Ukupna dužina podzemne željeznice u Torontu je 70 km. Tu mi je prvi put zapelo za oko da skoro svi nose flaše sa vodom. Zaista sam mislila da foliraju i nasjedaju na propaganda o non-stop hidrataciji koju su lansirali vješti trgovci jeftinom plastikom i još jeftinijom vodom i od toga napravili vrlo profitabilan biznis. A ja ću radije trpiti žeđ nego da na meni neko tako bezobzirno zarađuje. Nek komšiji crkne njegova plastična krava!

Zgrada u kojoj smo iznajmili stan te 1994. je bila u geografskom centru grada, onako strateški postavljena: niska, stan na uglu prvog sprata, za slučaj požara koji su ovdje česta pojava. Iz centra se po mom proračunu moglo stići svuda a da se ne ožedni, ali nije isključeno. To što ne želim besplatne plastične kese i vučem okolo moje smiješne cegere, navelo je kasirke da pomisle da imaju posla sa ‘šašavom imigrantkinjom’ , a djecu koja poslužuju u kofi šopovima sam apsolutno izbacila iz cipela. Naručujem kafu i tražim čašu vode. Gledaju me zbunjeno, proviruju iza pulta, ne izgledam kao  beskućnik kakvih se uvijek nađe oko prometnih mjesta, pa šta je onda; što ne kupim flašu vode kao sav normalan svijet? Ali eto snađu se nekako, odnekle iščeprkaše staklenu čašu i sipaju mi vodu sa česme. Fuj! Ko još pije vodu sa česme.
Potrajalo je to tako možda i 10-tak godina, sve dok se internet i youtube nisu preuzeli primat u protoku informacija i pokazali ogromne bale presovanih flaša i koliko je energije potrošeno da se proizvedu i koliko je zagađenja nastalo dok se razvezu do svakog supermarketa, pumpe i granapa na uglu. Pokazali su da usled promjene temperature u transportu i skladištenju, i pogotovo kad je izložena svjetlosti, plastika otpušta karcinogene supstance u vodu. Pokazali su da su i voda i flaša opasne po život. Flaširana voda je masovno na tržištu počev od 1980. i danas je globalna potrošnja 200 biliona litara godišnje.

Bilo gdje da radim ja donosim svoju porculansku šolju i koristim je za vodu i kafu i naravno perem nekoliko puta dnevno. Svima je to simpatično, ali ipak će se radije odlučiti za stiropor čase koju mogu poslije upotrebe baciti. A onda je jednog dana u doručkovaonici osvanula mašina za suđe i puno porculanskih šoljica, baš kao moja! Da se izbjegne svako nepotrebno gubljenje vremena zaposlenih, brigu oko opsluživanja mašine je preuzela sekretarica ofisa.

Ljeta 2010. u kofi šopovima su uz kafu služili vodu sa dosta leda u prozirnim časama od ‘biorazgradive’ plastike, ako takvo nešto uopšte postoji, da eliminišu flaširanu vodu, i ogromne količine otpada od plastičnih flaša. Potom je uslijedila fantastična ponuda rostfraj flaša za vodu, i u svakom kofi šopu će vam je rado napuniti. A samo prije desetak godina gledali su me kao da sam pala s Marsa kad sam zatražila času vode! – O tempora, o mores!

Vi svakako uviđate da je moj kulturni šok stvarno bio trivijalan, sveo se na plastičnu kesu i plastičnu flašu. Ali u svjetlu podataka koje danas imamo na raspolaganju možda slučaj i nije tako trivijalan, i pogotovu nije bezazlen. Lijepo je ne kad ne moraš brinuti i sve nositi sa sobom, nego tako u prolazu zgrabiš nešto da pojedeš i popiješ, baciš stiropor u kontejner, plastični pribor i flašu, i bezbrižno produžiš dalje bez suvišnog prtljaga. Ali još je ljepše gledati kako sunce progrijava kroz guste krošnje, slušati huk slapova i umilno talasanje mora, pomirisati ružu, okusiti svježe ubranu jagodu i pomilovati umiljatog delfina. I dočekati starost sa olakšanjem koje donosi spoznaja da će i naša djeca moći da uživaju u toj ljepoti.

Baš kao što je i program Bruntland komisije za održivi način života i održivi razvoj propisuje – zadovoljiti potrebe sadašnjosti bez ugrožavanja mogućnosti ili prava(?) da i buduće generacije zadovolje vlastite potrebe.

nastaviće se… 

Autor: Jasminka Demin