Istorija plastike 1. Parkesin

Last modified on 2010-10-18 15:32:35 GMT. 0 comments. Top.

Na početku šezdesetih godina devetnaestog veka se sigurno osećao miris promena posle kojih će čovečanstvo drugačije razmišljati i svet drugačije izgledati. Čarls Darvin je napisao Poreklo vrsta i uveo teoriju evolucije u okoštali i već odavno istrošeni kreacionizam koji, nažalost, i danas opstaje; Paster je objavio teoriju mikroorganizama i uveo pasterizaciju, čime se omogućava mnogo komercijalnija upotreba hrane; izolovan je kokain koji se prvo uvodi u sva domaćinstva da bi se lečili zubobolja i umor a kasnije u samo ona bogatija da bi se lečili kompleksi; i Aleksandar Parks je patentirao novi materijal, Parkesin, kome optimistično prognozira dugoročnu upotrebu.

To je takođe bilo vreme u kome su velike sile dokazivale prestiž ne samo vojnom silom već i tehnološkim napretkom i prikazanom brigom za njega. Engleska i Francuska su se, kao veliki rivali, takmičili naizmeničnom organizacijom Velikih međunarodnih izložbi nauke i tehnologije, i u tom decenijskom međusobnom bacanju rukavice u lice, London se odlučio da 1861. godine pokaže još jednom tim Francuzima kako se pravi Svetska izložba. Međutim, splet istorijskih okolnosti (rat za nezavisnost Italije, građanski rat u Americi, smrt popularnog princa Alberta) dovode u pitanje održavanje sajma.

Londonska velika međunarodna izložba nije otvorena na desetogodišnjicu prve izložbe, već godinu kasnije u nezavršenoj Izložbenoj zgradi koja se prostirala na 6.5 hektara i sa brojnim propustima u organizaciji. Od 29000 izlagača iz 36 zemalja, čak 7000 je dobilo medalje. Među njima je bio Aleksander Parks koji je prvi put prikazao svoj patentirani pronalazak, parkesin, za koji se danas zna da je u pitanju prva plastika koju je čovek napravio.

Parkesin je bio napravljen od celuloze koja je tretirana azotnom kiselinom i vrlo malo rastvarača. Za razliku od gume, mogao je biti obojen bilo kojom bojom i oblikovan bilo kako. Nakon četiri godine, Parks osniva kompaniju sa ciljem da ponudi tržištu svoj proizvod. Ipak, želja da cenom nadvlada konkurentsku gumu ga je dovela do kraha, jer su troškovi bili veći a kvalitet lošiji od planiranog. Pored toga, Parks je zapamćen kao pronalazač koji je postavio osnove za dalji razvoj plastike i vrlo plodan čovek – u svom životu je patentirao preko 80 pronalazaka i imao dvadesetoro dece.

Last modified on GMT. 0 comments. Top.

Istorija plastike 2. Celuloid

Last modified on 2010-01-24 07:26:50 GMT. 0 comments. Top.

Ako je nešto u devetnaestom veku obećavalo sigurnu zaradu, to su bili robovi i slonovača. Stizali su užasnim, teškim i dugačkim putem od Afrike do Evrope koji niko ne bi potegao da nije donosio toliko novca. Međutim, robovi su bili kvarljiva roba za koju niko nije mogao da garantuje da će stići u istoj količini u kojoj je i krenuo. Zato je kabasta slonovača bila bez promašaja. Bar dok je bilo slonova. U Istočnoj Africi, odakle je dolazila mekša slonovača, dakle bolja za graviranje i obrađivanje, godišnje je bilo ubijano oko 3500 slonova da bi se u Engleskoj pravile drške za kišobrane, kutijice, figurice za šah, ukrasi, nakit, klavirske dirke, bilijarske kugle…

Američki proizvođači bilijarskih kugli Felan & Kolander su osetili mnogo veću potražnju za proizvodima od slonovače nego što je bila ponuda, i rešili da daju 10.000 dolara onome koji stvori odgovarajuću zamenu. Džon Vesli Hajat je prihvatio izazov i nekoliko godina radio na traganju za takvim materijalom. Po svemu sudeći, kada ga je izmislio nije se javio na otvoren konkurs već je oformio svoju firmu, Albany Billiard Ball Company.

Džon je eksperimentisao sa sastojcima parkesina i na kraju je došao do željenih rezultata kada je na celulozni nitrat delovao sa kamforom pod umerenom temperaturom i pritiskom, i to je bila osnova njegovog patenta iz 1870. godine. Pored toga, uspešno je napravio neophodne mašine za proizvodnju novog materijala – a to njegov prethodnik Parks nije uspeo.

