Budućnost hrane 1.deo

Last modified on 2012-03-14 10:36:13 GMT. 2 comments. Top.

Predviđanja su da će na Zemlji do 2050.godine biti nove 2.5 milijarde stanovnika. Šta će oni (a i mi sa njima) jesti? Iako je danas broj gladnih ljudi skoro dostigao milijardu, FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija) tvrdi da hrane ima dovoljno za svakog, ali joj nemaju svi pristup. Ujedinjene nacije tvrde da ćemo morati da povećamo proizvodnju hrane za 70% da bi se nahranilo 9-9.5 milijardi ljudi. Ali kako kad je sve manje neiskorišćenog plodnog zemljišta, klimatska promena otežava uzgoj hrane, okeani su izlovljeni i veći deo sveta se već sad suočava sa nedostatkom vode. Tehnolozi imaju veliki izazov pred sobom: pronaći način da se hrana odgaja na mestima na kojima ju je sada teško ili nemoguće odgajati. Potreban je potpuno nov način korišćenja zemlje i vode. Evo nekih ideja:

Veštačko meso

Još 1932.godine Vinston Čerčil je rekao da ćemo u budućnosti „pobeći od apsurda odgajanja celog pileta zarad grudi ili krilca, tako što ćemo odgajati te delove zasebno.“ Danas se proizvede preko 200 miliona tona mesa godišnje, a predviđanja kažu da će 2050.godine biti potrebno 460 miliona tona da bismo se svi prehranili. Sve te životinje danas zauzimaju 30% zemljine površine. Da li to znači da ćemo se kroz četrdeset godina gurati sa životinjama, samo da bismo imali šta da jedemo? A da ne pričamo o tome što od ukupne emisije gasova sa efektom zelene bašte skoro petina potiče upravo od stoke.

Zbog svega toga naučnici kažu da je od velike važnosti naći zamenu za meso jer se zapadnjačke navike u ishrani sele i na istok, među Kineze koji će biti sve bogatiji i samim tim sve gladniji mesa. I pored toga, najviše napora da se napravi veštačko meso se ulaže u Evropi. Prvi veštački hamburger bi mogao biti proizveden iduće godine, ali bez ključnog sastojka – ukusa. Kako uopšte funkcioniše dobijanje mesa bez ubijanja i nehumanog čuvanja životinja? Naučnici uzmu matične ćelije životinja i drže ih u hranljivom rastvoru koji ishranjuje ćelije i, uz kiseonik, pomaže da ćelije rastu i reprodukuju se.

Čak i kad uspeju u svom naumu, naučnici će morati da reše brojne probleme. Prvi, masovna proizvodnja. Jedno je igrati se u laboratorijskim uslovima, a potpuno drugo proizvoditi tone veštačkog mesa u sterilnim uslovima da bi se sprečila kontaminacija bakterijama. Dalje, mišić (tj. meso) mora da vežba i već je osmišljen metod malih elektro-šokova koji, poput mikroskopskog trenažera za stomak, stimulišu kontrakcije. Čak je i oblik problem. Potrebno je napraviti šniclu a ne neku bezobličnu masu koja će oblikom podsećati na vanzemaljske ostatke. Zasad se radi na hamburgeru ili kobasici jer kod mlevenog mesa nije bitan prethodni oblik samlevenog parčeta. Pod svim ovim ograničenjima, kilogram veštačke kobasice bi bio prilično skup: oko 300.000 evra. Međutim, tek smo na početku.

Prednosti veštačkog mesa su:

Nema smrti životinja.

Manje gasova.

Manje prostora je potrebno za odgajanje životinja.

Meso bi moglo biti jeftinije.

Meso bi bilo odgajano bez hormona, antibiotika, pesticida.

Moglo bi da se proizvodi meso sa manje masti.

Nedostaci su:

Mleveno meso je najlakše napraviti, pa bi u početku bio sužen izbor hrane.

Sama ideja bi dovela do revolta određenog broja ljudi.

Egzotično meso (čitaj: ljudsko) bi moglo takođe da se proizvede.

Zagađenje od nitrata bi se povećalo.

Izvor hranljivih sastojaka za ogromne količine mesa bi bio problem.

Manja proizvodnja stajskog đubriva.

Budućnost hrane 2.deo

Last modified on 2012-04-24 05:41:01 GMT. 0 comments. Top.

