Eksperimenti koji pokazuju kakvi smo u stvari 1. deo

Last modified on 2010-12-01 12:23:41 GMT. 0 comments. Top.

Ašov eksperiment povinovanja većini

Postavka:

Solomon Aš je želeo da pokrene seriju studija koje bi dokumentovale snagu povinovanja glasu većine, sa svrhom da baci u depresiju sve one koji bi pročitali rezultate.

Subjektima je rečeno da će učestvovati u testiranju vida, zajedno sa grupom ljudi. Učesnicima su pokazivane slike i svakome ponaosob je postavljeno veoma jednostavno pitanje sa očiglednim odgovorom. Caka je bila u tome da su svi ostali u sobi, osim subjekta, bili deo eksperimenta i rečeno im je da daju očigledno pogrešne odgovore. Dakle, da li će subjekat biti različit od gomile u situaciji kada gomila očigledno i glupavo greši?

Rezultat:

Pitanja koja su postavljana subjekta su bila nalik na sledeće:

Sve što je trebalo da kažu je koja linija sa desne odgovara onoj sa leve strane. Kao što vidite, Aš ih nije pitao kako napraviti svemirsku stanicu. Dakle, jedini način da stvarno pogrešite odgovor na ovo pitanje je da uzmete dve doze LSD-a i utrljate ih u oči (čime bismo dobili još interesantniji eksperiment, ali udaljili smo se od teme).

Ipak, nažalost, 32% subjekata je odgovorilo pogrešno kad je videlo da je ostalo troje u učionici dalo isti pogrešan odgovor. Što znači, jedna trećina ljudi bi, poput ovaca, skočilo u provaliju ako ostatak ekipe to uradi.

Šta to govori o nama

Zamislite koliko taj procenat raste kada su u pitanju odgovori koji su manje očigledni. Većina nas se smeje sa grupom čak i ako ne razumemo vic, i preispitujemo naš stav ako shvatimo da je nepopularan u grupi. Toliko o lekcijama koje učimo u školi o “hrabrosti da budemo svoji”.

Nastaviće se…

Izvor: Cracked

Eksperimenti koji pokazuju kakvi smo u stvari 2.deo

Last modified on 2010-06-26 07:49:28 GMT. 0 comments. Top.

Postavka:

Biblijska priča o dobrom Samarićaninu, ako je niste čuli, govori o prolazniku Samarićaninu koji je zastao i pomogao ranjenom čoveku u nevolji, dok su drugi, sebični ljudi samo prolazili povređenog čoveka. Psiholozi Džon Darli i Danijel Batson su želeli da testiraju da li religija ima efekta na milosrđe kod ljudi.

Njihovi subjekti su bili grupa studenata bogoslovije. Polovini je data priča o dobrom Samarićaninu i zamoljeni su da održe propoved o tome u drugoj zgradi. Drugoj polovini je rečeno da održe propoved o poslovnim prilikama na bogosloviji.

Dodatni zaplet su bili različiti termini za propovedi, tako da su jedni morali da žure a drugi ne. Na putu ka zgradi u kojoj je trebalo da održe propoved, subjekti su prolazili pored osobe koja je pala u prolazu i kojoj je očigledno bila potrebna pomoć.

Rezultat:

Osobe koje su učile priču o dobrom Samarićaninu nisu stajale češće od onih koji su pripremale govor o poslu. Faktor koji je bio od stvarnog značaja je koliko su studenti žurili. U stvari, samo 10% onih koji su bili pod pritiskom da stignu na vreme da održe propoved o tome kako je super pomagati ljudima su stali da pruže pomoć. Ipak da ne budemo previše strogi, kad ste kasnili na čas da li bi vaš profesor ikada prihvatio razlog „Stao sam da pomognem ranjenom putniku“? Jedino ako biste mu doneli krvavu košulju kao dokaz.

Šta to govori o nama:

Istina je da su obični ljudi isti licemeri kao i političari. Na kraju krajeva, mnogo je lakše pričati u sali punoj ljudi o tome kako je dobro pomagati strancima nego pipati smrdljivog beskućnika koji krvari. I da ne mislite da se radi o studentima bogoslovije. Pogledajte vesti, setite se snimka iz Londona od pre nekoliko godina na kome se vidi povređena žena koja leži na putu i desetine automobila koji prolaze pored nje. Kao i studenti i oni su žurili negde.

