Ledeni lavirint 1. deo

Last modified on 2010-10-13 10:10:11 GMT. 0 comments. Top.

Ljudi ne vole istraživače istorijskih činjenica. Jednom utvrđene,  takve istine leže ušuškane u podsvesti čovečanstva i ma koliko delovale labave, čvrsto se drže stegnutih zuba kroz koje istiskuju, Sve su to šarlatani, ne veruj im. Tražeći odgovore možda vređamo nečije sudbine, hodajući po vremenu osvetljenom tuđim rečima možda u isto vreme pipamo po mraku neizrečenog. Pobednici i gubitnici, mučki ubijeni i oni ubijeni u samoodbrani, mrtvi i jedni i drugi. Istoriju čine zavere i tajne, veliki ljudi, smrt, sukobi porodica i svetski ratovi, sve to prošarano ponekom ljubavlju, nadljudskim herojstvom. Vrlo ukusno složeno, nalik avanturističkom romanu prilagođenom običnom čoveku. Istorija je učiteljica života. Kada bi je mali čovek učio, možda.

A šta ako istorija neke zemlje nema u sebi ničeg navedenog? Šta ako su je pisali tuđinci čija je noga oduzimala nevinost tlu,  oni prema kojima se vršila odmazda na licu mesta? Šta ako se radi o ostrvu koje se, poput živog stvora, svake godine uveća dvostruko i kasnije vrati u svoje prethodno stanje? Kako pričati o zemlji koja nema nijednog (ni živog, ni mrtvog) stanovnika, koji je ostavio makar jednu reč o svojoj domovini? I na kraju, odakle da počnem kada se čini da Antarktik ima više različitih istorija?

N A D O M A K

«Uželeo sam se toplijih voda.»

Džejms Kuk 1775.

Sa tajnim pismom u unutrašnjem džepu kaputa, a ipak ne toliko tajnim da posada broda nije mogla makar da nasluti gde su se zapravo zaputili, stojao je Džejms Kuk na pramcu broda čije je ime upućivalo na glavnu osobinu svog kapetana. Zvao se «Odlučnost».

Mornari su prepričavali iskustva svojih prethodnika na plovidbi sa Kukom. Kada su na ostrvu videli pomračenje Sunca, kažu oni, znali su da slede nevolje. Odmah nakon toga nastavili su, umesto kući, na jug. I isti kažu, Misliš, biće sve toplije, a bilo je hladno da ti se, da izvineš, smrznu jaja. Videli su stene od leda kako mirno plove pored njih, veće od broda deset puta. Ma šta deset, sto puta su bile veće, ne vidiš im kraja. A magle…, stresao se čovek u kaputu postavljenom krznom, Ne dižu se nikad. O, ljudi, pa što mi to neko nije pričao pre nego što smo krenuli.

Prisećao se i Džejms Kuk tog putovanja i zato je stajao zamišljen, vrteći u glavi slike Sunca preko koga se isprsila Venera. On je dozivao u sećanje opšti strah od mračnog Sunca, i naravno ushićenje astronoma kojima su ovozemaljske stvari tako sitne u odnosu na njihovu sferu interesovanja. A njegova želja je bila da pomračenje što duže potraje a brod što kasnije krene ka tajnom cilju. Plašio se nepoznatog. On, najveći živi moreplovac i istraživač, Džejms Kuk, plašio se putovanja na krajnji jug. U javnosti je pokazivao prezir prema teorijama o bajkovitom ostrvu južno od svega poznatog. Govorio je, Očekujem da ću videti vodu i samo vodu, isto ono što je u glavama tih velikih umova koji sede pored kamina i smišljaju sebi zabavu. Baš zato ću i krenuti: ovo putovanje mora ukloniti većinu, ako ne i sve, činjenice i dokaze koje su prikazani da bi potvrdili postojanje južnog kontinenta. Kapetane Kuk, siguran sam da ste čuli za ekspediciju kapetana Buvea. Naravno da je čuo, hrabar čovek koji je pomalo bezglavo krenuo u led i hladnoću, ali čiji su mu izveštaji dali sjajne smernice. Naravno da sam čuo, nesrećnik koji je od ledenog brda pomislio da je kontinent, i koji je na jedan isti takav pokušavao par nedelja da se iskrca, ali mu, na njegovu sreću, magla nije dozvolila. Molim vas, još jednom ću vam ponoviti, Veliki Južni kontinent postoji samo u bajkama.

Išao je kapetan Kuk preko škripave ali besprekorno čiste palube ispod koje se širio smrad luka i kiselog kupusa. Svakih nekoliko minuta se moglo čuti glasno podrigivanje i prdež mornara propraćeni psovkama. Pored luka i kupusa, u svakodnevnoj ishrani se moralo naći sveže voće i povrće. Oko toga nije bilo rasprave. Kao što nije bilo rasprave oko naređenja da se posada brodova «Odlučnost» i «Avantura», (kakva simbolika, sa jedne strane odlučnost, istrajnost a sa druge površnost i avantura, naravno da je Džejms Kuk morao biti na krilima odlučnosti), dakle, posada ova dva broda se morala kupati svakog dana i na svakih nekoliko dana prati odeću. Zamislite čiste mornare, do pre godinu dana oksimoron, a sada evo ih, gunđaju ali polivaju jedni druge, upoređuju ispod oka veličinu muškosti onoga pored sebe, trljaju im leđa, ima tu i tajnih nežnosti. Upetljali smo se u skrivene homoseksualnosti, a želimo da pričamo o herojstvu velikog moreplovca, navigatora, priznatog kartografa, elokventnog pisca, poštovanog diplomate i hrabrog vođe – Džejmsa Kuka. Dakle, išao je preko škripave ali besprekorno čiste palube do svoje kabine u kojoj se nalazilo čudo tehnike i ljudske misli – hronometar. «Koliko je sati?», upitao je Vilijama Velsa koji je stajao nad spravom i računao trenutni položaj broda, «Tačno pet.», odgovorio je ne dižući pogled. «Gde se nalazimo?», upita kapetan malo kasnije pijuckajući topao čaj. «Još uvek smo daleko od Južnog kontinenta», reče Vels i nasmeja se diskretno znajući reakciju, «Daleko smo, gospodine Vels, ali od Južnog Pola.» «Zar vas ni za trenutak ne ponese misao o tome šta će biti ako otkrijemo još jedan ceo kontinent, Zar ne pomislite o slavi koja će vas tada pratiti?» «Vi ne pravite razliku između avanturiste i istraživača, Vilijame, Ja sam naučnik, hladna srca idem u taj led i želim da otkrijem šta se tamo nalazi ma šta to bilo. Ja ne mislim da je ono što sledi – slava, već moje nasleđe.»

I plovili su dugo, a plovidba je bila kao i svaka druga, puna dana u kojima je more bilo poput božijeg besa i onih kada je bilo takvo da vas je navodilo da hodate po njemu. Čovek se zanese u želji da što pre otkrije Veliki Južni kontinent i zaboravi da kaže da plovidba ipak nije bila kao i svaka druga, jer je kapetan Kuk otkrio usput Tongu, Rapa Nui, Fidži i još brojna ostrva i ostrvca, naučnom preciznošću ih zabeležio na karti i nastavio dalje. Kada su najzad stigli do juga toliko južnog da je već počelo da se oseća odsustvo svakog mirisa, što je osobina severa, nabasali su na led veliki kao planine, na oluje tako jake da im se činilo, iako su znali kakvog je oblika Zemlja, da su stigli do kraja sveta. Posle jedne takve oluje, «Odlučnost» gubi «Avanturu» i nekako tada Džejms Kuk otkriva da su prisebnost i hladnokrvnost naučnog uma bez avanturističkog duha nalik inteligentnom invalidu. Ipak nastavlja s tvrdoglavošću jačom čak i od ledenih santi koje su mu zatvarale put. Promrzlih kostiju mornari su proklinjali dan kada su se odlučili na ovaj put, «Nema tog novca koji mi može isplatiti ove muke», «Začepi i skupljaj to jedro, inače nećeš doživeti ni tu crkavicu.» Kapetan Kuk je napisao u brodskom dnevniku jednog retkog dana bez magle:  «…Devedesetsedam ledenih brda se moglo jasno videti unutar ledenog polja, pored onih sa strane – mnoga od njih su veoma velika i izgledaju kao lanac planina koje se nadvijaju jedna nad drugom sve dok se ne izgube među oblacima; spoljašna ili severna strana ovog nemerljivog polja se sastoji od polomljenih komada leda koji plutaju tako gusto jedno pored drugoga da je nemoguće proći kroz njih.  Široko otvorenih očiju pokušavam da sagledam beskonačnost ovog pakla…».  Pronalazeći puteve i tamo gde ih nije bilo, «Odlučnost» je putovao dalje, prošao najjužniju tačku koju je čovek ikad dosegao, obišao Antarktik a da nijedan pogled nije pao na to ogromno kopno, nastavio i kad je namesto kontinenta pronašao ostrvo sve je bilo jasno. Nije se osećao ponosno Džejms Kuk zato što je dokazao svoj stav. Melanholija je zavladala njegovom dušom kao mešavina jednakih delova radosti i tuge, zbog sačuvanog života i svesti o promašaju, njegovom ili promašaju prirode, nije bilo bitno.

Stigavši u London otkrio je da nije izgubio nijednog čoveka na ovom putu, jer je «Avantura» oštećena stigla pre njih, i tuge više nije bilo. Ljudsko je pobedilo naučno u ovom velikom čoveku koji je do samog tragičnog kraja svog života pamtio blještavilo u daljini negde na pola puta između leda i neba.

Ledeni lavirint 2. deo

Last modified on 2010-05-08 05:28:14 GMT. 0 comments. Top.

G A Z E L I N A   K O Ž A

«U ovoj mapi možete osetiti srce istorije, i ma šta vi mislili, nju mora videti ceo svet!»

Kemal Ataturk 1931.

Silna se prašina digla dvadesetih godina dvadesetog veka u Turskoj. Pošto se ogromna imperija srušila i dokazala da svako carstvo mora kad-tad propasti, Mustafa Kemal je stvorio republiku i postao otac svih Turaka. Nekih nevoljno doduše, ali kao da imamo mogućnost da biramo svoje očeve. Raskinuti su lanci sa prošlošću, i čak je i nacifrano, egzotično arapsko pismo ukinuto i uvedena stroga i poslušna latinica. Dakle, sva ta prašina se spustila i slegla, a gde bi drugo ako ne na knjige i predmete prethodnog doba. A u svemu tome se gušio Halil Edhem, direktor Narodnog muzeja u Istanbulu. Već je bila duboka jesen, pomalo sipljiva, zagušljiva za ove krajeve, kada je Halil pozvan u Topkapi palatu zbog «specifičnog posla». Privučen pre svega istraživačkim radom kakav mu je nedostajao otkad je postao direktor, otišao je u palatu koja je tih teških godina odlučila da više ne bude rajsko mesto za članove carske porodice, već je postala javno dobro, narodna stvar, muzej za oči svih smrtnika.