Da li ste svi vi, ljubitelji lepljive sočnosti prasećeg pečenja, ušećerene hladnoće sladoleda, raznobojnog ukusa sezonske salate, crvenog soka lubenice, svesni šta naučnici nazivaju «super hranom»? Naravno, pročitali ste naslov. Alge, pogotovo spirulina, su proglašene hranom budućnosti. Nemojte još zatvoriti stranu, saslušajte bar razloge. Mnogi su uzroci svetske krize hrane, a jedan od ključnih je voda. Nama, modernim ljudima koji troše više nego što imaju, potrebno je 200 litara vode dnevno, a od toga je samo 4 litra za piće. Međutim, našim izvorima hrane – životinjama, biljkama – potrebno je mnogo više. Za kilogram pšenice se upotrebi oko 100-200 litara vode (mada Amerikanci navode neki svoj, možda preteran, podatak o 800 litara po kilogramu), a za kilogram mesa potrebno je čak 10.000 – 20.000 litara vode. Alge ne troše pijaću vodu. Možete ih gajiti i u slanoj vodi bez ikakvih problema. A nje ima čak i u sušom pogođenim oblastima Afrike.

Ako ostavimo po strani priču o vodi i fokusiramo se na količinu, jer otkad postoji čovek postoji i problem kako nahraniti gladna usta kojih je sve više – i tu alge pobeđuju. Kukuruz i pšenica imaju jednu žetvu godišnje, a alge možete «brati» i osam puta u toku jedne godine. U zavisnosti od soja, one mogu da udvostruče masu za 12 sati. Ali, sigurno se pitate vi, koliko jedna zelena morska trava može da bude hranljiva? FAO, organizacija Ujedinjenih Nacija zadužena za hranu i poljoprivredu, u izveštaju tvrdi da je spirulina lako svarljivi visoko proteinski proizvod (oko 60%) sa visokim nivoima beta karotena, vitamina B12, gvožđa, minerala i koji u sebi sadrži retku (i vrlo korisnu) masnu kiselinu. Pored toga, gajenje spiruline ima vrlo blag uticaj na okolinu, podrazumeva malu potrošnju vode i ne postoje nikakva negativna kulturalna ili religiozna pitanja u vezi sa njenim konzumiranjem. Ako znamo da su alge na jelovniku čoveka već vekovima unazad, još od drevnih Acteka, da se danas nalaze na redovnom jelovniku Kineza, Japanaca i Korejanaca, a u Čadu spirulinu smatraju čudom, darom sa neba za izgladneli narod, postavlja se pitanje zašto odgajanje algi nije zaživelo na celoj planeti. Naravno, zato što ukus nije u korelaciji sa njihovom nutritivnom vrednošću. U prevodu, proizvodi lošijeg kvaliteta podsećaju na riblje ostatke i mogu da izazovu mučninu. Na kraju, to nije ni bitno. Bitno je da postoji alternativa, nada za gladne u Africi i Aziji, šansa za ovo posrnulo čovečanstvo koje hrli da potroši sve od čega mu zavisi život. Jer, šta je hrana drugo do skladište energije koje pokreće naš organizam. Nekad stvari moramo potpuno da ogolimo da bismo shvatili suštinu, a kod hrane to nažalost nije ukus već njena hranljivost.