Izvor: Cracked

Eksperimenti koji pokazuju kakvi smo u stvari 3.deo

Last modified on 2010-10-12 06:26:46 GMT. 0 comments. Top.

Postavka:

Kiti Đenovezi je ubijena u blizini svog stana u Njujorku 1964.godine, a bar 38 ljudi – komšija je čulo, a možda i videlo, neki deo napada na Kiti. Niko nije sišao da joj pomogne, a samo jedan je pozvao policiju – i to tek kad se napadač po treći put vratio da dovrši posao. Ovaj užasan prikaz kolektivne ravnodušnosti izazvao je senzacionalizam u novinama, prestrašio je naciju i pokrenuo mnogobrojne psihološke studije tzv. efekta prolaznika. Džon Darli i Bib Latejn su želeli da saznaju da li je činjenica da su ti ljudi bili u grupi igrala ulogu u njihovom oklevanju u pružanju pomoći.‚

Dvojica psihologa su pozvali dobrovoljce da uzmu učešće u diskusiji. Tvrdili su da će, pošto će diskusija biti veoma lična, osobe biti razdvojene u različitim sobama i međusobno razgovarati preko interfona.

Za vreme razgovora, jedan od učesnika u eksperimentu će dobiti lažan epileptični napad koji se mogao čuti preko zvučnika.

Rezultat:

Kada su subjekti verovali da su jedini preostali u razgovoru, čak 85 odsto njih su bili dovoljno herojski raspoloženi da napuste sobu i potraže pomoć za osobu koja je dobila lažan napad. To je dobro, zar ne?

Ipak, eksperiment još nije bio završen. Kada je postavka izmenjena tako da subjekti verovali da je još četvoro ljudi uključeno u diskusiju, samo 31 odsto njih je krenuo po pomoć. Ostatak je smatrao da će neko drugi to uraditi.

Šta to govori o nama:

Očigledno je da ako postoji hitan slučaj i vi ste jedini u blizini, pritisak na vas da pomognete se veoma povećava. Osećate se 100% odgovorni za ono što se dešava. Ali, ako ste sa još desetoro ljudi onda ste samo 10% odgovorni. Problem je što i svi ostali misle da su samo 10 odsto odgovorni.

To baca svetlo na prethodne primere. Možda bi vozači koji su prolazili pored povređene žene stali da su bili jedini na nekom napuštenom putu. A možda bi samo pobegli jer ih niko ne vidi. Na kraju, ovo pokazuje koliko lako pronalazimo opravdanja za svoje (ne)činjenje. «Sigurno će neko stati i pomoći ženi.», «Sigurno će neko rešiti problem sa zagađenjem okoline».

Izvor: Cracked.com

Eksperimenti koji pokazuju kakvi smo u stvari 4.deo

Last modified on 2010-12-14 08:21:49 GMT. 0 comments. Top.

Eksperiment Stanfordskog zatvora

Postavka:

Psiholog Filip Zimbardo je želeo da otkrije kako zatočeništvo utiče na autoritete i zatvorenike u zatvoru. Pretvorio je podrum Stanfordovog psihološkog odeljenja u lažni zatvor. Učesnici su se dobrovoljno prijavljivali javljanjem na novinski oglas i polaganjem testa kojim bi utvrdili dobro zdravstveno stanje i jaku mentalnu stabilnost. Svi volonteri su bili muškarci – studenti koji su bili podeljeni u dve grupe: 12 stražara i 12 zatvorenika. Zimbardo je takođe želeo da aktivno učestvuje u eksperimentu i dodelio je sebi ulogu nadzornika zatvora. Simulacija je trebalo da traje dve nedelje. Šta bi u svemu ovome moglo da krene loše?

Rezultat:

Bio je potreban samo jedan dan da svi učesnici potpuno odlepe. Već drugog dana, zatvorenici su napravili pobunu, postavljajući krevete kao barikade na vrata ćelija i ismevajući čuvare. To je bio prilično dobar izgovor da čuvari uključe protivpožarne uređaje i prskaju zatvorenike. Od tog trenutka Stanfordski zatvor se pretvorio u pakao i iz dana u dan bilo je sve gore. Neki čuvari su terali zatvorenike da spavaju goli na betonu, odredili odlazak u kupatilo kao privilegiju koju su često odbijali da daju. Neki su morali da čiste toalete golim rukama.