Celuloid je postalo generičko ime za plastiku od celuloznih nitrata i taj materijal je našao široku upotrebu u drškama za noževe, igračkama i lopticama za stoni tenis. Kasnije se otkrilo da je celuloid prilično zapaljiv, pa se njegova upotreba danas svela samo na loptice za stoni tenis. Međutim, te daleke 1870. godine bio je sjajan. Mislite da se zbog njega prestalo sa ubijanjem slonova?

ISTORIJA PLASTIKE 3. – BAKELIT

Last modified on 2010-01-28 09:08:05 GMT. 0 comments. Top.

Do svoje 35.godine, Leo Hendrik Bakeland je stvorio sebi uslove da radi šta god hoće. Sa sedamnaest godina postaje najmlađi student Univerziteta u Gentu (ili Ganu, zavisi sa koje strane dolazite u ovaj belgijski grad) i do 21. godine postaje doktor nauka i asistent na fakultetu. To što se oženio ćerkom svog profesora sigurno nije imalo veze sa njegovom akademskim napredovanjem, ali verovatno nije ni odmoglo. Otišao je u Ameriku i tamo nastavio da se bavi onim što mu je bila strast odmalena – fotografijom. Svoj prvi veliki uspeh je napravio devedesetih godina devetnaestog veka sa pronalaskom Veloksa, poboljšanog fotografskog papira koji je oslobodio fotografe od korišćenja sunčeve svetlosti za razvijanje fotografija. Sada su to mogli da rade pod veštačkim osvetljenjem, što je bio mnogo lakši način za rad. 1899. godine je Džordž Istman, čovek koji je krivac za sve ove milione fotografija koje liče jedna na drugu – osnivač kompanije Kodak koja je napravila prve foto aparate za amatere, dakle Istman je otkupio prava na Veloks papir od Bakelanda za neverovatnih milion dolara.

Nakon toga, Bakeland se sa porodicom seli u Jonkers (blizu Njujorka), štalu nove kuće pretvara u laboratoriju i – nastavlja sa radom. Sledeće što ga je zainteresovalo su elektro izolatori. Do tad se koristio šelak, smolasta izlučevina jedne vrste insekata, i s obzirom da je elektrifikacija upravo uzimala maha, ma koliko da se trudile bube nisu mogle da opskrbe rastuću tražnju za izolovanim žicama. Tri godine neupešnih pokušaja su bile potrebne da Bakeland sa svojim asistentom dođe do novog materijala – bakelita. 1907. godine je zagrevanjem fenola i formaldehida došao do tečnosti koja je bila dobra za oblaganje površina poput laka. Daljim zagrevanjem ta tečnost se pretvarala u testastu, gumastu smesu. Kada je tu smesu stavio u bakelizator, dobio je čvrstu, providnu supstancu koja je mogla biti beskonačno mnogo puta oblikovana. Jednom rečju: plastiku.

Reklamiran (i korišćen) kao materijal sa hiljadu namena, bakelit je ipak bio samo najava početka doba plastike. Danas se uglavnom koristi za domine, mažon (mahjong), šah, dame, bekgemon, kockice… znači bakelitom se još samo igramo. Nekada vesnik novog doba, danas igračka. Kako se vremena menjaju.

Istorija plastike 4 – Celofan

Last modified on 2010-10-18 06:52:24 GMT. 0 comments. Top.

Najstariji plastični materijal koji je i dalje u širokoj upotrebi je celofan. Kao i mnogi drugi pronalasci, celofan je nastao u nameri da se reše neki drugi problemi od onih za koje ga sada koristimo.

Žak Brandenberger je na miru ručao u restoranu kada je čovek, takođe mušterija restorana, u prolazu prosuo čašu vina ispred njega. «Prokletnik…», mrmljao je sebi u bradu a govorio «Ništa, ništa…Zaista nije problem.» i uz osmeh morao da sačeka na sledeći zalogaj dok konobar ne zameni čaršav. Pomislio je kako bi bilo dobro da postoji tkanina koja bi bila nepromočiva.  Žaku Brandenbergeru, švajcarskom hemičaru, bilo je potrebno osam godina da razvije novi materijal – celofan. Naravno sa potpuno drugačijim ishodom od početne zamisli.

Eksperimentisao je sa raznim materijalima koje je dodavao tkanini ali je ona sa dobitkom nepromočivosti gubila svoje osnovne osobine. Jednostavno, bio je previše krut. U jednom od neuspeha primetio je da se od tkanine odvaja tanak providan sloj. To je bio trenutak kada Brandenberger odbacuje ideju o nepromočivoj tkanini i počinje da razvija tanak providni materijal. 1908. on je konstruisao mašinu za proizvodnju celofana, koji je dobio ime kao kovanica reči celuloza i diaphane (providno).

