Kako izbeći izumiranje čoveka – deo prvi

Last modified on 2010-12-06 08:01:27 GMT. 0 comments. Top.

Ako se jednog dana čovečanstvo suoči sa potpuno neočekivanim događajem, poput ogromne ekološke katastrofe, udara asteroida, solarne oluje, nuklearne katastrofe…, treba već sad razmišljati o tome kako preživeti. Wikipedija kaže da je 99,9% od svih vrsta koje su ikad živele na Zemlji izumrlo. Ako toj činjenici dodamo našu ogromnu samodestruktivnost stvari izgledaju poprilično crno.  Ipak ima nade, dok je god pametnih ljudi koji imaju ideja kako nas sačuvati. Prva od tih ideja je da popravimo uništeni svet.

Neki ljudi i firme su sebi (ili za prodaju) napravili skloništa za svaki slučaj i toga će biti sve više. Dakle, velika je verovatnoća da će neko preživeti sve potencijalne scenarije, ali šta posle? Kratkoročna rešenja su unapred pripremljene zalihe hrane i vode. Postoje mnoge tehnike prečišćavanja i filtritanja vode koje im mogu obezbediti čistu vodu i ubuduće. Što se tiče hrane, tu već može biti ozbiljnijih problema. Jedno od rešenja može biti u banci semenki na Spitsbergen ostrvu u arhipelagu Svalbard u Norveškoj. Banka semenki se nalazi na 120 metara u unutrašnjosti planine i zvanično je otvorena 2008.godine. Trenutno se tamo nalazi oko pola miliona uzoraka semenki koje se čuvaju na -18oC. Čak i ako se sistem hlađenja pokvari bar nekoliko nedelja će proći dok se temperatura ne podigne na -3oC. Iako štampa potencira da je svrha ovog fantastičnog projekta upravo njeno korišćenje u slučaju neke globalne katastrofe, sigurno je da će banka više koristiti u sporadičnim slučajevima nestanka neke vrste.

Njen pandam u životinjskom svetu može biti smrznuti zoološki vrt u San Dijegu koji čuva uzorke oko 800 ugroženih ili izumrlih vrsta u tečnom azotu. To se radi od 1976.godine i naučnici koji su otpočeli čuvanje uzoraka tada nisu imali jasnu viziju šta s tim. Prosto su osećali da je potrebno to uraditi. I nisu pogrešili. Smrznuti zoo vrt u San Dijegu je dao ideju i drugim zoološkim vrtovima, a najbitniji naslednik te priče je britanski projekt Zamrznuta barka u kome se čuvaju tkiva i DNK uzorci od oko 1000 ugroženih vrsta.

Dakle stara priča, postoje ljudi koji uništavaju i oni koji čuvaju. Samo se plašim da će, ukoliko se desi katastrofa na globalnom nivou, preživeti najviše onih koji su uništavali pa će ovi projekti biti spas za nove generacije sebičnih.

Kako izbeći izumiranje čoveka – deo drugi

Last modified on 2014-08-07 09:35:37 GMT. 0 comments. Top.

Ako bolest poremeti lanac ishrane ili među ljudima krene pandemija koju je teško zaustaviti, rešenje može biti u genetskoj manipulaciji.

Genska terapija je tehnika kojom se „popravljaju“ oštećeni geni koji su odgovorni za razvoj bolesti. Najčešći pristup je ubacivanje normalnog gena na nespecifično mesto u genomu da bi se zamenio nefunkcionalan gen. Ako vam to zvuči komplikovano, budite ubeđeni i da je u praksi isto tako. Potrebno je da postoji molekul nosilac koji se naziva vektor i čiji je zadatak da prenese zdrav gen na odgovarajuće mesto. Trenutno je najčešći vektor – virus koji je tako genetski modifikovan da prenosi normalan ljudski DNK.

Naime, naučnici su uspeli da prisile evoluciju kod adenovirusa tako da uspešno prođu kroz čovekov imunosistem i prenesu gensku terapiju tamo gde treba. Inače se čovekov imunosistem lako izbori i neutrališe adenovirus i zbog toga je on u svom originalnom obliku bezopasan i samim tim beskorisan kao vektor. Onda su naučnici ubrzali evoluciju virusa i postigli dve nove generacije za dva meseca.

Naravno, kod javnosti postoji strah da ova metoda može biti zloupotrebljena za genetsku modifikaciju smrtonosnih virusa koji bi na taj način lako prolazili čovekovu imunološku zaštitu. Međutim, naučnici tvrde da za to već postoje lakše tehnike, tako da ako se neko baš nameračio da stvori virus-ubicu ne mora da se bakće sa evoluiranjem virusa. Drugi argument protivnika ove tehnike je „igranje Boga“. S obzirom na razvoj nauke etika je, čini se, jedina kočnica primene svih novih, diskutabilnih metoda i tehnika lečenja. U ovom slučaju, zaista i ne možemo da znamo sve posledice genske terapije dok ne prođe par generacija lečenih ovom tehnikom.