Neverovatno, ali kada je zatvorenicima rečeno da mogu da zatraže „uslovni otpust“, i kad su oni to i uradili bio im je odbijen, nijednom od njih nije palo na pamet da jednostavno izađe iz eksperimenta. Treba znati da nije postojao nijedan zakonski osnov zbog koga bi oni bili zatvoreni, to je bio samo eksperiment. Ova činjenica im nije dopirala do mozga dok su sedeli u sopstvenom izmetu sa kesom na glavi.

Preko 50 ljudi sa strane je posmatralo zatvor, ali ispravnost ovog projekta nije dovedena u pitanje sve dok se Zimbardova devojka nije pobunila. Posle samo šest dana, on je zaustavio eksperiment, a nekoliko „čuvara“ je čak i negodovalo zbog toga.

Šta to govori o nama?

Da li vas je ikad maltretirao neki policajac bez ikakvog razloga? Nauka kaže da biste se, kad bi se uloge zamenile, i vi isto tako ponašali. Kako se ispostavlja, obično je samo strah od posledica ono što nas sprečava da maltretiramo ljude oko sebe. Dajte nam apsolutnu moć nad nekim i sledi tortura iz Abu Graiba.

Izvor: Cracked

Eksperimenti koji nam pokazuju kakvi smo u stvari 5.deo

Last modified on 2011-09-15 07:24:49 GMT. 0 comments. Top.

Postavka:

Kada su se odvijala suđenja nacistima u Nirnbergu, mnogi optuženi su se branili izjavama da su oni samo slušali nečija naređenja i da nisu u stvari toliko loši. Psiholog sa Jejl univerziteta Stenli Milgram je želeo da testira spremnost ljudi da slušaju osobu sa autoritetom. Osmislio je eksperiment u kome je subjektu rečeno da će biti „nastavnik“ i da će mu posao biti da testira pamćenje drugom subjektu, smeštenom u drugoj prostoriji. Cela stvar je bila nameštena i drugi subjekat je bio glumac. Svaki put kada bi on dao pogrešan odgovor, pravi subjekat eksperimenta je trebalo da pritisne dugme koje bi kaznilo grešku elektrošokom. Naravno, nije bilo pravih elektrošokova, ali to subjekti nisu znali. Znali su da šokovi počinju od 45 volti i da će se povećavati sa svakim pogrešnim odgovorom. Svaki put kada bi pritisli dugme, glumac u drugoj sobi bi vrištao i molio da prestane. Pa, šta mislite kako je ovo prošlo?

Rezultat:

Mnogi su počeli da se osećaju nelagodno u nekom trenutku i preispitivali su nastavak eksperimenta. Međutim, čovek u belom mantilu ih je ohrabrivao da nastave. Mnogi i jesu nastavili, povećavajući voltažu, zadavajući šok za šokom dok je žrtva vrištala.

Na kraju, glumac bi počeo da udara u zid kojim je odvojen od subjekta govoreći o lošem stanju svog srca. Posle dodatnih šokova, svi zvuci su utihnuli čime se nagoveštavala nesvest ili smrt. Kada biste morali da pogađate, šta mislite, koliko subjekata je nastavilo da pritiska dugme posle ove tačke eksperimenta?

Pet odsto? Deset?

Između 61 i 66% subjekata bi nastavilo sa eksperimentom sve do dostizanja maksimalne voltaže od 450 volti, tj. nastavilo da daje elektrošokove nekom ko je ili u nesvesti ili mrtav. Subjekti će nastaviti da zadaju bol nevinim neznancima sve dok čika u belom mantilu govori da je to u redu.

Šta to govori o nama?

Ovi ljudi su radili samo ono što im je Čovek iza njih govorio da rade. A nosio je beli mantil – zamislite šta bi bilo da je imao vojnu uniformu.

Čarls Šeridan i Ričard King su pomerili ovaj eksperiment jedan korak dalje i zamolili subjekte da puste elektrošok štenetu koje bi napravilo pogrešne akcije. Za razliku od Milgram eksperimenta, ovi šokovi su bili stvarni. Tačno 20 od 26 subjekata je išlo do najviše voltaže. Skoro 80 odsto. Mislite o tome dok šetate ulicom: osam od deset ljudi oko vas bi do daske mučilo psa ako bi im čovek u belom mantilu rekao da tako treba.