Kada je Halilu Edhemu rečeno da se zadatak sastoji u klasifikovanju rukopisa pronađenih u preuzetoj palati, kinuo je nekoliko puta od same pomisli na slojeve prašine koji su nastali u političkim previranjima, ali je bez prigovora klimnuo glavom i prionuo na posao. Samo Kurana je bilo skoro dve hiljade primeraka. Od onih napisanih na pergamentu do onih na debelom papiru, pozlaćena izdanja preko onih najstarijih a ipak najvrednijih, svaki napisan kaligrafskim stilom. Godine i godine utrošene na prepisivanje i oslikavanje utisle su ubeđenje da će Alah nagraditi taj trud. Prvih dana nespretan, a sada zažarenih očiju i sa mnogo rutine u rukovanju baštinom svoje zemlje, Halil je sređivao deo po deo ove ogromne biblioteke. Pergament po pergament, svaki je pogledao, odredio mu mesto na gomili poezije, religije ili nauke. Čak ni sultani nisu znali čega sve ima u ovoj riznici reči, ali su se hvalili da je ta biblioteka jedna od najvrednijih na svetu. Međutim, samo zaljubljenici bi mogli znati koliko ona stvarno vredi. Odgovor bi sigurno bio da nema tog zlata na svetu koji bi mogao popuniti prazninu nastalu u svesti Turaka usled njene prodaje, i da svaka priča o materijalnoj vrednosti ovih knjiga tanji inače od starosti propale pergamente. Nežno je Halil, kao prave latice, prinosio očima debeo taman papir sa naslikanim žutim cvetom, toliko lepim da ga je odmah svrstao na religijsku hrpu, jer, Ovakva divota mora pripadati Alahu, pomislio je naglas.

Umornih očiju, proklinjao je slabo osvetljenje. Stigao je do mape nepravilnog oblika nacrtane na koži, kojoj je očigledno nedostajao deo sa desne strane i morao je proceniti koliko je ona proizvod uspešnih istraživanja a koliko bezgraničnog upliva mašte. Svaki napor ga je peckao dok je pokušavao da razazna o čemu se radi. Kada je shvatio umor je nestao. Mapa je prikazavala zapadni deo sveta. Klasična stara nautička mapa sa nacrtanim mitskim i postojećim stvorenjima i napisanim imenima geografskih pojmova. Pored tih napisa bilo je i fusnota sa datumima otkrića i legendama o upisanim mestima. U potpisu je stajalo: «Ponizni Piri, sin Hači Mehmeda, poznat kao nećak Kemala Reisa, sastavio je ovu mapu u gradu Galipolju svetog meseca Muharema 919. Neka nam obojici Bog oprosti.» Drhtavim rukama je direktor približio mapu da bi pročitao sitan tekst «Ovaj deo objašnjava način na koji je mapa nacrtana. Koristio sam dvadeset karata i mappae mundi koje su iz vremena Aleksandra Velikog i koje pokazuju kopna koja su nastanjena ljudima. Smanjivanjem svih njih na jednu razmeru došlo se na ovaj oblik. Tako da je sadašnja mapa tačna i pouzdana za sedam mora koliko moreplovci mapu naših zemalja smatraju tačnom i pouzdanom.» I samo bi završilo ovo parče kože na gomili sa naučnim materijalom da nešto nije golicalo pogled. Čak bi i činjenica da je projekcija savršena mogla da se prišije bolesnoj pedantnosti Pirija Reisa, sve je izgledalo onako kako je čovečanstvo već znalo, sve – osim izgleda Antarktika. Bio je nacrtan bez ledenog pokrivača, planinski venac se širio koliko i zenice Halila Edhema. Ali…zar nije oduvek bilo leda na Antarktiku? I otkud ove planine?

Ledeni lavirint 3.deo

Last modified on 2010-05-27 17:45:15 GMT. 0 comments. Top.

K N J I G A   O   M O R U

«Sine, život svakog od nas se sastoji od zabeleški koje je moguće videti na svakom koraku. Sitno pisane, prosto te mole da ih ne pročitaš. Ako odoliš toj molbi i ipak odvojiš vreme za njih, čitav ovaj haos će izgledati mnogo smisleniji.»

Kemal Reis 1510.

1. Ovu mapu je nacrtao Piri Ibn Hadži Mehmed, poznat kao nećak Kemala Reisa, u Galipolju, meseca muharema godine 919.

Godina rođenja Pirija Reisa, kako već dolikuje malim ljudima koji bez utabanog puta postanu veliki, nije poznata. Ugurala se nekako između 1465. i 1470. Ono što se sigurno zna je da je rođen u Geliboluu ili, ako se priključimo onima koji vole da preimenuju tuđe gradove, Galipolju, mestu na obali mora poetičnog naziva tako nazvanog po mnogo manje poeziji naklonjenim kamenolomima mramora. Oni srećnici rođeni pored mora čitavog života bivaju zaljubljeni u njega, i sudbina im je, hteli to ili ne, usoljena morskom vodom. Da citiram pesnički momenat turskog istoričara Ibni Kemala: «Deca Gelibolua rastu u vodi kao aligatori. Njihove kolevke su čamci. Uljuljkivani su u san uspavankom mora i brodova.» Još kao dečak biva opčinjen zovom mora i okeana, zagonetnim prostranstvima i delima svog ujaka, čuvenog admirala Kemala Reisa. Kada je napunio dvanaest godina, usledio je ujakov poziv i sa par lažnih suza u očima Piri se oprostio od roditelja i krenuo na put koji će trajati sledećih sedamdesetak godina koliko mu je i dato života na ovom svetu.

2. I ova karavela je, pošto ju je udarila oluja, završila na ovom ostrvu. Njeno ime je Nikola Đuvan. A na ovom ostrvu postoji mnogo volova sa jednim rogom. Zato ovo ostrvo nazivaju Isla de Vacca, što znači Ostrvo Volova.

Sa svojim ujakom Piri kreće u pohode, doduše ne baš tako slavne već piratske, ali je to, kako kažu hroničari tog doba, tada bio običaj. Bilo kako bilo, za Pirija Reisa je to period u kome on posećuje mnoga mesta, stiče izvanredna iskustva i sve u svemu ne jednom ga je ujak prekidao u nekakvim pisanijima koje će kasnije biti osnova za knjigu. Da ga baš ne ostavimo da pluta po vodi kao potpuno nevinašce koje piskara i po neki put uzme zlatnik-dva koji ne pripadaju njemu, treba reći da su vodili bitke Kemal Reis i on protiv drugih gusara, pljačkali brodove, otimali tovare trgovaca, međutim, kao što sam rekao, to beše normalna praksa. Zimovali su u sigurnim lukama, što ne znači sigurnim za brodove već za njih same, tamo gde su imali prijatelja. A imali su ih najviše na afričkoj obali, u Alžiru, Tunisu i nekadašnjoj Boni, odakle su kretali u bitke protiv Sicilije, Sardinije i Korzike. Četrnaest godina, koliko traje njegovo gusarenje, za nas može biti sitnica, pa eto stalo je u jedan pasus, ali za dečaka koji stasava na gusarskom brodu svaki dan preko toga je – previše.

3. Ova čudovišta su sedam šaka dugačka. Između očiju im je rastojanje od jedne šake. Inače su bezopasne duše.

Otprilike kada je počeo Pirijev život, ne računajući one dosadne godine odrastanja provedene na kopnu, počinje i vladavina Bajazita II, naslednika velikog Mehmeda II za čije vladavine je Otomanska Imperija dostigla vrhunac svoje moći i bogatstva. Dakle, na Bajazitu je počivalo teško breme uspešne prošlosti svog prethodnika. Dok je Mehmed II gradio svoju moć na osvajanjima, Bajazit je pokušao da uživa u miru. Zahuktala ratna mašinerija se teško zaustavlja, tako da pošto više nije bilo osvajanja, napetost se održala u unutrašnjim odnosima. Sa mnogo manje pacifizma u srcu od svog brata, Džem je pokušavao sa istomišljenicima da načini prevrat i vrati Imperiju u priču o pohodima na susedne zemlje. Ipak, uspešnim političkim potezima Bajazit ostavlja brata u izgnanstvu bez podrške, sve dok ovaj tamo i ne umre, usamljen, bezopasan, zlopotrebljivan i izjedene duše.

Pošto su digli ruke od Džema, militantnije snage u zemlji su se opredelile za konstantan pritisak na Bajazita, koji na kraju postiže svoj cilj. On kreće na Beograd ali bez uspeha. Okreće se ka drugom velikom neprijatelju Imperije – Veneciji, a za tu vrstu pohoda potrebna mu je mornarica.

4. I đenovljanski brod koji je dolazio iz Flandrije je uhvaćen u oluju. Bio je prisiljen da pristane uz ova ostrva, i tako su ova ostrva postala poznata.

U nedostatku kvalitetnih kapetana, Bajazit je pozvao Kemala Reisa i njegovog nećaka Pirija da u ime Otomanske Imperije pokore Veneciju. Sa zadovoljstvom, odgovorio je komandant Reis.

Nastaviće se…

Ledeni lavirint 4.deo

Last modified on 2010-06-25 09:03:05 GMT. 0 comments. Top.

5. Admiral ove karavele je bio Anton Đenovljanski, ali je odrastao u Portugalu. Jednog dana je gore pomenutu karavelu uhvatila oluja, i nasukala ih na ovo ostrvo. Pronašao je mnogo đumbira tamo i pisao o tim ostrvima.

Bitka za bitkom, i pobeda za pobedom. Glavni komandant flote Kemal Reis je dao deo odgovornosti Piriju, koji je, iako mlad kapetan, pokazao da su se godine gusarenja isplatile. Odlučan, hrabar i temeljan stajao je na pramcu brodova koji su ostvarili neke od ključnih bitaka. Ne znam da li treba slaviti, ipak su to bili osvajački pohodi, ali kada je Otomanska Imperija potpisala mir u Veneciji i njime stekla silnu prednost i status velike pomorske sile, zaslužni su bili pre svega Kemal i Piri Reis.