Prvi značajan klijent Brandenbergove firme La Cellophane Societe Anonyme bila je američka kompanija Vitman koja je koristila celofan za uvijanje svojih čokolada. I kako se iz nastavka u nastavak ove priče o plastici dokazuje, Amerikanci su rođeni za posao. Kompanija DuPont je ugovorila sjajan posao sa Brandenbergom. Dobili su ekskluzivna prava na prodaju celofana u Americi, a zauzvrat La Celofan je dobio ekskluzivna prava na ostatak sveta za sve proizvode koji će se dobiti od DuPont-ovog daljeg razvoja celofana.

Danas se celofan koristi u prehrambenoj industriji, u proizvodnji selotejpa, u procesu dijalize, za pakovanje cigareta, itd. Pored praktične, celofan je zastupljen i u umetničkim vizijama: Cellophane House, Cellophane city, Sellotape art.

Istorija plastike 5 PVC

Last modified on 2010-03-07 18:34:54 GMT. 0 comments. Top.

Polivinil hlorid (PVC) se proizvodi procesom polimerizacije monomera vinil hlorida. 57% njegove mase je hlor, što znači da PVC koristi manje nafte od ostalih polimera. PVC je na trećem mestu po svetskoj proizvodnji svih vrsta plastike. Godišnja proizvodnja je oko 35 miliona tona.

PVC proizvodi se prave od otrovnih hemikalija. Tri hemikalije su u srži proizvodnje PVCa: hlor se pretvara u etilen dihlorid, koji se pretvara u monomer vinil hlorid, i na kraju postaje PVC. I vinil hlorid i etilen dihlorid su veoma opasni. Vinil hlorid izaziva redak oblik raka jetre i loše utiče na centralni nervni sistem. Takođe, etilen dihlorid  je karcinogen i šteti jetri i centralnom nervnom sistemu.

Mnogi proizvodi od vinila koriste dodatne hemikalije koje menjaju hemijsku čvrstinu proizvoda. Naročito su problematični plastifikatori koji se dodaju da bi PVC bio fleksibilan.

PVC proizvodi često sadrže otrovne dodatke kao što si ftalati, olovo i kadmijum. Mnogi od tih aditiva nisu hemijski vezani za plastiku i mogu da se presele sa proizvoda na onoga koji ga koristi. U nekim slučajevima, ti aditivi iz proizvoda odlaze u vazduh unutar vaše kuće. Neki ftalati su povezani sa reproduktivnim problemima, preuranjenim razvojem dojki kod devojčica, lošim uticajem na spermu… Određeni ftalati su zabranjeni za proizvodnju dečijih igračaka u SAD.

PVC je otkrio Valdo Semon 1926.godine, dok je kao zaposleni u fabrici guma BF Gudrič istraživao vezivanje gume za metal. Otkriće metode plastifikovanog polivinil hlorida je bilo slučajno otkriće za vreme ovog istraživanja.

Prošlih godina, dosta naučnih dokaza govore u prilog tome da otrovne hemikalije prelaze iz PVC u naša tela. Danas se bebe rađaju a da su već bile izložene moguće štetnom uticaju ftalata i dioksina koje mogu dovesti do velikih zdravstvenih problema. Ftalati su pronađeni u sobnom vazduhu i prašini, ljudskom urinu, krvi i majčinom mleku. Najviši nivoi su pronađeni u deci starosti od 6 do 11 godina i kod žena.

PVC se koristi kao izolator, u proizvodnji cevi, kućne elektronike, znakova, spojeva cevi u kućnim instalacijama, podovima…

PVC podovi često zahtevaju korišćenje otrovnih sredstava za čišćenje. Ovakvo održavanje je odavno proglašeno izvorom zdravstvenih problema, jer se u tim sredstvima nalaze otrovna isparljiva jedinjenja kao što je formaldehid (poznati karcinogen). Studija životnog ciklusa podova pokazuje da količina isparljivih jedinjenja ispuštena od samo jednog voskiranja može da se uporedi količinom istih tih jedinjenja koje pod ispusti za sve godine korišćenja.

Kada se PVC proizvodi nastaje i dioksin. Pored toga on nastaje kada se PVC reciklira, sagoreva u pećima ili u slučajnim požarima. Dioksini su sada prisutni u okruženju i u lancu ishrane.

