U ovo tmurno doba u kome nas napadaju katastrofične analize i nevesela predviđanja, dobru vest je potrebno izvlačiti na svetlo dana. Glad potresa veliki deo planete, a sada dobijamo nagoveštaje rešenja. A ono dolazi iz prilično neočekivanih predela – pustinja Australije. Tamo je tridesettrogodišnji bivši bankar Goldman Saksa kupio veliki komad zemlje i napravio eksperimentalnu staklenu baštu. U stvari, danas je Sundrop Farms otišao dosta dalje od eksperimentalnog nivoa jer su uspeli da iskoriste sunce za desalinizaciju morske vode za navodnjavanje i za hlađenje i grejanje plastenika i tako jeftino dobijaju visoko kvalitetno povrće netretirano pesticidima preko cele godine.

Koliko je ovo bitan tehnološki pomak kazuje podatak da na poljoprivredu u svetu odlazi 60-80% pitke vode pa je proizvodnja hrane bez potrošene kapi ovog deficitarnog resursa ravna čudu. Nije baš ni najjednostavnije objasniti kako sve to funkcioniše – motorizovana ogledala prate sunce celog dana i fokusiraju toplotu na cev sa uljem, vrelo ulje zagreva rezervoare sa morskom vodom, para pokreće turbine i generiše struju, jedan deo vruće vode zagreva plastenik noću a ostatak odlazi u proces desalinizacije, u čistu pijaću vodu se dodaju hranljive materije i njome hrane biljke. Ceo sistem je potpuno hi-tech – do te mere da se svi uslovi mogu kontrolisati sa ajfona čoveka koji je zadužen za sistem. Međutim, obezbediti jeftinu i zdravu hranu za gladne i još zaraditi novac… Mora da postoji neka kvaka.

Izgleda da kroz silne hvalospeve postoji jedan glas koji ipak nalazi manu svemu ovome. Nekim čudom je to upravo čovek koji je osmislio gorepomenutu tehnologiju, Čarli Paton. Naučnik koji stoji iza porodične kompanije Seawater Greenhouse, začetnik ideje odgajanja biljaka uz pomoć morske vode i sunca, dobitnik prve nagrade za najbolji proizvod na Climate Week-u Velike Britanije. Pa u čemu je onda problem? Paton je zagovornik low-tech pristupa, jednostavne tehnologije koja je, nažalost, komercijalno beznadežna. Njega ne interesuju nova Sundrop-ova ogledala kupljena u Nemačkoj, desalinizaciona fabrika napravljena u Švajcarskoj i svi ostali detalji koji su tu „samo da bi fascinirali investitore“. Nezadovoljan je zato što se koriste fosilna goriva za bojler za vreme hladnih dana. Sundrop i Paton su se razišli sa tvrdnjom ogorčenog naučnika da je kompanija napustila principe održivosti a sve zarad komercijalne dobiti.

A dobiti zaista ima. Paradajz, paprika i krastavac se doduše ne mogu nazvati organskim jer se proizvode hidroponično, ali su neprskani, izgledaju savršeno i sjajno se prodaju u australijskim supermarketima. Štetočina praktično nema, pčele koje oprašuju biljke žive u posebno podešenom svetu u savršenim klimatskim uslovima i bez grabljivaca, a povremeno se puštaju insekti koji ubijaju zalutale bube.

Vlasnik ove oaze je mladi bogati Nemac Filip Saumveber koji na prvi (a verovatno ni na drugi) pogled ne liči na eko ratnika. Bez obzira na to, jednu sjajnu ideju je uspeo da realizuje. Zaintrigiran idejom da iskoristi morsku vodu jer je imamo u izobilju pronašao je da se ime Čarli Patona svuda pojavljuje. Upoznao se sa njim i ušao zajednički u posao. Kasnije, zvanično zbog nekih detalja, ali sasvim sigurno zbog konceptualnih neslaganja njih dvojica se rastaju i Paton nastavlja svoj low-tech pohod na održivost projekta sa nultom potrošnjom energije. I dok većina i dalje pripisuje zasluge Patonu, Saumveber je prikupio novac od investitora za 8 miliona funti vredne plastenike koji će se prostirati na 8 hektara pustinjske nepolodne zemlje južne Australije. Svaka čast obojici.