6. Ovaj deo govori o tome kako su ove obale i ostrva pronađeni.

Ove obale se zovu obale Antilije. Otkrivene su 896. godine arapskog kalendara. Ali takođe je rečeno da ih je otkrio đenovljanski nevernik Kolumbo. Rečeno je da je knjiga je pala u njegove ruke, i u njoj je pisalo da se na kraju Zapadnog mora, to jest na njegovoj zapadnoj strani, nalaze obale i ostrva i na njima sve vrste metala i dragog kamenja. Gore pomenuti, pošto je dobro proučio knjigu, objasnio je sve detalje velikanima Đenove i govorio je: « Hajde, dajte mi dva broda, pošaljite me da pronađem ta mesta.» Oni su mu odgovarali: «O neunosni čoveče, može li se kraj ili granica Zapadnom moru pronaći? Njegova isparenja su puna tame.» Gorepomenuti Kolumbo je video da nema pomoći od Đenovljana, i otišao kod kralja Španije, i ispričao svoju priču do detalja. Oni su odgovorili isto kao Đenovljani. Ukratko, Kolumbo je dugo pokušavao kod tih ljudi, sve dok mu na kraju kralj Španije nije dao dva broda, dobro ih opremio i rekao:

«O Kolumbo, ako se desi kao što kažeš, načinićemo te admiralom ove zemlje.» Pokojni Kemal je imao španskog roba. Taj rob je rekao Kemalu Reisu da je tri puta bio sa Kolumbom u toj zemlji. Rekao je: «Prvo smo stigli do Gibraltarskog moreuza, onda sa tog mesta pravo na jug i zapad između dva … <nečitko>. Pošto smo išli pravo četiri hiljade kilometara, videli smo ostrvo ispred nas, ali su talasi postepeno ostali bez pene, to jest, more se smirilo i Severna Zvezda – moreplovci i dalje na kompasu vide zvezdu – je postepeno bila prekrivena i postala nevidljiva, i takođe je rekao da zvezde u toj oblasti nisu uređene kao ovde. Pristali su uz ostrvo i urođenici su izašli i gađali ih strelama i nisu im dozvolili da stanu na kopno. Vrhovi strela su bili od riblje kosti, i svi urođenici su bili goli i takođe… Pošto nisu mogli da kroče na ostrvo prešli su na njegovu drugu stranu i tu videli čamac. Kada su ih ljudi iz čamca primetili, odveslali su do obale i pobegli. Španci su uzeli čamac. Unutra je bilo ljudsko meso.

Ti ljudi su pripadali plemenu koje je išlo od ostrva do ostrva i lovilo ljude i jelo ih. Dalje je rekao da je Kolumbo video još jedno ostrvo, prišao mu, i video da na ostrvu ima velikih zmija. Izbegli su da siđu na ovo ostrvo i ostali tamo sedamnaest dana. Ljudi sa ovog ostrva su videli da im ne preti nikakva opasnost, pa su uhvatili ribu i doneli im na brod. Španci su bili veoma zadovoljni i zauzvrat su im dali staklene perle. Izgleda da je Kolumbo čitao u knjizi da se ovde staklene perle veoma cene. Pošto su videli perle doneli su im još ribe. Jednog dana su videli zlato oko ruke jedne žene, uzeli ga i dali joj perle. Rekli su im, donesite nam još zlata i mi ćemo vam dati perli. Oni su otišli i doneli im mnogo zlata. Izgleda da u njihovim planinama postoje rudnici zlata. Jednog dana, takođe videli su bisere u rukama jednog čoveka. Opet su ih menjali za perle. Bisere su pronalazili blizu obale ostrva, na jedan ili dva hvata duboko. I takođe su natovarili na brodove balvane i poveli dva urođenika, i vratili se nazad u Španiju. Međutim pomenuti Kolumbo, ne znajući jezik ovih ljudi, trgovao je koristeći znake, i posle ovog putovanja kralj Španije je poslao sveštenike i ječam,da  nauče urođenike da seju i žanju i preobrate ih u svoju religiju. Oni nisu imali nikakvu religiju. Hodali su goli i legali kao životinje. Sada su ove oblasti otvorene za sve i postale su čuvene. Imena koja stoje pored mesta na ostrvima i obalama je dao Kolumbo. Kolumbo je takođe bio veliki astronom. Obale i ostrva su uzeta sa Kolumbove mape.

Kažu da je Piri Reis mučio jednog zarobljenog Španca sve dok mu ovaj nije dao Kolumbove mape. Kažu da na svetu nije bilo zagriženijeg kolekcionara starih karti. U svakoj luci išao je sa svojim ljudima na pijace i tražio mape koje bi popunile njegovu slagalicu. Kažu da je bio jako nervozan kada su mu neslaganja na pronađenim pergamentima zagorčavala život. Kažu još mnogo toga, ali ipak je to bilo pre pet stotina godina, ni dokumentima nije verovati, a kamoli pričama.

7. Ovim malim ostrvima je dato ime Undici Vergine. To znači Jedanaest Devica.

Takođe kruži priča da je moreplovcu jedina prava ljubav – more. I da se onoliko puta zaljubljuje koliko je luka u kojima je brod bio ukotvljen. Za jednu ženu se ne mogu vezati, jer je ona kao kamen za koje se sidro kači. Kad tad moraju dići sidro i nastaviti da plove. O tome je razmišljao Piri dok je kao admiral vodio flotu u nove pobede. Istini za ljubav, razmišljao je o koži jedne žene, o njenim očima i usnama, o tome da li je spreman sve to da zaboravi zarad mora. Kada je gledao u zvezde da bi se orijentisao, setio bi se noći koje su proveli zajedno i davao mornarima naređenja da idu na jug, a oni bi samo rekli, Razumem kapetane, i nastavili plovidbu prema severu. Kada je gledao u vodu i talase, setio bi se njenih oblina i sa osmehom na licu opasno se naginjao preko palube. Kada bi se dizala jedra, setio bi se njenih haljina kako se uvijaju na vetru, tamo na obali dok on odlazi, i plakao bi neutešno, tako da tih dana njegova posada nije koristila vetar. A onda, jednog dana mogao je da pogleda u bilo šta na ovom svetu a da ne pomisli na nju. Moreplovac ima samo jednu pravu ljubav – more. I mnogo neostvarenih snova.

8. Ova zemlja je naseljena. Stanovnici idu goli.

Noć je bila mirna. Ništa se nije ljuljalo, škripalo. Treba mornarima par dana na kopnu da se naviknu na stabilnost poda. Međutim, te noći su svi spavali. Svi, osim Pirija. Sedeo je u svom krevetu prisećajući se sna, pokušavajući da ne daje značaja rečima sedog, bradatog čoveka koga nikad pre nije video. Nemoj sutra ići u bitku, bićeš potreban kasnije. Kratko i jasno. Nije potrebno tumačenje baba, mistika, astrologa i ostalih koji koriste pukotine između dvaju svetova da nešto zarade. Sutradan je pred polazak ispričao ujaku svoj san. Uz smešak, ovaj je odgovorio, Sine, to što si sanjao znači ili da si neispavan ili da si previše spavao. Znajući tebe, verujem da je ovo prvo. I znaš vrlo dobro da bilo koji od nas dvojice može sam da krene na tu žgadiju i porazi ih. Ostani ovde i odmori se. Ali, ujače…

Naravno da je ostao, i naravno da nije odmarao već sa nestrpljenjem čekao povratak svoje posade. Posle nekoliko nedelja brod se vratio, pun ožiljaka, polomljenih dasaka i sa mnogo manje ljudi na njemu. Bes ga je obuzeo, lomio je sve oko sebe pun želje za osvetom, kada je shvatio da mu nema ujaka. Gde je kapetan?, gledajući sa iščekivanjem ka horizontu. Kapetan Kemal je poginuo junački, onako kako je i živeo.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 5.deo

Last modified on 2010-07-09 10:39:03 GMT. 0 comments. Top.

9. Ova zemlja je nenaseljena. Sve je u ruševinama i kažu da se velike zmije mogu pronaći ovde. Zbog toga se portugalski nevernici nisu nikad iskrcali na ove obale za koje takođe kažu da su veoma tople.

Smisao je tanana stvar, za čas se slomi, prekine, izgubi. I kad se to desi krhotine su tu negde oko nas i lako ih je ponovo sastaviti, ali se sa smislom izgubi i želja za njegovim pronalaženjem. Piri Reis se vraća kući, u Galipolje, sa prvim velikim porazom iza sebe. Najgore je što posle ovakvog poraza grize savest.

10. Ovaj deo prikazuje kako je ova mapa nacrtana. U ovom veku niko nije imao mapu kao što je ova. Ruka ovog sirotog čoveka ju je nacrtala i stvorila od oko dvadeset karata i Mappae Mundi – ove karte su nacrtane u vreme Aleksandra Velikog i pokazuju zemlje naseljene ljudima; Arapi ove karte nazivaju Džaferije – od osam ovakvih Džaferija i jedne arapske mape Hinda, i od mapa koje su nacrtala četvorica Portugalaca i koje prikazuju Hind, Sind i Kinu geometrijski nacrtane, i takođe od mape koju je nacrtao Kolumbo u zapadnom regionu. Smanjivanjem svih mapa na jednu razmeru postigao sam ovu konačnu formu. Tako da je sadašnja mapa tačna i pouzdana za sedam mora koliko moreplovci mapu naših zemalja smatraju tačnom i pouzdanom.

Ne znam postoji li tuga koja se ne može prevazići. Možda, ako ne pristanemo da pocepanog srca nastavimo da hodamo istim putevima kao dotad. Međutim, ništa se osim smrti ujaka, koji je doduše bio očinska figura, nije desilo više Piriju Reisu. Počeo je da crta svoju prvu mapu sveta sumanutom posvećenošću čim se oporavio od tuge, ili su dva stanja bila isprepletana, pomagala jedno drugome, to ipak ne možemo znati. Ucrtavao je kontinent po kontinent, polako i precizno pored svakog grada pisao ime, stavljao beleške pored nacrtanih brodova i do skoro nepoznatih ostrva. Kada je želeo da opširnije objasni svoja saznanja suzdržavao se da to uradi na mapi, pa je na posebnim papirima pisao o gradovima i zemljama koje je sam obišao, crtao njihove detaljne mape i davao praktična uputstva o plovidbi. Kada je završio pogledao je mapu sa divljenjem, jedina ove vrste napravljena, ceo svet, i poznat i nepoznat, širio se na gazelinoj koži.

Sada se javljaju naučnici koji kažu, Kada uzmemo satelitski snimak Zemlje i postavimo preko ove mape vide se neslaganja, nije to baš toliko precizno kao što svi sa poštovanjem pričaju. Dajte, molim vas, pogledajte godinu. 1513. Srednji vek. Nauka i tehnologija još uvek lutaju širokim prostranstvima neznanja, Španija uvodi Inkviziciju i ubija u ime Boga one koji drugačije razmišljaju, žene su ponižavane i spaljivane kao veštice (ako izuzmemo kraljicu Španije Izabelu I koja je imala hrabrosti i vere da finansira Kolumbova putovanja), Kortez odlazi u Meksiko i pošto je zloupotrebio dobrotu Acteka uništava čitavo njihovo carstvo, jedino umetnost i istraživanje sveta drže korak sa nečim što bi se moglo nazvati razvoj čovečanstva. Usred tog raja za pesimiste, Piri Reis nalazi snage da napravi do tada najprecizniju mapu sveta. I zbog toga se njegovo ime pamti danas.

