Čuda prirode: Obala kostura

Last modified on 2010-10-18 06:40:34 GMT. 0 comments. Top.

Ima li nečega što može više da vas odvrati od odlaska na neko mesto od upornih pokušaja raznih naroda da mu daju naziv koji će ostale upozoriti na njegove osobine? Bušmani iz unutrašnjosti Namibije ga zovu «Mesto koje je Bog stvorio u besu», portugalski mornari su ga zvali: Kapije pakla, a sada se jednostavno zove – Obala kostura. Nalazi se u Namibiji, između najvećih peščanih dina na svetu koje krase pustinju Namib i Atlantskog okeana.

Kada se saberu guste okeanske magle, jaki vetrovi koji duvaju sa kopna, ogromni talasi i negostoljubiva klima dolazimo do spoznaje zašto je to peskovito područje dobilo takvo ime. Olupine jedrenjaka, putničkih brodova i galija stoje na obali kao na nekoj bizarnoj postavci muzeja pomorstva. 1943. godine na Obali je nađeno dvanaest obezglavljenih skeleta za koje se nikad nije saznalo kako su tu dospele i zašto su tako oskrnavljeni.

Obala kostura 1 - flickr - blogmulo

Kao da sve to nije dovoljno, vetar se potrudio da formira stene na najčudnije moguće načine. Poput jeftino nameštenih scena u horor filmovima, namibijski vetar «Soo-oop-wa» je izbrusio stene u obliku lobanja sa praznim očnim dupljama koje zure u peščani pakao.

Obala kostura 2 - flickr - Haydn Thomas

S obzirom da su godišnje padavine na nivou od nekoliko milimetara godišnje, životinje i biljke su naučile da koriste stalne magle što je moguće bolje. Bube crni tvrdokrilci dube na glavi čekajući da se magla kondenzuje na njihovim leđima i formira kap. Biljka Welwitschia mirabilis ima samo dva lista, ali su oni široki i do tri metra čime se povećava upijanje vlage.

Obala kostura 3 - flickr - twiga swala

Iako postoje brojne priče o ljudima koji su, srećni što su preživeli brodolom, umirali od uslova koji vladaju na Obali kostura, danas su u opticaju ponude za safari (u okolini žive oriks antilope, žirafe, hijene, šakali, nojevi…),  ribolov (za koji kažu da je sjajan) i obilazak olupina brodova. Za svaki slučaj u opisu ponude piše: «Samo za hrabre».

Čuda prirode: Los Glasiares

Last modified on 2010-03-12 06:45:19 GMT. 1 comment. Top.

Kada bismo pričali o Južnoj Americi i njenoj prirodi, prvo što bi nam palo na pamet je Amazon i njegove tropske šume, Rio i Kopakabana, pustinja Atakama. Međutim, Južna Amerika je veliki kontinent. I kako bismo išli ka jugu ovog donjeg dela američkog superkontinenta, bilo bi nam sve hladnije. Na istočnoj padini Anda u Argentini, nalazi se nacionalni park Los Glaciares (Glečeri) koji se sastoji od 450.000 hektara leda koji sporo plovi i rađa hladne i čiste reke i prostrana jezera.

flickr - finbarzapek

Najpoznatiji glečer je Moreno, koji je jedan od devet glečera u parku Los Glasijares. Njega su formirale nebrojene oluje koje su na tom mestu hiljadu godina pakovale stotine metara snega. S vremena na vreme, a toga je u dvadesetom veku bilo petnaest puta, glečer krene ka jezeru Argentino i napravi prirodnu branu koja ga, kad stigne do suprotne obale jezera, prepolovi. Nivo vode postepeno raste i razlika između visina dva dela jezera može da bude i preko 30m. Kada pritisak vode postane preveliki ona ogromnom snagom i uz zaglušujuću grmljavinu probija kroz branu. To pucanje brane može da se čuje i sa udaljenosti od 16km. Zadnji takav događaj se desio 2008.godine.

flickr - Stefano Parad

Glečer Moreno svake godine privlači mnogo turista, i oni dolaze da gledaju u ogromno belo prostranstvo ili prosto, zatvorenih očiju, slušaju mrmljanje i gunđanje reke leda. Los Glasiares takođe privlači planinare. Tu je izazovan vrh Ficroj visok 3375 m.