Stvaranje dioksina je glavni problem u životnom ciklusu PVC-a. Termin dioksin se odnosi na familiju hemikalija koje se stvaraju nenamerno. Dioksini su kancerogeni i dokazano je da izlaganje dioksinima dovodi do niza zdravstvenih problema, naročito nanose štetu imuno i reproduktivnom sistemu. Oni ostaju dugo u našim telima i njihov nivo ne opada, dakle uvek su na granici dozvoljenog ili preko nje. Potrebno mu je sedam do jedanaest godina da se raspadne.

Iskorišćeni PVC se obično ne reciklira zbog velikih troškova u odnosu na korišćenje nove (nereciklirane) smole.

Odlaganje PVC otpada ugrožava okolinu i zdravlje ljudi. Fleksibilni PVC se razgrađuje u zemljištu, i otrovni aditivi odlaze u podzemne vode.

Istorija plastike 6 – Polietilen

Last modified on 2010-05-08 05:29:12 GMT. 0 comments. Top.

Svako vreme mora biti spremno za pronalaske naučnika. Takođe, ne verujem u slučajna otkrića. Neke stvari jednostavno čekaju svoju priliku i kad ona naiđe pojave se i testiraju okruženje da li je spremno da ih prihvati.

Tako je polietilen prvo otkriven u 19.veku ali ko je tada pomislio čemu će to sve služiti danas, posle više od sto godina. Ostavili su ga zbunjenih lica negde da čami i čeka novu priliku. Možda svet nikada i nije bio spreman za njega, ali danas, 77 godina posle, ne verujem da se iko preterano raduje zbog njegovog pronalaska. Dakle, 1933. godine polietilen su slučajno (ponovo) otkrila dva britanska naučnika, Erik Foset i Redžinald Gibson, dok su eksperimentisali sa gasovima pod visokim pritiskom i primetili da se na dnu njihove laboratorijske opreme stvorilo nešto nalik na vosak. Dve godine kasnije, taj ostatak se proizvodio u velikim količinama za oblaganje telefonskih kablova. Međutim, najveću slavu je pridobio za vreme Drugog svetskog rata kada je bio od ključnog značaja kao radarska komponenta. 1950. godine biva u masovnoj upotrebi kada polietilen počinje da se proizvodi u dva oblika: «tvrdi» koji služi da obloži cevi i sačuva naftu u rezervoarima, i «meki» koji se koristi kao omotač oko salama i kobasica i za oblaganje televizijskih kablova.

Glavni problem nastaje sa ključnim proizvodom od polietilena, a to je plastična kesa. Procenjuje se da se u Americi godišnje upotrebi oko 100 milijardi kesa, nama je potrebno dvadeset minuta da je bacimo a njoj je potrebno do 1000 godina da se razgradi. Dok se razgrađuje, polietilen prodire u zemlju i, naravno, truje je. Neki gradovi, pa čak i države su uvele obavezu da se kese naplaćuju na kasi i to se pokazalo kao veoma uspešnim konceptom za smanjenje enormne potrošnje polietilenskih kesa. Zašto to ne koriste i ostale države, nije mi poznato.

Polietilenske kese mogu da se recikliraju ali veći deo se koristi za bacanje smeća, što čini reciklažu skupljom, ili se jednostavno bacaju u okeane ili mora odakle ih je mnogo teže izvaditi.

60 miliona tona polietilena se proizvede godišnje u svetu.

1 milion plastičnih kesa se u svetu iskoristi svakog minuta.

22 evrocenta Irska naplaćuje svaku plastičnu kesu i taj novac prosleđuje ministarstvu za zaštitu životne sredine.

Za 94% se smanjilo korišćenje kesa za nedelju dana posle uvođenja takse na kese u Irskoj.

Bar 100.000 životinja godišnje umre od plastičnih kesa, jer ih smatra za hranu.

Istorija plastike 7 – teflon

Last modified on 2010-12-20 11:30:17 GMT. 0 comments. Top.