11. Rekao je portugalski nevernik da na ovom mestu noć i dan traju, kada su najkraći, dva sata, a kada su najduži, dvadesetdva sata. Inače dani su veoma topli a noću ima mnogo rose.

Mnogo je bilo nepoznanica i teško shvatljivih pojava u istraživanju sveta i crtanju mapa prema tuđim iskustvima, ali je malo onih koje dovoljno širok um ne bi mogao prihvatiti uz izvesnu dozu čuđenja. Međutim, zabeleška Portugalaca koja je opisivala tu zemlju na dalekom jugu je bila krajnje sumnjiva. Rečeno je da su dani i noći veoma hladni, i da je zemlja prekrivena ledom. Ah, ti nevernici, crtaju jedno a govore drugo. Kako mogu nacrtati ostrvo na jugu i reći da je veoma hladno, kako ga mogu obojiti bojom zemlje i napisati da je okovano ledom. Tako je i sa njihovom religijom, kažu, Okreni drugi obraz, a ubijaju se kao životinje. Ispraviću ovo, sigurno su mislili drugačije, reče Piri i napisa novu belešku.

Kažem vam ja, dokumentima nije verovati.

12. Rečeno je da je u drevnim vremenima sveštenik po imenu Sanvolrandan putovao preko sedam mora, tako kažu. Gorepomenuti je pristao na ovu ribu. Pomislio je da je kopno i zapalio je vatru na ribi, i kada su leđa ribe počela da gore ona je zaronila u more, oni su se popeli u čamce i vratili se na brod. Ovaj događaj nisu pomenuli portugalski nevernici. Prepisan je sa drevnih Mappae Mundi.

Posle Bajazitove smrti, na presto dolazi njegov sin, Selim I, krvoločan čovek koji je jedva dočekao kraj slabićke vladavine svog oca. Želeo je da iskoristi ono što se sa istorijske distance naziva vrhunac moći Otomanske imperije. Odmah nakon očeve smrti ubija svu svoju braću, sedmoricu njihovih sinova i, postoji li deo u paklu samo za ovog čoveka, četvoricu od petorice svojih sinova. Ostavio je u životu samo Sulejmana za koga je procenio da je najsposobniji. Nakon nekoliko godina želi da krene na Egipat i poziva provereno dobrog i pomalo zaboravljenog kapetana Reisa.

Piri je izašao iz jednog i ušao u drugi, svoj svet. Teško je bilo pokrenuti ga iz totalne fizičke neaktivnosti i mahnite pasioniranosti starim knjigama. Međutim, Egipat je bila čarobna reč. Aleksandrija je u Egiptu, a iz Aleksandrije je na lučke bazare pa iz njih u Pirijeve ruke stigla većina drevnih mapa. I zbog toga on oblači vojno odelo i menja sigurnost sopstvene kuće i prividnu nepokretnost kopna za rat i more.

Dovoljna je bila godina da se Piri podseti kapetana Reisa i da Selimova vojska osvoji Egipat.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 6.deo

Last modified on 2010-08-25 17:25:55 GMT. 0 comments. Top.

13. Portugalski nevernici ne idu dalje na zapad odavde. Čitava ova strana pripada Španiji. Napravili su sporazum u kome se linija dugačka dve hiljade milja sve do zapadne strane Gibraltarskog moreuza smatra granicom. Portugalci ne prelaze na tu stranu ali indijska strana i južna strana pripadaju njima.

Kao jednom od zaslužnih za pobedu, mada je toliko bilo izdajnika na strani poraženih da je pitanje ko je najzaslužniji za nju, pružila mu se prilika da se upozna sa sultanom. Kao poklon velikom Selimu I, on nosi umotano parče kože na kome se nalazi ceo svet, Pirijev i naš. Ta koža predstavlja najkvalitetniji vojno-obaveštajni dokument onog vremena. Vama, za veličanstvenu pobedu, za osvojen centar sveta, kolevku čovekovog života. Hmm, da. Šta je ovo, kapetane? Mapa sveta, veliki vojskovođo. Nije loše. Samo, ovaj deo mi ne treba. I pocepa dušu Pirija Reisa na zapadni i istočni deo, jedan je ostao u rukama Selima, a drugi na podu, prljavom i blatnjavom od ratne obuće. Samo je suza kanula, tu negde, u Zapadno more. Kapetane šta vam je sa očima?

14. Ova oblast se naziva Antilija. Nalazi se na onoj strani gde sunce zalazi. Kažu da tamo postoji četiri vrste papagaja, beli, crveni, zeleni i crni. Ljudi jedu meso papagaja i na glavi nose kape napravljene od papagajevog perja. Ovde postoji i kamen. Liči na crni lidijski kamen. Ljudi ga koriste umesto sekire. Veoma ga je teško…<nečitko>. Videli smo taj kamen.

Verovatno najgori usud koji se mogao smisliti za sultana Selima je kratka vladavina. A to mu se i desilo. Samo osam godina je bilo dovoljno da dođe vreme da se isprobaju sposobnosti njegovog sina Sulejmana. Sve to vreme Piri i dalje vodi bitke i koristi saznanja o obalama i vodama kojim plovi da završi svoju knjigu koju je nazvao «Knjiga o znanjima o moru».

U početku je to bio neprevaziđen priručnik pomorcima. Čudno vreme, učena gospoda sve više odlaze u moreplovce, i od nekadašnjeg pukog nagađanja morskih puteva i korišćenja mapa sumnjivih autora, došao je period knjiga. Kružila je među njima «Knjiga o moru» sve dok nije stigla do ušiju sultana Sulejmana Veličanstvenog. A on je želeo primerak samo za sebe. Pa je njegova želja stigla do ušiju Pirija. Ako se odlučite da poklonite primerak vaše knjige sultanu, kapetane Reis, a siguran sam da ćete tako odlučiti, nemojte je dati u ovakvom stanju. I pokaza na knjigu prljavu od ruku moreplovaca, istačkanu slanim kapima, sa listovima koji ispadaju i mapama koje vire izvan korica.

Prvo što je uradio su stihovi namenjeni samom sultanu. Najveći otomanski kaligrafi su prepisivali staro izdanje, slikari su precrtavali Pirijeve mape, više je zlata iskorišćeno za ukrašavanje knjige nego što ga ima nevernički kralj u svojoj kruni. Za to vreme Piri je crtao još jednu mapu sveta. Kada je posle nekoliko godina izdanje bilo dovoljno luksuzno da bi imalo funkciju poklona sultanu Sulejmanu Veličanstvenom, on ga je primio kako i dolikuje. Bez velike pompe i preterane zahvalnosti.

15. …na ovoj obali je kula

…međutim

…na ovoj klimi zlato

…uzeo je konopac

…rečeno je da su izmerili

Sledećih dvadesetak godina su prazne u Reisovoj biografiji. Ne zna se pouzdano šta je radio. Sigurno je putovao. I pisao. Sekao talase i posmatrao svet. Slavio Alaha i ratovao. Kukao za mladošću kao i svi stari ljudi. Sanjao ujaka kako mu kaže, E, moj sinko, život je reka, pa se uz vrisak budio iz ove košmarne metafore i brže-bolje trčao na palubu i uz olakšanje video – život je more. U lukama povraćao, a na vodi brektao od zadovoljstva. Kinjio uhvaćene Portugalce – iz navike. I ne znam više šta je mogao da radi, 20 godina je dugačak period.

E sad, vaši životi prolaze brzo, i ne primetite kako vam se čelo naboralo, a o prošlim godinama ne ostavljate ni najmanjeg traga. A čudimo se kako se to desilo da za toliko godina života Pirija Reisa ne postoji makar neka zabeleška, sitna fusnota. Pa ne postoji, i bolje je čuditi se kako smo iskopali i ovo što imamo i pitati se, Ma, da nije nešto izmislio.

16. A u ovoj zemlji izgleda da postoje čudovišta belog krzna koja ovako izgledaju, i takođe volovi sa šest rogova. Portugalski nevernici su zapisali to na njihovim mapama.

Kada se ponovo pojavilo njegovo ime u istorijskoj halabuci, priča koja je išla uz njega je bila takva da bih najradije zažmurio i napisao, Umro je 1554. godine u dubokoj starosti uz sve počasti. Međutim, ruka ide svojim putem, jer joj mozak šalje sledeće reči. Iako osamdesetogodišnjak, Piri Reis dobija nov zadatak da osvoji Hormuz. Smešan je bio otpor Portugalaca, mnogi trgovački brodovi su potopljeni jer druge više nisu imali, a preživeli su se povukli u tvrđavu. Gađao je topovima kapetan sa svojom flotom tvrđavu sve dok mu se zalihe baruta nisu skoro sasvim istrošile. Nevolje ne dolaze same, pa mu stiže informacija da Portugalcima stiže pojačanje sa Goe. Kapetan Reis naprečac donosi odluku da prekine opsadu i vrati se nazad u Egipat po barut. Starac Reis ostavlja ostatak flote i povlači se sa samo tri broda. Tvrdoglav kakvi umeju da budu ljudi u njegovim godinama nije slušao svoju posadu koja je zabrinuto vrtela glavama. U Basri ga nisu baš domaćinski dočekali, pa nastavljaju za Kairo. Ni tamo ga ne sačekuju raširenih ruku. Na stranu što nije osvojio Hormuz, ali zašto ste ostavili flotu i pobegli kao kukavica? Mislio sam…ne znam. Kao da je teret godina koji je u poslednje vreme stojao iznad glave dočekao svoj trenutak i sručio se na njega. I da nije stigla sultanova presuda koja je glasila: Smrt!, Piri Reis bi umro vrlo brzo. Umesto prirodnom smrću, ubijen je odsecanjem glave, i tako bezglav i sada plovi nebeskim prostranstvima, zapisuje beleške i ucrtava konstelacije.

Jer kakva bi to bila istorijska priča ako se završi srećno?

Ledeni lavirint 7.deo

Last modified on 2010-10-11 17:22:38 GMT. 1 comment. Top.

F A K T I

«Gradualističke teorije koje su uobičajene u geologiji uglavnom su naučena šema, i nemaju uvek empirijske podatke kao potporu»

Albert Ajnštajn 1970.