I za kraj, u ovom nacionalnom parku je u jednoj pećini pronađeno, zbog vremenskih uslova, odlično očuvano parče dlakave kože dugačko 1,2 m. Pripadalo je milodonu, izumrlom džinovskom lenjivcu koji je u Patagoniji živeo pre 10.000 godina. Bio je težak oko 200 kilograma i visok 3 metra kad bi se uspravio na zadnje noge. Imao je debelu kožu i teško da je imao drugih prirodnih neprijatelja osim ljudi.

Ako vas put nekako nanese do Argentine ne propustite da posetite Los Glasiares. Mini pešačke ture koštaju samo 88 dolara.

Evo nekoliko korisnih linkova:

Los Glaciares

Wikipedia

Moon travel guide

Unesco world heritage

Čuda prirode: Džajants Kozvej

Last modified on 2010-04-02 05:47:40 GMT. 0 comments. Top.

Nekada davno, dok su Zemljom hodali divovi, jedan od njih po imenu Fin Makul je živeo u Irskoj. Sa svojom grupom elitnih ratnika koji su sebe nazivali  Fiana, čuvao je kralja Irske. Dok je uživao u svojoj nepobedivosti, iz Škotske se javio džin po imenu Benandoner i počeo da se ismeva slavi i veštini Finovoj. Kada je to čuo, Fin Makul je zgrabio komad zemlje i bacio ga u Škotsku. Benandoner mu je uzvratio kamenom i rekao mu da, kad bi mogao da ga dohvati završio bi mu karijeru borca pre vremena ali, nažalost, ne ume da pliva. Možeš da odahneš, reče Benandoner, zbog moje neukosti bićeš pošteđen. Fin Makul se toliko razbesneo zbog izjava Benandonerovih koje su svi čuli, da je cele nedelje odlamao parčad stena od litica i gurao ih u okean da bi napravio nasip do Škotske. Sada nemaš opravdanja, doviknuo je Fin svom neprijatelju. I nije mu bilo druge, čast je bila u pitanju.

Posle tolikog posla, div Fin Makul je bio jako umoran a znao je da će veliki Škot uskoro doći. Pre nego što je zaspao, smislio je jednu prevaru. Legao je u veliku kolevku, pokrio se ćebetom i zaspao. Uskoro je žena Finova čula besne uzvike, Gde se sakrila ta kukavica po imenu Fin Makul. Vratiće se uskoro, popij šolju čaja i sačekaj malo, reče Una Benandoneru. Uz čaj mu posluži i kolače koje je zamesila sa kamenjem, i kad škotski div savladan ženinom učtivošću sede, uz prvi zalogaj polomi jedan zub. Bogami, gadan je momak ovaj Fin Makul kad jede ovakve kolače, pomisli on dok je s mukom gutao parčiće kamena. A tek kad ugleda ogromnu kolevku i bebu u njoj, O kolika je, pomisli, koliki li je otac kad mu je beba ovolika. Htede da dodirne bebu, a Fin mu odgrize parče prsta. To je bilo sasvim dovoljno da Benandoner otrči nazad u Škotsku, lomeći nasip svakim uplašenim korakom.

flickr/beatxm

To je jedna verzija priče, a druga je…pa recimo, manje interesantna. Pre 60 miliona godina, vulkanska aktivnost u tom području je bila jaka i stvorila je najveću bazaltnu ploču u Evropi. Kad se lava stvrdnula, kontrakcijske sile su bile tako ravnomerne da je ploča popucala uz geometrijsku preciznost. Stubovi koji su formirani su uglavnom heksagonalne osnove, mada ih ima i sa osam strana. Takvih stubova u grofoviji Antrim, na severoistočnoj obali Severne Irske ima oko 40.000. Prošle godine ih je obišlo oko 700.000 turista.

flickr/maluya67

Negde baš u toj oblasti, 1588.godine Španija je krenula sa velikom armadom  koja se sastojala od 131 broda sa namerom da napadne Englesku. Pošto je pretrpela velike gubitke, armada je počela povlačenje opasnim putem oko severne Škotske. Najveći galeas ove armade, Hirona, naleteo je na stene u blizini Džajants Kozveja. Ali to je već neka druga priča…

Čuda prirode – Kanjon De Šeli

Last modified on 2010-05-27 17:44:49 GMT. 1 comment. Top.