Obično se kaže da bogate ne treba pitati kako su zaradili prvi milion, a za DuPont, treću po veličini hemijsku kompaniju na svetu, se zna. Zaradili su ga proizvodnjom i prodajom baruta američkoj vojsci. Kasnije počinju da se bave i plastikom, i 1938. godine sasvim slučajno otkrivaju polimer sa izuzetno čudnim svojstvima: bio je veoma klizav i neaktivan u odnosu na sve hemikalije. Nazvali su ga Teflon i prvo ga iskoristili – za proizvodnju artiljerijske municije. Kasnije stidljivo ulaze i u prehrambenu industriju, ali se tu i zadržavaju; širu, kućevnu namenu teflon još uvek ne dobija. Testovi su otkrili da se ovaj materijal omekša na oko 340oC i da se tada oslobađa u vidu malih količina gasa, a pogađate – taj gas na utiče baš najbolje na čovekovo zdravlje. I dok su se Amerikanci brinuli o zdravlju svojih domaćica, Francuz Mark Gregoar i njegova žena Kolet su došli na ideju da teflonom oblože kuhinjsko posuđe. 1956.godine osnivaju fabriku Tefal i već posle dve godine prodaju milionitu posudu obloženu teflonom. Naravno da i Amerikanci, pošto su uvideli mogućnost velike zarade, pokreću svoju proizvodnju. I od tada, povremeno dobijaju pritužbe građana i udruženja da svojim proizvodima truju ljude.

Čak ni DuPont ne opovrgava činjenicu da se od već pomenutih gasova mogu javiti simptomi nalik na grip, ali tek pošto izložimo teflon temperaturama većim od 340oC, što se, navodno, ne dešava. Međutim, testiranja su pokazala da tiganj stavljen na običnu električnu ringlu dostigne 400oC za tri minuta i 20 sekundi.Pri toj temperaturi teflonski tiganji ispuštaju bar 6 otrovnih gasova, od toga dva karcinogena. Dok su debate vodile jeste li ili nije teflon otrovan (razna udruženja tvrde da je jedinjenje C-8 koje ispuštaju teflonske posude: karcinogen, EPA – Environmental Protection Agency – oklevao da izađe sa konačnim sudom, DuPontovi toksikolozi su ubeđivali javnost da je sve u redu) posuđe se prodavalo i prodaje se kao da se ništa ne dešava.

Bilo kako bilo, dok pržite palačinke u tiganju obloženom supstancom koja je zauzela mesto u Ginisovoj knjizi kao najklizavija postojeća supstanca, razmislite makar da smanjite jačinu vatre, jer jedinjenja C-8, po nekim ispitivanjima, ima već u svačijem organizmu.

Istorija plastike 8 – najlon

Last modified on 2011-05-12 08:54:49 GMT. 0 comments. Top.

Prvi svetski rat se završio i ljudi su pokušavali ponovo da uživaju u godinama koje slede iako je za mnoge to bilo nemoguće. Žene su se potrudile da daju svoj doprinos vraćanju života u normalne tokove i, kako to već biva sa stvarima koje postaju moderne, probudile su se jednog jutra, poželele da dalje razbiju stege oko njih i počele da nose kratke suknje. Ne kratke kakve su se nosile šezdesetih već samo do kolena, ali budite ubeđeni da su i jedne i druge otpočele novu eru za žene i naravno izazvale oduševljenje muškaraca. Dakle, ženski list se prikazao i okretao glave prolaznicima, a da bi se spojilo lepo i korisno bile su neophodne čarape. Svilene čarape, krhke, tanke i skupe, mučile su žene koje su želele da izgledaju lepo i kad tome ne doprinose vremenske prilike jer su uglavnom morale da se bace posle prve upotrebe.

Tu tržišnu mogućnost je želeo da iskoristi menadžment kompanije DuPont, preuzima dr Valasa Karotersa Harvardu i postavlja ga na čelo sektora za razvoj. 1934. Karoters čini značajne korake ka razvoju veštačke svile, a 1935. godine DuPont je patentirao novu vlaknastu materiju pod imenom najlon. Čarobno vlakno je predstavljeno svetu 1938., a 1939. žene čekaju satima u redu da bi nabavile svoj par najlonki koje su bile izdržljivije od svilenih čarapi, ali i skuplje. Prvi put u istoriji jedan proizvod od veštačkog materijala je više vrednovan od prirodnog. Samo prve godine prodato je 64 miliona pari čarapa. Pomamu za njegovim izumom, Karoters nije doživeo jer je depresija od koje je bolovao učinila svoje i 1937.godine on uzima cijanid i umire.

Uskoro svet biva uvučen u novi vrtlog i onog trenutka kad SAD uđu u Drugi svetski rat, najlonskih čarapa više neće biti na tržištu. Najlon će se koristiti umesto azijske svile za proizvodnju padobrana, šatora, konopaca, pa čak se koristio u proizvodnji papira za novčanice. Najlonke, koje su koštale 1,25$ pre rata, sada su mogle pronaći samo ispod tezge za 10 dolara i na nogama engleskih žena kojima su one bile omiljeni poklon od američkih vojnika.

Posle rata, pa i danas, najlon je materijal koji se koristi za proizvodnju čitavog niza proizvoda i još uvek spada među najrasprostranjenija veštačka vlakna u svetu.