Šest dana u nedelji rajske plaže na Zelenortskim ostrvima su pune užurbanih ljudi. Oni ne uživaju u kristalno providnom moru zelene boje ni u sunčevim zracima koji miluju preplanula tela niti u hladu suncobrana pijuckaju mohito i čitaju knjigu. Ne, oni kradu pesak. Muškarci lopatama ubacuju mokar, težak pesak u kofe koje žene na glavama iznose na obalu. I obale su nekad bile pune peska, no sad su ostale gole i pune kamenja i prljavštine. Od tada, ljudi ulaze u vodu da bi ga pronašli.

Zelenortska ostrva, oko 600 km udaljena od zapadne afričke obale, bila bi turistička destinacija iz snova da se njihovi stanovnici ne trude svom snagom da ih unište. Naravno, hotelske plaže su netaknute, ali one van turističkog sistema vrlo brzo nestaju.

Fenomen plaža koje nestaju se ne pojavljuje samo na Zelenortskim ostrvima. Potražnja za peskom je veća nego ikad i zemlje u velikom zamahu poput Kine, Indije i Brazila svoje potrebe namiruju iz drugih krajeva sveta – Kenije, Novog Zelanda, Jamajke i Maroka. Koristi se za kompjuterske čipove, mobilne telefone, ali više od svega za cement. Može se pronaći u neboderima Šangaja, veštačkim ostrvima Dubaija i nemačkim autoputevima.

2012.godine, samo Nemačka je izvukla 235 miliona tona peska i šljunka, a 95% toga je otišlo u građevinsku industriju. UNEP (United Nations Environment Program) procenjuje godišnju potrošnju od oko 40 milijardi tona , a oko 30 milijardi tona odlazi na beton, što je dovoljno za zid oko planete veličine 27 puta 27 metara. Klaus Švarcer, naučnik sa nemačkog Kil univerziteta razbija iluziju koju imamo o beskonačnosti peska, „Pesak je poput nafte – njegove količine nisu beskonačne. Ako ne budemo pažljivi, ostaćemo bez njega.“

Stanovnike Zelenortskih ostrva možemo osuđivati, ali ih moramo i razumeti. Od 4000, koliko ih živi u jednom od gradića, samo dvadesetak ima stalni posao. Ostalima jedino preostaje da prodaju povrće na pijaci ili kradu pesak da bi preživeli. Svi postaju polako svesni štete koju nanose i sebi i prirodi ali, kako tvrde, nemaju drugog načina. Žene i deca uništavaju svoje zdravlje ovim teškim fizičkim poslom, voda za piće postaje slana, a stabla voćki se suše jer morska voda lagano prodire u izvore vode. Iskopavanje peska je tamo zabranjeno od 2002.godine i vojska patrolira obalom u potrazi za kradljivcima. Ponekad ih i hapsi, ali te mere su dale slabe rezultate u zaustavljanju nelegalne trgovine.

Pesak je sličan fosilnim gorivima – potrebne su mu hiljade godina da nastane, stena se prirodno kruni u pesak dok je voda ispira i lomi. I sad se vi pitate, a šta je sa pustinjama i njihovim dinama peska? Taj pesak nije pogodan za sve namene, jer je prezasićen glinom, krečnjakom i gvožđe oksidom. Previše je prašnjav i lomljiv za korišćenje u građevini, te zaista postoji paradoks da pustinjske oblasti pate od nedostatka peska. Pa čak i morski pesak nije previše dobar za proizvodnju maltera zbog prisustva soli. Pre nego što se upotrebi, so mora temeljno da se ispere, jer će se u suprotnom rastopiti u vodi i armatura će zarđati.

Peska, ipak, ima dovoljno u svetu, neki tvrde. Problem je što mi želimo da bude jeftin. Naučnici traže alternative a do tada, čovek nastavlja svoju spiralu neodrživosti do samouništenja.

Izvor: Spiegel