Dualnost mita se sastoji u verovanju u njega sa jedne, i poricanja bilo čega što postoji van činjenica istorije sa druge strane. I jedno i drugo ga čine živim. Čovekov san o istinosti priča koje se ne nalaze u opusu tzv. Zvaničnih istorijskih dokumenata vrlo često završi tamo gde se možda nalaze i skriveni dokazi, u gustom glibu davno prošlih vremena. Međutim, mit opstaje zbog neizlečivo detinjastih ljudi, uglavljen između mašte i radoznalosti. Takođe, zbog vere u neku drugačiju, paralelnu istoriju koja je, ako ništa drugo, interesantnija od ove pravolinijske tmurne kratkodnevice koju možete nazvati Istorija rase mediokriteta.

Mapa Pirija Reisa tek što je postala perce koje golica radoznale umove prve polovine XX veka, nestaje u surovoj realnosti reprize svetskog rata. Po drugi put u svom dugom životu, a tek što je opet izazvala iskru u nečijem oku, biva zaboravljena i zaturena negde u uglu, ovog puta ubeđena da će tu i skončati. Od takve sudbine je ipak spašava Čarls Hepgud vrlo brzo nakon Drugog svetskog rata, koji je sa svojim timom studenata proučava kao izuzetno delo i izvlači smele zaključke koji se kose sa mnogim stubovima dotadašnjeg (a i sadašnjeg) znanja. Antarktik je pod ledom već više od dvadeset miliona godina, viču geolozi svi zaleđeni u svom ubeđenju. Čovek se dokopao dovoljne količine razuma da bi stvorio prvu civilizaciju tek oko 5000. godine pre nove ere, reći će vam bilo koji istoričar. Darvinova teorija evolucije zahteva smirenu planetu, bez naglih promena i iznenadnih katastrofa globalnih razmera, zvaničan je stav biologa. I dok svi oni mirno sede ubeđeni da su njihove naučne grane odavno izašle iz trusnih područja, pojavljuje se Čarls Hepgud, profesor istorije nauke (zamislite, čak nije ni geolog), sa svojom teorijom. Led nije bio oduvek na Antarktiku, već je u određenim regionama star samo oko šest hiljada godina. Ako se ovo uzme kao činjenica, iz nje sledi da mapa prikazuje upravo to vreme. A to znači da je postojala civilizacija koja je bila toliko napredna da je oplovila ceo svet i nacrtala precizne karte na način koji smo mi naučili tek u XVIII veku. Nestanak ove civilizacije bi se mogao objasniti katastrofom koja je uspela da uništi i ostavi čitav narod bez ikakvog traga o njihovom postojanju.

Pomeranje Zemljine kore je mehanizam kojim je Antarktik, po teoriji Hepguda, iz pojasa umerenije klime otplovio na južni magnetni pol. Teoretisanje, suvo teoretisanje, uzvikivala je naučna javnost sa ljutito uzdignutom obrvom. I da, teško je pobiti takve protivdokaze okoštalih veterana nauke, da nije uskoro stigao izveštaj Harolda Z. Olmajera, potpukovnika vazduhoplovnih snaga SAD-a, u kome se potvrđuje preciznost mape Pirija Reisa dokazana seizmičkim ispitivanjima na Antarktiku. U celu priču se uključio i Albert Ajnštajn, ikona moderne nauke, oduševljen jednostavnošću ideje i mogućnošću njenog dokazivanja.

Kako je Čarls Hepgud napisao u predgovoru svoje knjige: «Ova knjiga sadrži priču o otkriću prvog čvrstog dokaza o naprednoj civilizaciji koja je prethodila svim nama poznatim civilizacijama. Na jednom polju, drevnim morskim kartama, čini se da su precizne informacije bile prenošene od naroda do naroda… Imamo dokaz da su bile sakupljane i proučavane u velikoj biblioteci Aleksandrije i da su to činili geografi koji su radili tamo. Pre katastrofalnog uništenja velike biblioteke većina mapa mora da je prebačeno u druge centre, uglavnom, najverovatnije u Konstantinopolis, koji je ostao centar znanja u Srednjem veku. Ma kako neverovatno bilo, dokaz očigledno pokazuje da su drevni ljudi istražili obale Antarktika kada na njima nije bilo leda.» Iako dobrano uzdrmane, zvanične naučne teorije ostaju to što jesu, a Antarktik bez leda i nepoznata civilizacija prelaze u ilegalu. Tako je nastao mit.

Ledeni lavirint 8.deo

Last modified on 2010-10-25 05:37:30 GMT. 0 comments. Top.

P O L A R N A   N O Ć

«…ignorišite ukus. Progutajte to smatrajući da je u pitanju obaveza.»

Adrian de Gerlaš 1898.

Mart 1898.

Bilo je logično da brod promeni ime. Organizovati ekspediciju od međunarodnog značaja, sa posadom sastavljenom od šest nacionalnosti, u trenutku kada država-finansijer ne spada u krem svetskih pomorskih sila i poslati je brodom koji se zove «Patria», ipak zvuči previše skromno. Iskoristite trenutak, grmela je veličina ovog poduhvata, i poklekao je vlasnik, prefarbao stari naziv i napisao «Belžika». Adrian de Gerlaš, ambiciozan mlad čovek, skupio je novac, kupio brod, izabrao posadu i krenuo put Antarktika. Osim imena, brodu je morao da promeni i funkciju. Međutim, nekada kitolovcu, a sada brodu za naučnu ekspediciju, paluba je i dalje bila klizava od kitove masti, iz unutrašnjosti je mirisala ambra, a krv su mornari brisali sa dasaka sve dok i njima nije počela da kaplje iz žuljeva i meša se sa onom neizbrisivom na podu. Neke stvari se na žalost ne mogu nikad izmeniti.

Sedam meseci je bilo potrebno ovom brodu pod belgijskom zastavom da dođe do antarktičkog poluostrva i da ljudi iz njegove utrobe počnu sa istraživanjima. Kada je kapetanu de Gerlašu već postalo dosadno, ispred broda se otvorio prolaz. Do tada, put ka jugu su onemogućavale sante leda, tako gusto postavljene da su ličile na čuvare nečeg svetog, nedodirljivog. Kada se jednog martovskog jutra led razmakao, formirajući stazu, bilo je nemoguće odoleti izazovu. Bar za de Gerlaša. Kapetane, uskoro će zima, ostaćemo zarobljeni u ledu, govorili su mu poljski naučnici Arktovski i Dobrovoljski. Zamislite, šta sve možemo otkriti tamo. Nove vrste životinja, nova ostrva, možda nešto još interesantnije, odgovarao im je i gledao u daljinu onim zamišljenim pogledom koji krasi mlade ljude dok sanjare o ovom svetu kao mnogo boljem mestu nego što to stvarno jeste. Rizikovaćemo, rekao je de Gerlaš kada oko njega više nije bilo nikoga.

Kroz tišinu su putovali na «Belžiki», u martu, pred samu jesen, čudnu:  bez opalog lišća, dosadnih kiša, kabanica, melanholije i svega ostalog što inače krasi ovo doba. Tišinu je jedino remetilo gunđanje mornara, Namerno nas šalje u ovaj led, Ne misliš valjda da želi da se zaglavimo u ledu, Ne mislim, ubeđen sam u to. Vetar se čuo u nagoveštaju, kroz maglu, hladnu i zaglušujuće tihu. Hajde da se vratimo kapetane, dok još nije kasno. Ne, ne, tu smo, još samo malo, ubeđen sam. A bilo je već kasno, led je oživeo i sa broda su posmatrali kako se kretao preko mora, nekom vrstom lančane reakcije, hvatajući vodu koja želi da mu se pridruži a gurajući ostatak ispod sebe. Staza iza broda se na njihove oči zatvarala. Ostala je još samo nada da će pronaći nešto ispred sebe. Nema nam povratka, kapetane. Nema, Amundsene. Nema. A šta ako ne nađemo ništa? Istražićemo malo bolje i pronaći ćemo nešto. Išli su tako sve dok nisu udarili u led ispred sebe. Prezimićemo ovde!!! I dok je misao koja nije smela biti izrečena od pronalaska staze, izletala iz grla mornara ukočenih od straha, kroz vetar se čuo sablastan smeh. Adrian de Gerlaš je bio zadovoljan zapletom.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 9.deo

Last modified on 2010-11-20 12:07:37 GMT. 0 comments. Top.

April 1898.

Meteorolozi su, po naredbi kapetana, tog dana kao i svakog drugog vršili merenja izvan broda. Pored njih nekoliko mornara je pravilo drvenu kolibu. Promrzlih prstiju udarali su eksere i proklinjali sudbinu svako na svom jeziku, doduše tiho jer je pored njih stajao kapetan. Sa palube im je odgovarala druga ekipa, malo glasnija, koja je donosila sneg i istovarivala na palubu. Da li ima blesavijeg posla od ovog koji sad radimo? Možda ćemo umesto uglja da ložimo sneg. Pre bih sada išao peške do svoje Norveške, nego da slušam ovog… ludaka i da radim ove besmislice. Samo vi donosite sneg, vikao je kao da ih je čuo de Gerlaš, ovde nećete naći bolju izolaciju od snega. Izolacija ti u dupetu, promrljao je Tolefsen, jedan od najstarijih mornara na brodu. Osim koraka otežalih od snega i dasaka, ništa nije remetilo ravnotežu broda, i kao na kopnu sedeli su u kabini i pričali norveški potporučnik Roald Amundsen i Amerikanac, doktor Frederik Kuk.

–         Pa, doktore Kuk, kakve su vaše prognoze za ovu našu situaciju?

–         Ne piše nam se dobro, Amundsene. Nemamo dovoljno zaliha za celu zimu. Skorbut će nas uništiti.

–         De Gerlaš nije razmišljao o tome kada nas je zaglavio ovde.

–         Gde se tačno nalazimo, Amundsene?

–         U moru nazvanom po onom Nemcu, fon Belinghauzenu.

–         Ne volim kada ljudi nazivaju po sebi ostrva, mora, planine. Izgleda kao da su ih oni stvorili. Pronašli su ih, pa šta. Kad-tad bi neko naleteo na ovo more, vetar bi ga naneo, otvorio bi se procep u ledu. Eto, on je bio ovde samo, koliko, mesec dana? A mi ćemo biti najmanje šest meseci. Mogli bismo mi nazvati naš budući dom po nama. Gerlašovo more. Voleo bi on to, siguran sam.

–         A ono ostrvo koje smo nazvali po jadnom Vinkeu?

–         Da, ali mi smo ga nazvali po njemu, to je bitna razlika. Sećate li se njegovog vriska one olujne noći?

–         Naravno da se sećam, doktore Kuk, pa bio sam i ja ovde.

–         Oluja nas klati poput grančica, vetar udara kao da ima pesnice, a usred toga Vinke želi da oslobodi zapušene rupe za odliv vode na palubi. To može da uradi samo mlad čovek. Onaj koji ne razmišlja o hladnoći, riziku i posledicama, već bezglavo uleće u vrtlog između života i smrti, i naravno pada na pogrešnu stranu.