U blizini geografskih odrednica čija imena više upućuju na mapu epske fantastike nego na stvarna mesta (Obojena pustinja, Okamenjena šuma, reka San Huan, Dolina spomenika), a upravo u zemlji Četiri ugla, tamo gde se spajaju Juta, Kolorado, Arizona i Novi Meksiko nalazi se kanjon De Šeli koji je dovoljno veličanstven da na svojim stenama nosi tešku istoriju naroda koji su tu živeli. Nekada davno, vekovi aktivnosti Zemljine kore i reka formirali su crvene stene kanjona visoke i do 300m koje stoje skoro sasvim uspravne i neverovatno glatke.

Takođe nekada davno, ovo je bilo područje bogato vodom i plodnom zemljom, dakle idealno da se ljudi nasele i započnu normalan život, da obrađuju zemlju, love i sakupljaju biljke. Gradili su kuće od kamena i nepečene cigle čije ruševine i danas upečatljivo stoje u tišini kanjona De Šeli. U XII veku ova oblast nepovratno menja klimu i verovatno primorava te ljude da se odsele u neke krajeve u kojima će započeti nov život.

Posle njih to mesto postaje dom Navaho plemena. Kad u ove krajeve dođu Španci (XVI vek) kanjon De Šeli postaje sjajno uporište u borbi Navaho plemena. Međutim, Španci sa sobom donose konje i ovce, što se savršeno uklopilo sa načinom života Navahoa. Kasnije, američki doseljenici sa sobom donose samo smrt. Amerikanci od samog početka pokazuju svoju tvrdoglavost u nerazumevanju lokalnih prilika, ma gde se našli. Sklopili su primirje sa jednim Navaho plemenom i to prihvatili kao primirje sa svim Navaho indijancima, iako je svako pleme donosilo odluke samo za sebe. Kada je neko drugo pleme prekršilo primirje (ono koje ga nije ni potpisalo) krenula je odmazda u vidu konjičkih eskadrona na čelu sa pukovnikom Kitom Karsonom. Sela su im spaljena, ljudi i stoka ubijeni. Preživeli su bili primorani na pešačenje do zarobljeničkog logora u Novom Meksiku koji je bio udaljen 320 kilometara. Oni koji su to preživeli preneli su na sve sledeće generacije sećanje na «dugo pešačenje». Posle četiri užasne godine na jalovoj i sprženoj zemlji Novog Meksika vlasti SAD su dozvolile Navaho plemenu da se vrati kući u područje Četiri Ugla, koje je i danas njihov rezervat.

Kroz ovu stenovitu dolinu (što u prevodu sa Navaho jezika znači De Šeli), u kojoj svaki kamen ima istoriju povezanu sa ljudima koji tu žive odvajkada, duvaju stalni vetrovi. Ti vetrovi su povezani sa Navaho tradicijom, koja kaže: «Vetar je taj koji je njima [svetim ljudima] dao život. Vetar je taj koji izlazi iz naših usta i daje nama život. Kada on prestane da duva mi umiremo. Na koži vrhova naših prstiju vidimo liniju vetra, pokazuje nam kuda je vetar duvao kad su naši preci stvoreni.»

ČUDA PRIRODE – MRTVO MORE

Last modified on 2010-08-25 17:24:55 GMT. 5 comments. Top.

Ono je toliko slano da u njemu, osim nekoliko bakterija i gljiva, nema života. Ako neka ribica slučajno zaluta tamo njeno telo biva prekriveno kristalima soli i vrlo brzo završi izbačeno na obali, mrtvo. Jedino čega ima u izobilju je – so. Površina je najmanje slana jer se u Mrtvo more uliva reka Jordan. Na 40m dubine voda se sastoji od 300 grama soli po kilogramu vode, a to je deset puta više od okeana.

U stvari, Mrtvo more je jezero i nalazi se na 422m ispod površine mora što njegove obale čini najnižom površinom na Zemlji. Njegova voda ima veliku gustinu što za posledicu ima otežano plivanje u njoj. Međutim, umesto plivanja možete da se zavalite kao na kauču i čitate novine, voda će vas bez ikakvih problema održavati na površini.