Dakle, još neko vreme ćemo sigurno uživati u vatrometu ukusa, a alge ćemo zaboraviti i ostaviti onima koji nemaju šta drugo. Pogrešno. Pored svoje hranljivosti, one su prave male fabrike koje koriste fotosintezu da pretvore ugljen dioksid i sunčevu svetlost u energiju. Alge mogu da proizvedu 15 puta više ulja po hektaru od kukuruza. Već duže vreme postoji dilema: iskoristiti plodno tlo za hranu ili za «zeleni» biodizel. Evropska Unija je postavila sebi cilj da do 2020.godine, 10 odsto od goriva koje koristimo za vozila bude biogorivo, a kasnije su se ispravili pa odredili 6 odsto od biogoriva a preostalih 4 odsto bi trebalo da dopune nove tehnologije koje neće ugroziti proizvodnju hrane. Dakle, biodizel se polako otpisuje kao dugoročna opcija ako pričamo o kukuruzu ili soji. Međutim, alge su nešto drugo. Alge su revolucionaran izvor energije. Ne samo da brzo rastu, već koriste ugljen-dioksid kao izvor hrane. S obzirom na moguće kruženje ugljen-dioksida, biogoriva načinjena od algi mogu smanjiti karbonski otisak automobila za 75 odsto. Druge bitne prednosti su: ne zahteva svežu vodu, sposobnost rasta na obodnim ili pustinjskim područjima, i širok spektar proizvoda koji mogu da se proizvodu od mrtvih algi (bio-plastika, dijetetski suplementi, hrana za životinje…). Pored toga, još jedan predložen izvor njihove hrane je otpadna voda koja predstavlja zagađivača i rizik za zdravlje. Doduše, ona bi trebalo da se preradi pre nego što se posluži algama ali svako korišćenje otpadne ili morske vode umesto sveže se jako preporučuje zbog konstantnog trošenja izvora. Postoje dve struje naučnika koje zagovaraju različite principe gajenja algi zbog dobijanja lipida (ulja). Jedni insistiraju na jeftinim bazenima na otvorenom gde će one skupljati sunčevu svetlost a drugi alge postavljaju u zatvorenim prostorijama ispod foto-bioreaktora – providne plastike ili stakla. I jedni i drugi imaju argumente protiv suparnika u mišljenju. Zagovornici zatvorenog prostora kritikuju nemogućnost uticaja na promenljive faktore – temperaturu, svetlo, čistoću vode, dok struja “prirodnjaka” zamera potrošnju energije i skupo održavanje sistema. Ma koju metodu upotrebili, u trenutku kad je ovo pisano ekstrakcija ulja iz algi je skupa i kompleksna, a tek sledi dalja njegova prerada da bi se dobio proizvod koji možete sipati u rezervoar. I dok neki smatraju da su visoki troškovi i tehnološka nezrelost razlozi zbog kojih bi trebalo da ignorišemo njegovu proizvodnju sve dok se ne približi komercijalnim razmerama, drugi su mišljenja da mogućnost da 100 odsto benzina zamenimo biogorivom koje nema veze sa zalihama hrane niti zauzima kvalitetno zemljište ili svežu vodu a hrani se ugljen-dioksidom – zahteva našu pažnju. Ja sam u njihovoj ekipi.

Željko Stanković

Budućnost hrane – nove biljke

Last modified on 2013-05-10 05:58:50 GMT. 0 comments. Top.

Malo ljudi je čulo za Zikang Lija, ali će istorija možda pokazati da je u pitanju jedan od najvažnijih ljudi ovog veka. 2011.godine, posle 12 godina rada sa Kineskom Akademijom poljoprivrednih nauka i Međunarodnim institutom za istraživanje pirinča sa Filipina, on i njegov tim su razvili “zeleni super pirinač” – sortu koja donosi više prinosa ali je i otpornija na sušu, poplave, slanu vodu, insekte i bolesti.

Zikang Li nije ovo postigao uz pomoć GM tehnologije, već radeći sa stotinama istraživača i farmera iz 16 zemalja i koristeći samo konvencionalne tehnike za stvaranje sorti i hibrida.

Zeleni super pirinač, koji bi mogao da poveća prinose u Aziji i tako nahrani dodatnih 100 miliona ljudi, će početi da se seje narednih godina. Stvaranje novih, boljih hibrida će biti ključ povećanja prinosa i ostalih vrsta.

RiceResearch_IRRI

Ipak, najveći novac u poslednjih 20 godina je otišao na istraživanje genetskih modifikacija. globalne agrohemijske kompanije su obećavale nove sorte sa dodatim vitaminima, enzimima ili zdravim masnim kiselinama, kao i kukuruz otporan na sušu i biljke koje će značajnije prikupljati emisije ugljenika. Međutim, osim banana koje proizvode vakcine, ribe koje sazreva brže i krava otpornih na bolesti, njihova obećanja da će nahraniti svet nisu baš bila potkrepljena rezultatima.

Prošle godine je više od 140 miliona hektara – otprilike desetina svetskog poljoprivrednog zemljišta, ili veličine Nemačke, Francuske i Velike Britanije zajedno – zasejano sa GM semenom, ali su u pitanju bile samo tri vrste – kukuruz, uljana repica i soja – od čega je najveći deo otišao na ishranu stoke.