–         Ne mora uvek tako da završi nečija požrtvovanost. Smisao ljudskosti bi se veoma drmusao kada bi tako bilo. Pa, prisetite se Lekoana. Vi ste mi pričali.

–         Da, tražio je da ga spustimo do nesrećnika da bi pokušao da mu doda kanap. Ali, Amundsene, nije uspeo da spase Vinkea a zamalo je sam izgubio život! Shvatate li razliku između hrabrosti i nedostatka mehanizma koji će na razmišljanje utrošiti makar sekundu pre nego što se izda naredba rukama i nogama. Star čovek to ne bi uradio. Njemu bi trebalo nekoliko sekundi samo da shvati čitavu situaciju. Pa još nekoliko da donese odluku. A tada bi već bilo kasno.

–         Ali ni vi, doktore, niste star čovek. Zar to ne znači da biste ipak postupili kao Vinke i Lekoan?

–         Ne, Amundsene. Doktori ostare pre vremena.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 10.deo

Last modified on 2010-12-03 06:57:51 GMT. 0 comments. Top.

Prethodni nastavci

Maj 1898.

Počelo je da se smrkava, danima, sve do jednog jutra u kome su dežurni na palubi uzalud čekali da svane. Ostali iz posade probudili su se usred noći, a ipak ispavani, i u čudu izašli napolje. A tamo, led pokušava da privuče i najmanju svetlost, upinje se i uspeva. Baš to beskonačno ledeno polje je jedino što se vidi u toj noći bez obrisa. U strahu od mraka, ćutke su sišli u potpalublje i sedali redom popunjavajući mesta na podu.

–   Kako ćemo živeti bez sunca?

–   Kako ćemo živeti bez sunca?,

govorili su jedni drugima, a videli nerazumevanje u susedovim očima.

Prokletstvo Vavilona je na delu. Osam Belgijanaca, šest Norvežana, dva Poljaka, Rumun i Amerikanac se nisu mogli sporazumeti. Nema veće prepreke za čoveka od neznanja jezika, te kamene kapije koja nas začas zatvori u vreme pre govora, u doba bez reči. Polako su ustajali i kao da je jezik kojim govore magnet, grupisali se da bi mogli pričati. Posle nekoliko dana istrošile su se sve fraze i tišina, isprekidana krckanjem leda koji je lagano stezao brod, se vratila. A sa njom i praznina. Svaki član posade je napravio dva parčeta praznine sa svojih strana i dobar blok ćutanja ispred sebe. Osim Roalda Amundsena i Frederika Kuka koji su se šćućureni jedan pored drugog međusobno grejali i povremeno vodili žive konverzacije. Hrana je, međutim, bila tema o kojoj se moglo razgovarati na svim jezicima, a da svima budu jasna tuđa osećanja. «Šta imamo danas za ručak?» «Kao i svakog dana, možeš da biraš. Konzervirana govedina, konzervirana riba ili konzervirano povrće. Ili od svega pomalo.» «Muka mi je od svega, mnogo.» «Moraš da jedeš. Kako misliš da se zagreješ?» «Dobro, doktore, ne morate svaki dan da tupite zube istom pričom. Imamo pravo da nam se ne sviđa ovo što jedemo.» Pucketale su daske dok su zarobljenici leda nevoljno palili lojanicu i odlazili napolje da obave i ostale fiziološke potrebe. Pored šapata, pucketanja, ponekad se čulo hrkanje i to bi bilo to. Sve ostalo vreme mogao se samo osetiti led kako pritiska. I pritiska.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 11.deo

Last modified on 2010-12-28 10:28:37 GMT. 0 comments. Top.

Prethodni nastavci

Jun 1898.

Stojali su okupljeni sumornih lica, pa čak i sa kojom zamrznutom suzom na obrazu, oko jedne rupe u ledu i ćutke posmatrali četvoricu prijatelja kako nose sklepanu nosiljku od dasaka na kojoj se nalazio leš umotan u bele čaršave. Vetar je duvao i raznosio sneg koji je pao pre ko zna koliko godina, praveći iluziju snežne oluje. U isto vreme činio je odličan paravan za sve više očiju nabubrelih od suza, jer se povorka sa telom Emila Danka, belgijskog geofizičara, približila krugu otvorenog mora. Skinuli su šubare sa glava, i masna i umršena kosa je izletela na studen, u početku neposlušna a vrlo brzo zatim ukroćena hladnoćom. Leš je, iako je pripadao živom čoveku do pre jednog sata, već bio sasvim tvrd, poput dasaka ispod njega. Odsustvo života se moglo jasno videti i iz blaženog izraza lica, jedinog nepokrivenog dela, jer se na licima živih nije moglo videti ništa osim očaja već dugo unazad. Lagano je kliznuo u ledenu vodu bez ijedne izgovorene reči posmatrača. Voda se namreškala nevoljno, probuđena iz zimskog sna i progutala prinetu žrtvu. Poneki jecaj se probio kroz fijuk vetra, jer ti ljudi više nisu bili čvrsti, nesalomivi moreplovci, već deca zalutala na mesto odakle ne umeju da se vrate kući.

–      Vidiš li ti ovo, Amundsene? Čovek mi je umro na rukama. I čemu ja služim? Trebalo bi da lečim ljude, a on mi je umro na rukama. Ništa nisam uradio.

–      Danko je bio previše slab da izdrži sve ovo. Znaš to i sam. Nisi mogao ništa da uradiš. Svi smo u Božijim rukama.

–      Molim te, nemoj to da govoriš. Zašto onda postoje doktori, ako će za sve nas da se pobrine Bog? On nas ne leči, samo pruža znanja kako ćemo mi to uraditi. Bog je tvorac života, ljudi su domaćini bolesti, a smrt je vlasništvo lekara. Jesi li upoznao nekog lekara? Osim mene, ne pravi se pametan. Sigurno si primetio kako su to ljudi kojima je odstranjeno saosećanje. I ne, to nije gordost ili arogancija, već normalna reakcija na previše smrti. Bude li doktor reagovao na svaku smrt pacijenta ovako kako ja sada reagujem vrlo brzo će završiti na onim spravama za mučenje koje nazivaju sredstvima za izlečenje duševnih bolesti. A ipak, kaži mi, da li je normalno navići se na smrt? Ma, nema veze. Pusti me. …

Vetar je uletao u prostoriju sa svakim otvaranjem vrata i plamen lojanice je poskakivao i lomio se praveći dramatične senke na zidu. Bleda lica cvokotavih zuba su se smeštala na svoja stara mesta i kada su svi seli izgledalo je kao da se ništa nije desilo. Osim što su Amundsen i Kuk ćutali, vetar fijukao jače nego obično, a na Dankovom mestu nije bilo nikoga.

–      Pričaj nešto.

–      Šta da ti pričam, Frede?

–      Pričaj mi o sebi. Je li istina ono što sam čuo o tebi?

–      Ne znam šta si čuo.

–      Kažu da si ludak koji zimi spava sa otvorenim prozorima.

–      Kako misliš da čovek pođe na put za Antarktik ako ne oseti šta ga čeka tamo?

–      Ne znam. Mislim da je nemoguće pripremiti se za ovo.

–      Da, ali tebi je sada hladnije nego meni. Osim toga, imao sam specijalne pripreme i za smrt. Već svoj šesnaesti rođendan nisam mogao da proslavim sa svojim roditeljima… U to vreme sam mnogo skijao. Valjda da ne bih bio u praznoj kući. Znao sam po ceo dan da provedem na snegu. I jesam spavao u sobi sa otvorenim prozorima. Od rođenja sam bio odlučan i disciplinovan, međutim od njihovih smrti nešto se u meni promenilo.

–      Tačno je to, Amundsene, što ranije čovek spozna smrt, ranije će spoznati i život.

–      Smešno je, malopre me pitaš za lekare, a ja sam učio medicinu. Napustio sam školu otprilike u to vreme o kome sam ti sad pričao i otišao na brod.

–      Pretpostavljam da si uvideo da se tamo radilo o umiranju, a to je jedino od čega si želeo da pobegneš.

–      Da, ali ne samo to. Oduvek sam žudeo za avanturama i istraživanjima. Nije mi bilo teško da sve napustim i odem na more kada nije bilo nikog da me spreči. Kasnije, posle vojske, moj brat i ja smo odlučili da budemo prvi koji će preći visoravan između Bergena i Osla na skijama.

–      Čuo sam i to. Rekli su mi da ste se izgubili u mećavi i da su svi mislili da ste mrtvi.

–      Čak i kad su nas videli mislili su da smo mrtvi. Bili smo toliko iscrpljeni i mršavi da smo verovatno i izgledali kao živi mrtvaci. Sada smo na sigurnom i toplom u odnosu na ono što smo doživeli tamo. No, oporavili smo se od toga i ojačali. Kada sam čuo vest da se priprema ekspedicija na Antarktik, seo sam, smirio uzbuđene ruke i napisao pismo Gerlašu. Uzvratio mi je napisanim datumom kada je trebalo da dođem u Antverpen i, evo me ovde.

–      Bez plate?

–      Da. Ja sam tako zahtevao.

–      Moj Amundsene, ti si makar srećan jer pokušavaš da ostvariš svoj san, a ja ću umreti ovde zbog novca.

–      Nećemo umreti, Frede. Bar bi ti trebalo da znaš koliko je čovek izdržljiviji nego što to izgleda.

nastaviće se…

Ledeni lavirint 12.deo

Last modified on 2011-03-18 07:19:06 GMT. 0 comments. Top.

prethodni nastavci…

Jul 1898.