NEKAD:

S obzirom na to da se Mrtvo more nalazi na istorijski bogatoj lokaciji i njegova istorija je vezana za sve bitne religije koje su tutnjale tim krajevima. Polovinom prošlog veka je u pećinama u blizini Mrtvog mora pronađeno 900 dokumenata, uključujući i tekstove iz biblije, za koje se procenjuje da su nastali između 150 godine p.n.e i 70 godine n.e., što znači da su to do sada najstariji preživeli primerci biblijskih i vanbiblijskih religijskih dokumenta. Po islamskoj tradiciji u toj oblasti su živeli izopačeni ljudi, „homoseksualci, kradljivci i ubice“, i Alah je naredio kaznu za narode Luta zbog svojih nedela. Pošto nisu izdržali ni poslednji test u vidu dva anđela prerušena u zgodne muškarce (jer su svi hteli da se udaju za njih – i muškarci i žene), anđeo Džibril je prevrnuo zemlju na kojoj su oni živeli i bacio je natrag. Tako je nastalo najniže zemljište na planeti – kao kazna.

SAD:

Mrtvo more je danas važna turistička atrakcija Jordana i Izraela jer predstavlja jedinstvenu banju na svetu. Kako kažu na promotivnom sajtu, „Mrtvo more je jedino mesto na svetu u kome je pomešano: toplo vreme cele godine, vazduh pun kiseonika, terapeutsko solarno zračenje, slano more bogato mineralima, svetski poznato mineralno blato i termomineralni topli izvori.” Sve to povoljno utiče na izlečenje od psorijaze, ekcema, vitiliga (gubitka pigmenta), raka kože i reumatskih bolesti.

Možda se jednog dana, ako Mrtvo more izleči dovoljno ljudi, skine božija kazna sa ovog područja i ispuni proročanstvo proroka Jezekilja koje tvrdi da će voda biti izlečena i postati pitka, i da će Mrtvo more jednog dana postati normalno jezero sa životom u sebi.

Čuda prirode – Gosova brda

Last modified on 2010-12-01 06:44:40 GMT. 0 comments. Top.

Pre oko 142 miliona godina, velika vatrena kugla se ogromnom brzinom probijala nebom i na kraju, snagom hiljadama puta većom od atomske bombe, udarila u veliku ravnicu Australije. Zemlja je odskočila i formirala kružnu formaciju brda, a na čitavoj južnoj polulopti Sunce je bilo zaklonjeno podignutom prašinom bar nekoliko meseci.

U početku je ovaj 150 metara visoki krater imao 20 kilometara u prečniku, a danas je zbog milenijumskih erozija sveden na samo 4 kilometra. Ime je dobio po Edmundu Gosu, koji je prvi belac koji je otkrio krater, međutim, australijski domoroci (Aboridžini) su znali za ovo mesto mnogo pre nego što smo mi počeli da se hvalimo njegovim otkrićem. Ova lokacija je puna skrivenih mesta, zamki za lov i skloništa, a neka od njih su dekorisana crvenim otiscima šaka njihovih tadašnjih stanovnika. Zbog toga se danas krater prepoznaje kao sveto mesto.

Aboridžinska legenda kaže da je Tnorala nastala kada su nebeske žene plesale pretvorene u zvezde u Mlečnom putu. Jedna od žena se umorila i ostavila svoje dete i drvenu korpu. Korpa je pala i počela da pada na zemlju. Beba je pala i naterala stene da oforme krug oko nje, a bebini roditelji, večernja i jutarnja zvezda (Venera) su nastavili da je traže.

Nedaleko od Gosovih brda nalaze se Henberi krateri koji su nastali kao rezultat dvanaest delova meteora koji se mnogo kasnije raspao prilikom pada na Zemlju.

Čuda prirode: jezero Turkana

Last modified on 2011-08-30 06:38:17 GMT. 1 comment. Top.

Kada je grof Samuel Teleki fon Sek pod izgovorom istraživanja otišao u dugačak safari po Africi, 1897. godine nabasao je na veliko slano jezero zabačeno u pustinjskom kraju u Keniji. Ogromno 290 km dugačko jezero (mnogo kasnije se otkrilo da je ono najveće pustinjsko i najveće slano jezero na svetu) grof je nazvao Rudolfovo po austrijskom princu. Kasnije dobija naziv More žada zbog svoje zelene boje, a tek 1975. godine predsednik Kenije mu, posle dobijanja nezavisnosti, daje naziv Turkana jezero po najvećem plemenu koje živi u njegovoj okolini.

