Grupa solidarne kupovine je kada se skupimo mi potrošači, koji imamo direktan kontakt sa proizvođačima hrane i zajedno činimo interesnu zajednicu.

U potrošačkom društvu kakvo smo, za nas potrošače to znači izbegavanje distributera i velikih trgovinskih lanaca. (Ah, ne, ne, nije bojkot hipermarketa ;) uvek ćemo morati tamo da odemo po toalet papir, vi znate koliko se u ovoj zemlji sere, i uvek će biti hadži potrošača koji će svečano hodočastiti i bogopohoditi hipermarketepročitajte kako to ja vidim.)

Ovde je reč o kontroli nad izborom kvaliteta proizvoda i konkretnih proizvođača, što obezbeđuje punu informisanost o onome što kupujemo za ishranu.

Mi, potrošači u grupi solidarne kupovine tačno znamo kako izgleda naš proizvođač, kako proizvodi hranu koju kupujemo i koliko ona košta ako je kupljena praktično na njivi, odnosno, imanju.

Za malog proizvođača to znači da ima sigurnog kupca, da može da planira svoju proizvodnju i u smislu količine i vrste, te da na jeftiniji način (bez odlaska na pijacu ili davanja marži distributeru), može da ostvari obrtni kapital i postigne samoodrživost.

908890611-e1348874292812

Socio-ekonomska održivost

Ovo treba posmatrati kao poseban oblik socio-ekonomije u kojoj se razmena obavlja iz dubine, iz same baze, suprotno potrošnji u hiperketima, gde se trgovina odvija na vrhu ledenog brega ispod kojeg se nalazi više nivoa profita koji mala grupa ljudi stvara na teret nas potrošača i proizvođača. U proizvodu koji kupujem u grupi solidarne kupovine,  plaćam samo proizvođača i njegove direktne troškove proizvodnje, a ne i troškove distributerovog distributera, sijalica, računovođa i loše plaćenih radnika za kasom. Ili pijačarine.

A, kad smo kod pijace, ono što sam kupila preko svoje Grupe, sigurno znam da nije iz uvoza, da nije lažni koji se predstavlja da je sa njive u Gospođincima, ili još lažniji za koji kaže da je iz Futoga, ili najlažniji za koji piše da je iz karlovačkog vinograda. Kad po načinu na koji je pakovan u gajbice vidim da je od istog uvoznika, nepoznatih proizvođača, direktno sa kvantaša, od one musave trange-frange žene koja nas je letos prevarila sa džakom crvenih paprika za ajvar, i kvalitetom i težinom – nikad više!

U ovom slučaju, proizvod koji kupujem ima svoje lice poljoprivrednika, a ne lice tuđeg profita ili ove trange-frange iz gornjeg pasusa.

Kako se stvara grupa?

U praksi, to izgleda ovako:

Ja sam potrošač koji želi da jede organsku hranu i volela bih da jedem povrće i voće gajeno principom biodinamike. Trošim određenu količinu mesa, jaja, sira, kupusa, luka, krompira, i štatijaznam, nedeljno/mesečno. Želim da znam šta jedem, od koga kupujem, kako je gajeno to što stavljam u usta.

Upoznajem još takvih potrošača, i konačno, povezujemo se sa proizvođačima kakvi nam trebaju. Stvaramo grupu koja ima slične ciljeve i zajednički interes. U grupi smo mi koji činimo potražnju, i oni koji imaju ponudu. Zajedno utičemo na taj princip.  Proizvođač nam je poznat: znamo kako se zove, gde mu je zemlja, kako je obrađuje, kako sve to izgleda. Upoznajemo se i mi potrošači, međusobno, kreiramo ponudu na neki način.

Više na blogu Mooshema