Ja idem u Belgiju, rekao je jedan od mornara i popeo se na palubu. Ostali su samo propratili pogledom pravac iz koga je dolazio zvuk, jer jedna sveća, koliko je smelo da gori zbog uštede, nije mogla da se izbori sa tolikom količinom upornog mraka. Odozgo su se čuli udarci pijuka po ledu,  zamisao drugog člana posade koji je hteo da oslobodi brod okova. Tolefsen je bio na palubi, na kojoj je napravio svojim koracima stazu danima hodajući napred-nazad. Sve dok su se čuli tupi poljupci stopala i zaleđenog snega niko nije reagovao, međutim, čim je ritam dobio svoj vrhunac teškim udarcem u palubu i nastavljen samo beskorisnim čangrljanjem pijuka, dvojica mornara su kao po komandi ustala i otišla po iscrpljeno telo Tolefsena. Odavno zaceljeni ožiljci su ponovo krvarili, a oni sujeverni su odmah to shvatili kao znak, Stare rane nam se otvaraju, ispaštaćemo zbog starih greha. Depresija je oduzimala dah, beznađe je uporno opstajalo kao sneg tražeći naprsline u duši i umu, i lagano, kap po kap, prodiralo u unutrašnjost čineći kratke spojeve kakva je i odluka o povratku u Belgiju pešice. Mrak kao večiti sluga straha i smrti, na Antarktiku je bio saputnik tišini, takvoj da je svaki zvuk bio jedino što je moglo da se vidi. Neki sitni predmeti su se mogli čuti povremeno kako padaju na pod, međutim oni kojima još nisu počeli da ispadaju zubi nisu mogli da shvate o čemu se radi. Hladnoća je probijala prepreke koje su bile tu da zaštite, ulje za peć je moralo da se štedi i posada «Belžike» je drhtala krezuba i krvavih usta od skorbuta. Jedan od mehaničara je sedeo u uglu i vikao, Hoću kući, Dosta mi je mraka i hladnoće i vas koji smrdite, Sklonite mi se sa očiju, ne mogu više da vas gledam, I samo ćutite, jer budete li progovorili zaklaću vas sve!. Niko se čak nije ni okrenuo na njegovu viku dok su mu iz usta prštale krvave kapljice i izletale šuškavo izrečene pogrde.

Kuk je, iako i sam nadutih udova i bezub, grozničavo razmišljao kako da spase ljude od neumitne smrti. Voleo je povremeno da izađe napolje, da razmišlja na vetru, hladnom i punom sečiva. Mozak mu je bolje radio van one mešavine apatije i histerije. Već odavno su zaključili da ih led pomera, vuče sa sobom a oni su, kao pravi zarobljenici, poslušno išli za njim, čak i ne trudeći se da pobegnu svesni snage svog trenutnog gospodara. Takođe su odavno naučili da razlikuju taman sumrak dana od mračne negostoljubivosti noći. Preko dana su izvežbali vid da raspoznaje obrise ogromnih ledenih bregova pored kojih su prolazili, kopna koje je bilo čas bliže-čas dalje i malih valjkastih stvorenja koja su tu, zamislite jada, živeli. Foke su ih ponekad tupo posmatrale, bez straha i interesovanja, očigledno prvi put videvši ljude, jer životinje samo tada gledaju čoveka bez straha. I tog ledenog julskog dana, Kuk je stojao na palubi daleko od čoveka koji je već posle par minuta udaranja u pet metara debeo led posustao i plakao klečeći. Kada je pogledao ta masna, debela tela kako naizgled bespomoćno leže na ledenoj santi pala mu je na pamet ideja. Zašto ne bismo jeli foke?, viknuo je zadihan pošto je trčeći došao do de Gerlašove kabine u kojoj su Amundsen i on već danima kovali planove za bekstvo sa Antarktika.

–      Ma daj, doktore, jeo sam ih već jednom i hvala lepo, ne bih još jednu porciju, rekao je de Gerlaš sa gađenjem na licu.

–      Odmah pored njih su i pingvini, i njih je lako uhvatiti.

–      I oni su nejestivi. A i da jesu, ne misliš valjda da ih jedemo žive.

–      Slušaj me, zaboraviću na trenutak da si kapetan. Ti, Amundsene, ćuti. Da li misliš da se vratiš živ u Belgiju? Ili samo razmišljaš kako da razbiješ ovaj jebeni led? One nam mogu biti jedini izvor vitamina. Jesi li pogledao koliko ti zuba nedostaje, krv ti curi iz usta dok pričaš, ruke su ti pune podliva? Ko će ti za par meseci cepati led kada već sada više od polovine njih jedva ustaje da ode da piša?

Sledećih dana, po naređenju kapetana, svi su žvakali sirovo komađe masnog mesa, ukusa sličnog mešavini govedine i ribe (ipak su to krave koje plivaju u moru), i bunili se punih usta, Nismo mi divljaci da jedemo živo meso, Da, i to kada bi bilo meso, nego salo, šta li smo Bogu zgrešili. Ćuti i jedi, biće ti bolje, a ako ožedniš bar vode imamo napretek. I uistinu, postepeno im se vraćala snaga, desni su prestali da im krvare i zubi da ispadaju, međutim, gubljenje uma i depresija nisu bili na listi bolesti koje će meso foka i pingvina izlečiti. Doduše, sa povlačenjem skorbuta naišao je talas optimizma na kome je većina ponavljala mantru sirovog mesa, Biće nam bolje, biće nam bolje… Doktor Kuk na krilima uspeha nije leteo previše visoko, i znao je da će ova autosugestija biti kratkog daha jer mrak nije mogla oterati. Dakle, Tolefsen je i dalje tabanao po stazi na palubi dok su oluje besnele, s tim da više nije bilo potrebno da se penju po njega pošto je sam silazio kada je osetio da posustaje, zaleđenih brkova i brade i slina i svega što je moglo da se zaledi. Onaj mehaničar iz ugla je i dalje vikao i pretio, sa par razlika: krv koja mu je prštala iz usta nije više bila njegova već fokina, i sada je imao snage da svoje pretnje sprovede u delo. Na brzinu su se Amundsen i Kuk dosetili da organizuju škole u kojima su se učile kartaške igre, a za one koji su znali da igraju postavljeni su stolovi na kojima su mogli da se održavaju pravi kockarski turniri. Ulog je bio hiljadu franaka, koje, naravno, niko nije imao, ali jednom potpaljen žar kockarskog poroka nije mogla tek tako ugasiti ta činjenica, jednostavno, uredno su se zapisivali svi dugovi. Svađe su bile ponekad i previše žučne, jer priroda varalice jedva čeka da ispliva na površinu ma kakvo bilo okruženje. Međutim, činilo se da i takva situacija raduje doktora Kuka koji je, smejuljeći se, govorio kapetanu, Gledaj ih, zaboravili su gde se nalaze. Možeš im sada ugasiti peć, neće osetiti. Druge brige ih more, druge vatre ih greju.

Izgledalo je da noć polako posustaje, u stvari, dan je sada izgledao bliže kada je život dobijao smisao, ma koliko bio tanak. Vrhunac ovog uspona je bila jedna vedra noć (ili je bio dan), u kojoj se prikazala svetlost aurore. Zeleni akvarel preko zvezdanog neba, zamućen, ali beskrajno jasan. Potoci svetla tekli su vibrirajući, čineći ovo mesto jedinstvenim na svetu. Svi su stajali na palubi, opčinjeni zeleni obrisima i odsjajem. Aurora nastaje usled svetlosti koju emituju…, otpoče Arktovski. Ćuti, prekide ga Amundsen, Ako nada ima oblik, ove noći je u lepoti i tišini ove svetlosti.

Željko Stanković

nastaviće se…

Ledeni lavirint 13.deo

Last modified on 2012-11-13 06:35:55 GMT. 0 comments. Top.

Prethodni nastavci…

Avgust 1898.

         Čudno je koliko nam toga prolazi ispred očiju, a mi ne primećujemo da je bilo šta neobično ili lepo. Tog jutra, kada se sunce pojavilo, slavili su ga kao da nisu videli hiljadama puta pre.

Septembar 1898.

         Odakle čoveku snage da izdrži toliku patnju? Kao da nizašta nismo sposobni da se sa takvom odlučnošću borimo kao za svoj život. I ima li onda razlike između nas i životinja? Tako goli, neprilagođeni, drhtavi na hladnoći, sveli su se na isti proces preživljavanja poput mnogih vrsta pre njih koje su se našle na istom mestu. I da li su se tada, pošto su osetili miris lutanja, i ispunili večiti poriv da pronađu sebe tamo gde nisu sada, pokajali i zaželeli kuće, pa makar i prazne, i odlučili da više nigde ne putuju? Da li su zaplakali za ženom i decom, a neki krišom pustili i po jednu suzu za ocem i majkom? Možda je to ipak očajnička potreba čoveka da ostavi nešto za sobom, pa rizikujući pritom da umre premlad da bi ostavio potomstvo koje će se tim pečatom nasleđa svog pretka dičiti, čini razne ludosti u ime nauke. Ili su ti ljudi-istraživači čistog srca krenuli u otkrivanje nečeg novog, na šta do tada ljudsko oko nije položilo svoje grabljive šake. Jer sada je, na samom početku dvadesetog veka, vreme jačanja čovekove želje da bude nadmoćan, čovekovog igranja Boga. Potreba za brzinom je postala imperativ, i to nekako odjednom, jer smo do skoro bili zapanjeni brzinom vozova, mogućnostima koje pruža telegraf, a sada, kažem, život bez brzog putovanja železnicom i prenosa informacija preko žice deluje kao nostalgičan povratak u staro doba u kome su ljudi mogli da priušte sebi luksuz strpljenja i sporog trošenja dana. Pa i ovo putovanje, nije ništa drugo do sujeta moćnika koji nisu mogli da podnesu da im priroda nanese veliki poraz time što će čovečanstvo ući u XX vek a da nije istražilo čitav jedan kontinent. Na brzinu, u skladu sa težnjama vremena, odluka je pala da ide Belgijanac koji je već počeo sa pripremama za put. I tako, možda su naučnici pošli čista srca, ali je sam povod puta bilo čovekovo samoljublje. Kao u inat poklonicima brzine, brod je prosto mileo na početku putovanja, toliko je bio spor da su brojni ljudi na doku želeći da se pogledom rastanu sa «Belžikom» morali da odustanu od te zamisli, jer je sunce odavno najavljivalo vreme za ručak kada je brod i dalje bio ispred horizonta. Toliko sporo da je kada su stigli do samog južnog vrška Južne Amerike, u Punta Arenas, veći deo posade odustao od daljeg puta misleći da nikad neće stići do Antarktika. Pobegli su preko noći, ostavivši za sobom devetnaest najupornijih, ili devetnaest nepromišljenih, kako želite. Oh, možda grešim sa takvim kvalifikacijama. Da nije bilo njih, možete reći, ko zna kada bi se sakupila takva saznanja o Antarktiku. (Ali koja saznanja, vičete vi, kada vam nisam završio priču). No, sakupila bi se kad-tad, danas, sutra… prekosutra, ili mnogo kasnije. Kada bolje razmislim, ubedili ste me. Potrebno je ponekad nepromišljenosti da bi se uradilo nešto što razmišljajući nikad ne bismo. Te papirne misli, lake i porozne, vetar ih čas raznese i vlaga taloga tuđih razmišljanja ih brzo raskvasi i razmaže. Sad mislim jedno, sad drugo. Ipak, voleo bih da su vreme i priroda pobedile čoveka ne dajući mu ni taj mali ustupak, da zakorači u prokleti XX vek sa informacijama o Antarktiku.

Oktobar 1898.