Na tom području je pronađeno toliko fosila da su ga naučnici proglasili kolevkom čovečanstva i mestom na kojem se najbolje mogu proučavati počeci ljudske istorije. Međutim, okolina jezera je veoma negostoljubiva, klima suva i vetrovita sa čestim jakim olujama, tako da je malo onih koji se odlučuju da posete mesto na kome su se Hominidi uspravili na dve noge. Nove teorije tvrde da je pre nekoliko miliona godina klima bila još toplija nego danas i da su upravo takvi vremenski uslovi «krivci» za uspravljanje čoveka (udaljavanje od vrele zemlje i smanjivanje izloženosti tela sunčevim zracima).

Upravo zabačenost i negostoljubivost okoline su zaslužni za neverovatan broj životinja koji danas živi u i oko jezera Turkana. Krokodili, nilski konji, zmije, preko 400 vrsta ptica, 47 vrsta riba žive u savršenoj prirodnoj ravnoteži iz jednog razloga: nema čoveka u okolini da im smeta. Pritom mislim na belog čoveka. Krokodila ima preko 12.000, među kojima su i neki najduži primerci na svetu, i svi oni uživaju u lovu na nilske grgeče koji dostižu i 200-300 kg. Navodno, zbog hemijskog sastava jezera krokodili imaju čvoriće na stomaku što im čini kožu neupotrebljivom za cipele i što ih je verovatno spaslo od ljudske ruke.

Jaki vetrovi nisu najpogodniji za one koji se uprkos upozorenjima odluče da brodom ili čamcem prelaze jezero, međutim odlični su za vetroelektrane. Kenija je uspela da privuče investicije i u narednih nekoliko godina se očekuje izgradnja najvećeg vetroparka u Africi: proizvodiće 300 MW struje i to znači da će Kenijcima 20% od ukupne potrošnje činiti čista energija. U projektu je planirana izgradnja 353 turbine čime će se nastaviti veliki rast ulaganja Afrike u obnovljive izvore energije.

More žada je danas jedno od retkih mesta na planeti koje će nesmetano nastaviti da živi onako kako je živelo i hiljadama godina unazad. U njega će se ulivati reke, slana voda će isparavati, oluje će divljati, životinje ravnodušno činiti karike u lancu ishrane, a poneki čovek će povremeno zalutati i osetiti koliko je nepoželjan ako ne ume da se prilagodi.

Čuda prirode: Atakama

Last modified on 2012-02-16 09:12:08 GMT. 0 comments. Top.

Čudna igra prirode se odigrava na zapadu Južne Amerike – talasi najveće vodene površine na svetu, Pacifika, udaraju u obale najsuvljeg mesta na planeti. Pustinja Atakama se nalazi u Čileu i zauzima 105.000 km2. U proseku padne 1mm kiše godišnje, a neka mesta nisu osetila kap kiše preko 400 godina (poređenja radi u Sahari padne preko 20mm godišnje). Predeo je tako surov da ga NASA koristi kao probno mesto za buduće misije na Mars, a fotografija Atakame je toliko vanzemaljska da se ova pustinja koristi kao lokacija za snimanje naučno-fantastičnih filmova.

Uvijeno misterijom i potpuno nepristupačno, ovo mesto se sa severa graniči sa Crvenom lagunom (Laguna Roja), jezerom punim vode crvene poput krvi. Legenda kaže da oni koji popiju vodu iz te lagune – misteriozno nestanu. Doduše, ne znam kome bi palo na pamet da pije vodu potpuno neprirodne boje za koju Ajmara narod tvrdi da predstavlja đavolje zle moći.

Na severu je i grad San Pedro de Atacama, zasnovan oko oaze još za vreme Inka. Kažu da je grad živ zahvaljujući putnicima koji dođu do San Pedra i nikad ga ne napuste. Iako ne deluje tako u Atakami su živeli ljudi hiljadama godina unazad, prilagođeni čak i na ovu suvu, ali ne i tako toplu klimu (dnevne temperature između 0oC i 25oC). Klimu u kojoj teško šta preživljava, poneka biljka i insekt koji koriste ono malo magle i rose kao izvor resursa bez koga se ne može, ali ipak idealnu da se sačuvaju mumije. Neke od najstarijih pronađenih mumija na svetu su iz Atakame i stare su preko 9000 godina. Tako sačuvane su bile odlične za analizu kojom se, između ostalog, dokazalo tvrđenje da je na tim prostorima živelo društvo vrlo liberalno u odnosu na korišćenje droga. Divlji duvan, kokain, kaktusi…birajte.

