni predsednik opštine Inđija Goran Ješić za sajt Ekologija izjavljuje da je problem oko izgradnje Monbata političke prirode, jer su negativnu kampanju protiv Monbata vodile određene konkurentske kompanije koje se bave istim poslom ali su prema tehnološkoj opremljenosti daleko iza tehnologije koju koristi Monbat. Monbat koristi superiornu tehnologiju u obojenoj metalurgiji, tzv zelenu tehnologiju koja je  najsavremenija u regionu. To je tehnologija zatvorenog tipa reciklažnog sistema – bez ispuštanja tehnoloških voda koja još nije bila primenjivana u ovom delu Evrope.

I u pravu je Ješić, počela je politizacija ove priče. Na youtube-u je osvanuo politički video pamflet protiv Ješića i opštinskih vlasti. A sa druge strane, postoje dve nepobitne činjenice: u poslednjih nekoliko godina u Srbiji je svaki detalj života običnog čoveka politizovan i drugo, ovoj vlasti više niko ne veruje. Mogu do sledećih izbora da govore istinu i samo istinu  – biće uzalud. Istinu o Monbatu ćemo saznati za manje od godinu dana. Ili ni tad.

Željko Stanković