Ipak, za neke je genska terapija jedina nada. Oni koji imaju predispozicije da naslede bolesti svojih roditelja bi mogli da izmene svoju sudbinu na vreme. Ljudi koji pate od neizlečive bolesti bi takođe mogli da se uhvate za gensku terapiju kao poslednju slamku.

U svakom slučaju, ova skupa metoda se razvija i proučava tako da će u budućnosti biti i jeftinija i manje rizična što nam daje nadu u slučaju nekih ekstremnih scenarija.

Izvori:

Human genome project information

Medical news

LiveScience

North Dakota University

Kako izbeći izumiranje čoveka – deo treći

Last modified on 2011-05-26 09:36:32 GMT. 1 comment. Top.

1923.godine se u Tokiju desio razoran zemljotres koji je odneo preko 100.000 života i uništio pola miliona kuća. Čim su se oporavili, Japanci su se duboko zamislili kako da se zaštite od potencijalnih novih katastrofalnih zemljotresa. Istražujući fenomen tunela i podzemnih građevina koji su pretrpeli mnogo manje štete od nadzemnih, inženjeri su napravili planove da sagrade zgradu duboko u zemlji, tzv. „zemljoder“. Ta zgrada bi imala 35 spratova, brojne liftove, ventilacione otvore i ogromno ogledalo koje bi usmeravalo sunčevu svetlost do najnižih spratova. Ideja nikad nije realizovana, ali je post-apokaliptični život ispod zemlje ostao popularna zamisao. Ako bi površina Zemlje postala nemoguća za život usled nuklearne ili solarne radijacije, bilo bi krajnje ironično, ali i logično, da se vratimo tamo odakle smo krenuli u ovaj svet – u pećine, tj. ispod zemlje.

Podzemni život sa sobom nosi i mnoge probleme: nedostatak prirodnog svetla, ventilacije, hrane i vode. Posle nesreće sa zarobljenim rudarima u Čileu, pokazalo se da je život ispod zemlje i psihološki vrlo naporan i da se o tome mora podjednako ozbiljno razmišljati.

Ipak, ima i pozitivnih primera. Najpoznatija je oblast Kapadokija  u Turskoj u kojoj je u vreme Vizantije postojalo mnoštvo podzemnih gradova. Smatra se da je u njima živelo oko 22.000 ljudi. To su bili dobro dizajnirani i organizovani gradovi, sa vodom, kanalizacijom, ventilacijom i sa dobrim odbrambenim kapacitetom. Sve nadzemne kuće su imale iskopane rupe za prolaz u podzemno naselje u slučaju napada osvajača.

Turci su nekad sa sobom vodili stoku u podzemlje, a poljoprivreda bi danas bila moguća uz pomoć svetlarnika, dakle nekako bismo se hranili. Međutim, efikasno korišćenje energije i reciklaža bi bili najveći problem. Život ispod zemlje bi verovatno bio moguć, ali bi bio i veoma težak, iscrpljujući. Upravo poput prvih ljudi koji su u pećinama našli zaštitu od spoljnih opasnosti sve dok nisu naučili da sagrade prve domove i čovek neke loše budućnosti bi mogao da potraži spas u zemljoderima i podzemnim gradovima – ali samo do prve prilike da se vrati na sunčevu svetlost i toplotu.

Kako izbeći izumiranje čoveka – deo četvrti

Last modified on 2014-08-07 18:16:35 GMT. 0 comments. Top.

Jedno od rešenja za prenaseljenost i prekomernu potrošnju resursa bi bilo da naselimo okean. Energetski problem je rešiv: ideja o tehnologiji Konverzije termalne energije okeana (OTEC) postoji već skoro sto godina. Radi se o iskorišćenju temperaturne razlike koja postoji između površine i dubine tropskih voda i koja može biti i 20oC. Kada se topla morska voda stavi u posudu sa niskim pritiskom, ona počne da ključa. Para pokreće turbine električnog generatora, pa se pošalje cevima u dubinu gde je hladna voda. Tu se para vrati u tečno stanje i dobije se – hladna pijaća voda. Dakle, pored dobijanja struje ovaj sistem se može koristiti za svežu vodu, hlađenje prostorija, gajenje jastoga, riba ili algi, hidroponiku. Ključno je postaviti OTEC elektrane na pravilnom rastojanju da se ne bi narušila temperatura okeana. Problem zbog kog nema šire upotrebe ove tehnologije su veliki početni troškovi.

Takođe, mogu se koristiti sunce i talasi. Postoji više metoda za dobijanje energije od talasa, a za sve njih važe iste prednosti: talasi su besplatni, održavanje i funkcionisanje mašina nije skupo i može proizvesti dosta struje. Nedostaci su isti ti talasi jer ih nema uvek, što znači da je potrebno pronaći mesto gde su konstantni, neka rešenja su bučna, ali i talasi su, a tehnologija mora biti napravljena tako da izdrži jako loše vremenske uslove.