Halucinogeni su ipak korišćeni najviše u religijske svrhe, pa verovatno otuda mnoštvo crteža ucrtanih u sumoran pejzaž pustinje. Geoglifi u Atakami su najčešće geometrijski oblici, a najpoznatiji je «El Gigante» – crtež čoveka veliki 120 metara. Prava svrha južnoameričkih geoglifa nije poznata, ali se pretpostavlja da bi oni mogli biti izraz kulta obožavanja planina ili andskih božanstava. U takvim uslovima šta vam drugo preostaje nego da se klanjate prirodi i njenoj veličini.

Pogotovo ako nasred najsuvljeg mesta na planeti naiđete na gejzire koji spadaju u najviše na svetu. Mesto poznato pod nazivom El Tatio ima 9 ispusta kroz koje konstantno izlazi para temperature oko 85oC. Bez sumnje, Atakama je jedinstveno mesto na planeti i dokaz da nam se priroda prikazuje u najrazličitijim oblicima. U ovom obliku, suve pustinje, teško da možemo da uživamo ali divljenje ne izostaje.

Čuda prirode: ružičasta jezera

Last modified on 2012-03-21 06:32:06 GMT. 0 comments. Top.

Ne, nisu im ljudi nadenuli ime ružičasta jezera, već im je boja uistinu takva. Da, takva jezera zaista postoje i čak ih ima dva na planeti Zemlji. I ne, nije im boja dodavana, intenzivirana, ono je samo još jedno delo Majke prirode, kako samo ona to ume da nam podari.

Prvo je locirano 40km severno od Dakara u Senegalu, u predelu punom dina prekrivenim palminim drvećem, i to je ustvari Retba jezero poznato u svetu po svojoj ružičastoj boji. Zašto je ono ružičasto? Kada voda u jezeru dostigne nivo saliniteta veći od mora i kada temperatura vode bude dovoljno visoka, alga počinje da pušta svoj pigment beta karotin. To je zelena alga Dunaliella salina. Tada nastupa bezopasna halobacteria, koja se razvija na dnu pod uticajem soli i njihovim delovanjem stvara se pink boja. Jedinstvena boja se menja u zavisnosti od intenziteta sunčevih zraka.

Lokalni meštani svakodnevno vade so iz jezera dubokog 1,5m sa istom tolikom debljinom slanog sloja na dnu. So skupljaju u kanue i ostavljaju na površini da se suši. Kako rade danonoćno, naročito žene, koje provode i po 14h u vodi, a ako uzmemo u obzir da 1l vode ima 380g soli, njihova koža postaje ugrožena. Zato premazuju svoja tela sa shea puterom, koji je inače najdelotvornija mast za očuvanje lepe kože. Mast se dobija od orašastog ploda shea drveta, koje isključivo raste u afričkoj divljini. Odlično je mesto da ljude učite da plivaju, jer poput Mrtvog mora u njemu ne možete da potonete.

Meštani ga zovu i jezerom ljubavi, kako ružičastu boju smatraju bojom ljubavi. U tom predelu raste veliki broj baobab drveća, koje se smatra svetim drvetom u Senegalu i u prevodu znači ”drvo koje dubi na glavi”. Od njegovih plodova prave sokove i čamce, kao i razne druge stvari. Inače je predeo u kome se skupljaju ptice, pa i retke vrste.

Drugo je jezero Hilijer u blizini Esperance, drugom po redu divljem predelu zapadne Australije, koje dostiže boje od plave, preko ljubičaste do drečavo, bajkovito ružičaste, u zavisnosti od doba dana i vremenskih uslova.

Dugo je 600 m i presečeno je okeanskom vodom na jednom delu, gde je i zašumljeno. U sušnim periodima, kada je jezero suvlje, tada jača reflekcija sunca čini da bude jarko pink boje.

Plitko je i slano, oivičeno belom solju i okruženo šumom eukaliptusa i čaja. Britanski moreplovac i hidrograf Metju Flinders ga je otkrio 1802. godine.

Jedno vreme se i iz njega vadila so, međutim nakon samo šest godina je obustavljeno sa tim, i od tada ono uživa u svom miru, kao deo ostrva Midl pokrivenog gustom šumom. Temperature u ovom predelu su oko 40C, pa zbog isparenja dubina ne prelazi metar tokom kišnih dana, što povećava salinitet. Verovalo se da su alge uzrok roze boje, međutim naučnici su dokazali da u njemu nema algi, tako da je i dalje misterija zbog čega je takve boje.

Katarina Mihajlović