Zažarenih očiju, u malim jezerima stvorenim tamo gde je pre nekoliko dana bio samo led, videli su svoje snove ostvarene. Neko kuću, neko porodicu, a poneko samo otvoreno more. Grlili su se i skakali po palubi, probudivši u sebi dečije porive. Svi su već počeli da prave liste želja koje će ispuniti sebi čim se izbave iz ovog pakla, i ako mislite da su žene bile na prvom mestu – varate se, hrane su bili željni mornari «Belžike», hrane i toplote. Žene bi mogle da dođu uz toplu kupku, smeškali su neki zamišljeno. Tolefsen je bio euforičan, pun snage skupljane za ovaj poslednji napor, stojao je na vetru, koji je bio povetarac u odnosu na one zimske koje su preživeli, i gledao u daljinu slušajući sa uživanjem pucanje leda. Sve je označavalo brzo oslobađanje prolaza i sa ogromnim talasom nade očekivao se dan povratka.

Ipak, čini se da na Antarktiku stalno visi to «ipak», ne zadugo pošto je prolaz počeo da se formira, za jednu noć se i zatvorio.

Novembar 1898.

Smenjivali su se očaj i sreća, beznađe i euforija, klaustrofobična ćelija i otvoreni horizont, konstantni mrak i uporno blještavilo, i stvarali eksplozije, vatromete, crnilo, lomove, pustinje, ostrva, snove, padove, hladnoću, žustrinu, jednom rečju – ludilo. Jedan od onih koji su telom preživeli ovu ekspediciju, Adam Tolefsen, ostavio je svoj razum negde u ledenim bespućima Antarktika. Parčiće havarije koju je doživeo ostavljao je na nedeljnim seansama sa lekarom u sanatorijumu, negde unutar onog uskog pojasa kopna Norveške. Što dalje od neograničenog pogleda na horizont Norveškog mora i hladnih arktičkih vetrova. Bez ulaženja u detalje kako sam do dokumenta došao, da li je neko prekršio lekarsku zakletvu ili sam tu svesku pozajmio, pronašao sam da je o jednom novembarskom danu pričao ovako:

« Jedne noći sam se probudio i svi su bili zamrznuti, plavi od leda, mislio sam kako je plava ružna boja, vidi šta radi od ljudskih lica, čini ih mrtvim, ne znam da li me razumete, doktore, ali svi su bili ukočeni osim mene, šetao sam se kroz galeriju ledenih statua mojih drugova, plavih i jezivih, i plakao gore na palubi tokom noći u kojoj nije bilo mraka, samo blještavo sunce od koga ne možeš da otvoriš oči, i udarao sam led dok nisam pao od umora, a kada sam se probudio svi su bili već na nogama i ponašali se kao da se ništa nije desilo, «Ljudi», vikao sam, «tako mi je drago da ste svi živi jer noćas to niste bili.», a svi su me gledali ravnodušno, kao da pričam ludosti a nije ih briga. E baš tog jutra kod mene je došao Amundsen i u poverenju mi rekao: «Idem na led, moram da proverim nešto.» Naravno da ga nisam pitao ni šta treba da proveri, ni gde, zemljaci moraju da se čuvaju, da li me razumete, ako treba da ćutim, ćutaću makar mi ponudili toplu peć i zvuk talasa koji udaraju u brod. Šta smo tog dana radili, ne sećam se, oprostite mi na zaboravu, ali ne verujem da vam je to bitno, pretpostavljam da je spisak aktivnosti bio isti kao i svakog bogovetnog dana, duboka mudrovanja i filozofiranja o tome da li ćemo se izvući ili ne, tek, predveče se Amundsen pojavio, a da niko nije primetio da ga nije bilo, čak ni doktor Kuk koji je tih dana bio zauzet nama koji smo pokušavali da skočimo sa palube u more koga nije bilo, da polomimo pesnicama led, nama koji nismo hteli da jedemo, i još je bilo svačega, međutim ludosti nisu vredne sećanja. Čim me je primetio, Amundsen je seo do mene i pomalo uplašenog lica ćutao par minuta, a pričao sam vam da je to, ma koliko imao blesave ideje, čvrst momak. Sa čudom sam ga posmatrao razmišljajući da, ako je nešto moglo njega da uplaši, možda ja i ne želim da saznam o čemu se radi. Tako da sam ćutao i ja, strepeći od nekog novog obrta, lošeg po nas, a šta li je moglo biti lošije od onog u čemu smo, ne znam, možda nas struja nosi do nekog velikog vodopada, ili ledopada, možda putujemo sve dalje od sunca u neki nov prostor, čiji ćemo mi biti i prvi i poslednji istraživači, prostor hladniji od leda, možda je video da postoje neki domoroci koji, živeći u ovom paklu i sami liče na paklena bića. «Nismo sami, Adame.», rekao mi je. «Znam, eno pingvina kako nam mašu.», odgovorio sam znajući da nije na njih mislio. «Ne mislim na njih. Slušaj me, nemoj ovo pričati nikome. Išao sam da ispitam gde se završava led, mislio sam da možda i nije toliko daleko koliko su svi umislili. Nada je za budale, očaj je za gubitnike, činjenice su za one ljude koji žele da znaju čega da se plaše i šta da očekuju.», tako mi je rekao, zapamtio sam, pametan mladić, daleko će dogurati, «Međutim, ovo što sam video, ne znam da li da pripišem činjenicama ili fatamorgani. Jer, kad je počela oluja…», «Koja oluja?», pitao sam, «Šta, zar ovde nije bilo snežne oluje?», «Nije, ili je se više ne sećam, moram da ti priznam da gubim poverenje u svoj razum, druga pravila važe u mom umu.», da, doktore, već sam tad osetio da nešto nije u redu, ali, ne znam da li me razumete, koliko je lud čovek koji je svestan svoje ludosti, to ćete mi vi reći, da li i u toj situaciji važi isti pristup u kome su oni koji što jače poriču svoje neznanje sve veće neznalice. U svakom slučaju, Amundsen je nastavio svoju priču: «Ne znam kako je bilo kod vas ali mene je uhvatila oluja i jedva sam pokretao skije. Sneg i led su me ubadali i samo sam povremeno uspevao da podignem glavu i da pogledam kuda idem. Palo mi je na pamet da verovatno tako izgleda slepilo, bela ravan bez dimenzija, prostor bez ikakvih osobina. Poklekao sam, jedva se podigao i nastavio, a kada sam sledeći put pogledao ispred sebe, sem stotina ujeda po licu osetio sam da možda vidim i neki obris, nešto drugačijeg izgleda od okoline. Poput čoveka, pomislio sam. Duha, pre bih rekao. Stao sam, ali on nije. Prišao mi je sasvim blizu, oduzetom od straha, i kroz mećavu sam uspeo da vidim lice čoveka, istog kao i mi, samo starijeg, bez kape i bunde. «Znaš li ko sam ja, stranče?», pitao me je, «Ne», odgovorio sam, (Napomena lekara sa strane papira: dok priča, oboleli menja glas u dijalogu Amundsena i misterioznog čoveka-duha. Verovatno razgovor sa svojim strahovima) «Imali smo plan za vas, želeli smo da sami zaključite kolika je ludost živeti vašim načinom života, ali vekovi prolaze a vi i dalje ne shvatate. U vašoj civilizaciji postoje ljudi velike pameti koji se dele na dobre i zle, i postoje oni male pameti na koje je lako uticati i na koje se seme zla prima lakše nego igde. U takvoj prilici đavo ne gubi vreme, zlo će sigurno pobediti. Kod nas su postojali samo dobri ljudi. Dalje podele nisu bitne. Možda je sada već kasno da to shvatite. Vrati se sada, stranče. Pripadaće ti deo otkrića naše istorije, i zato ne brini sada za svoj život.» Ne dugo pošto je otišao, oluja se smirila i vratio sam se.» Tako mi je pričao moj zemljak Amundsen drhteći od straha, ne morate da mi verujete, doktore, vidim vam taj izraz lica, mogao sam da vam ispričam kako sam razgovarao sa fokom, ili da sam pronašao štap takve moći da je bio dovoljan dodir da rastopi sav led oko broda, vi biste isto tako ozbiljno klimali glavom, i da znate da ni ja ne verujem u tu priču tek tako, samo vam prenosim ono što sam ja čuo, a sad ako to zvuči ludo, ne okrivljujte mene.»

Ovaj razgovor nije ubrzao Tolefsenov izlazak iz bolnice, ali do njega je ipak došlo, parčići razuma su se skupili, zalepili nekako i još jedan mornar sa «Belžike» je vraćen u svet.

Decembar 1898.

          Brodski dnevnik       24.dec 1898.

Božić je, i umesto radosti, delimo ostatke hrane i nade. Neka nam je Bog u pomoći.

Januar 1899.

Opet se izvrtela čitava priča, ovog puta u samo trideset dana, prolaz se otvorio, radost, doduše ne prevelika, taman koliko je ima i neizlečivi bolesnik kome lekar pri pregledu kaže «Biće sve u redu», putovanje sankama da bi se izmerila debljina leda, danonoćno sečenje santi, na kraju vetar počne da duva i opet zatvori prolaz, i ostaje tuga, doduše ne prevelika, taman koliko je ima i isti onaj bolesnik kada shvati da par reči neće odložiti smrt.

Februar 1899.

         «Kapetane, kapetane!», zvao je dežurni mornar glasom koji nije mogao sakriti uzbuđenje. «Šta je bilo? I ti si skrenuo?», «Otvorio nam se prolaz, kapetane. Moramo da krenemo.» De Gerlaš je već ustajao, navlačio bundu i vikao: «Pali motor! Budi ostale! Pazi da ne udariš u neku santu!». «Šta ću prvo, kapetane?»

Prvi put otkad su se zaglavili na Antarktiku, motori su pokretali brod i pevali himnu Suncu. Ledolomac je razbijao ispred sebe sante, neke lakše a neke su ih zadržale duže nego što je telo moglo da izdrži umor, pa su, ne želeći to, spavali na palubi, čekajući da sunce ili vetar uradi njihov posao. Gurali su i lomili uporno jer ih je čekao horizont, ma šta bilo iza njega. Posle više od godinu dana zaleđenog mora, uspeli su da izađu na pučinu, i sreću koju su oni osetili nisam u mogućnosti da opišem, uopšte, zaludnog li posla, opisivanje tuđih događaja i osećaja nikad neće zadovoljiti one koje su to doživeli. Jeste li osetili hladnoću, strah, glad ili nemoć? Ako niste, ušuškajte se u ćebe i mirno spavajte, ja sam kriv.

* Ekspedicija «Belžike» je obezbedila prvi metereološki izveštaj Antarktika beležen svakog sata tokom čitave godine. Sa sobom su doneli nekoliko stena, i mnogo biljnih i životinjskih uzoraka. Osamdeset naučnika je proučavalo materijal i njihovi zaključci su objavljeni u deset tomova.