Život na moru bi zahtevao gradove koji su delom potopljeni ili koji plutaju. Već su postojali predlozi poput Šimicu Piramide koja bi na sebi imala više 30-spratnica. Kretanje ljudi i vozila bi postojalo samo kroz skelet (ogromne cevi) piramide a čvorovi ili spojevi bi bila stanice prevoznog sredstva. Podupirači bi bili prekriveni fotovoltnim premazom zbog prikupljanja sunčeve energije, a koristile bi se i morske struje, pa čak i alge. Nažalost, čitava građevina bi bila previše teška da bi se održala na površini mora, a ultralake i superjake nanocevi bi smanjile težinu strukture za više od 100 puta.

Vest da svetski bogataši ulažu u mikronacije koje bi funkcionisale na okeanu (naravno iz potpuno drugih razloga) samo pokazuju da je ova ideja izvodljiva i ukoliko na kopnu ponestane mesta za nas eto nas u druženju sa ribama.

 

Kako izbeći izumiranje čoveka – peti deo

Last modified on 2014-08-07 18:16:34 GMT. 0 comments. Top.

Ako poremetimo stanje na planeti toliko da nam ne preostane ništa drugo nego da pobegnemo sa nje, jedno od rešenja bi bila velika svemirska staništa. Naseobine u svemiru su popularna tema u naučnoj fantastici, a osnova tih razmišljanja je ideja o Stenford torusu.

Stenford torus je predloženi dizajn svemirskog staništa iz sedamdesetih godina prošlog veka koje bi moglo da primi 10.000 – 140.000 stalnih stanovnika. U obliku je prstena (ili krofne), ima 1,8 kilometara u prečniku i rotira se jednom u minuti da bi stvorio veštačku gravitaciju. Sunčeva svetlost se obezbeđuje sistemom ogledala, a materijal za građenje bi mogli da se dobijaju kopanjem asterioda i obližnjih prirodnih satelita. Unutrašnjost torusa služi kao životni prostor i dovoljno bi bila velika da imitira prirodno okruženje. Podsećala bi na dugačku dolinu čiji se krajevi krive sve do tačke susreta i tako formiraju pun krug.

Vrlo je diskutabilno da li je potencijalna čovekova budućnost u svemiru. Sasvim sigurno ćemo tamo tražiti resurse kad nam ponestanu na Zemlji, ali prebaciti čitav život u kosmos… pitanje je da li ćemo ikada biti spremni. Međutim, obzirom na sumorne prognoze opstanka na planeti ako nastavimo da je uništavamo ovim tempom, možda jednog dana budemo morali da odletimo u nepoznatnom pravcu, u potrazi za novim mestom koje ćemo možda bolje čuvati. Razmišljajte o ovome dok gledate seriju Battlestar Galactica.

 

Kako izbeći izumiranje čoveka – šesti deo

Last modified on 2012-07-02 05:35:57 GMT. 0 comments. Top.

Već je bilo priče o tome da ukoliko sami načinimo Zemlju negostoljubivom, moramo otići nekuda sa nje. Na stranu pitanje da li bi vrsta koja uništava planete zaslužuje da preživi. Dakle, svemir je opcija, tj. neka druga planeta, koja bi nas prihvatila i na kojoj bismo nastavili život.

Tu za sada postoje dva sitna problema. Jedan je da još uvek nismo pronašli takvu planetu sa odgovarajućim uslovima za život. Drugi problem je pitanje transporta: da smo i pronašli planetu sa vazduhom, vodom, odgovarajućom gravitacijom… ne bismo mogli da dođemo do nje. Do najbliže zvezde, Alfa Kentauri, u najbržoj letelici koju trenutno imamo, putovanje bi trajalo oko 50.000 godina. A još uvek nismo sigurni ni da oko nje postoje ikakve planete. Svi oni koji zagovaraju odlazak u svemir nikako ne treba da smetnu sa uma hranu na toj novoj planeti i mogućnost da mi postanemo nekome hrana. A da ne pominjemo mikrobe za koje naš organizam nije napravio odbrambeni sistem.

Pre nego što nastavimo ovu hipotetičku priču, jedna digresija: pronašao sam podatak da postoji konsenzus među ljudima i državama da je ulaganje novca u pronalaženje načina za brže putovanje svemirom dobra investicija. A nikome ne pada na pamet da je samo deo tog novca, za koji se većina slaže da može da bude potrošen, dovoljan da obnovimo mesto na kome živimo i da nam putovanje kroz svemir ne bude ni potrebno.

Do drugih solarnih sistema još ne možemo da dođemo, pa se postavlja pitanje šta možemo da iskoristimo od našeg Sunčevog sistema. Pa, ne mnogo. Možda bi mogla mala grupa ljudi da živi u zatvorenim kupolama, zgradama, podzemnim tunelima. Bilo bi podjednako teško kao život ispod mora ili u orbiti, a tehnologija bi ipak morala da bude komplikovanija od one koja omogućava život na Antarktiku. Glavni problemi su: 1) kako kontrolisati mali ekološki sistem, 2) kako nabaviti materijal na licu mesta, 3) koliko bi to koštalo i da li bi ljudi sa Zemlje bili složni da plate tu cenu. U svakom slučaju, previsoka cena za odlazak sa ovako divnog mesta.