Neophodan zaokret ka obnovljivim izvorima energije
ETHIOPIA-ADDIS ABABA-ASHEGODA WIND POWER PROJECT
Umesto uglja, da bi podigla svoju energetsku bezbednost, nezavisnost i održivost, Srbija neophodno mora da se okrene sopstvenim obnovljivim izvorima energije. Nažalost, nacrt Strategije energetike nedovoljno prepoznaje ovu potrebu i postavlja ciljeve za obnovljive izvore energije sa kojima ćemo jedva uspeti da ispunimo međunarodne obaveze koje imamo prema Sekretarijatu energetske zajednice.  Do 2020. godine, prema nacrtu strategije i Nacionalnom akcionom planu za obnovljive izvore energije (NREAP) , Srbija treba da ima 1,092 MW instalisanih kapaciteta iz obnovljivih izvora.  Do 2025. godine, ovaj kapacitet treba da dostigne oko 1,300 MW, a do 2030. godine 1,700 MW.  Ako uporedimo ove brojeve sa planiranim ukupnim kapacitetima, doći ćemo do zaključka da će, u odnosu na ukupni kapacitet, oko 14% energije doći iz obnovljivih izvora u 2025.godini i oko 17% u 2030. godini.  Međutim, kako EU sebi postavlja sve ambicioznije ciljeve do 2030. godine za očekivati je da će Srbija morati da se potrudi više.  Nema sumnje da mi više možemo jer postoje značajni potencijali (oko 2,000 MW samo iz vetra), ali ciljevi koje smo trenutno postavili pokazuju da su obnovljivi izvori energije kod nas isključivo mehanizam koji će nam pomoći da zadovoljimo pretpristupne kriterijume umesto potencijal kome je zemlja potpuno posvećena kako bi postala čistija, zdravija i u energetskom smislu održivija.
Sve u svemu i pored teškoća i konzervativnog razmišljanja, Srbija jeste napravila plan za instalisanje novih zelenih kapaciteta u sektoru proizvodnje električne energije i polako se približava ispunjenju tog plana.  Još uvek se čeka na kompletiranje zakonodavnog okvira, ali je za očekivati da će se ovo desiti ubrzo. U vreme pisanja ovog teksta, radi se na nacrtu novog Zakona o energetici i modelu Ugovora o otkupu električne energije koji bi zadovoljio standarde međunarodnih finansijskih institucija sa kojima se razgovara, primarno EBRD, IFC i OPIC. Završetak posla na zakonodavnom okviru omogućiće početak izgradnje većih i značajnijih projekata obnovljivih izvora energije.  Važno je naglasiti da se sve ovo dešava u sektoru proizvodnje električne energije. Srbija takođe brzo treba da se okrene i obnovljivim izvorima u sektoru proizvodnje toplotne energije i saobraćaja.
Kao što je ranije pomenuto, Srbija ima obavezujući cilj da do 2020. godine 27% ukupne potrošene energije mora doći iz obnovljivih izvora.  Od ovoga, prema Nacionalnom akcionom planu za obnovljive izvore energije, 30% treba da bude u sektoru grejanja (od referentne potrošnje koja je iznosila 25,6%); 36,6% treba da bude u sektoru električne energije (od referentne potrošnje koja je iznosila 28,7%); i 10% u sektoru saobraćaja (referentna potrošnja 0%).  Do 2020. godine predviđa se da će ukupna potrošnja energije u sektoru toplotne energije dostići 45,5% i reforma ovog energetskog segmenta je takođe neophodno potrebna.  Sektor je skoro u potpunosti zavisan od gasa: kao primer možemo uzeti sistem daljinskog grejanja Grada Beograda koji se oslanja na gas za preko 85% ukupnih kapaciteta, dok je nešto manje od 15% na mazut .  Ovo čini da je celokupni sistem daljinskog/centralnog grejanja zavisan od uvoza gasa.  Rusko-ukrajinska kriza je 6.januara 2009. godine dovela do privremenog prekida isporuke gasa u Srbiju iz Rusije.  U tom trenutku, Srbija je prolazila kroz neke od najhladnijih zimskih dana.  Kombinacija ova dva faktora izazvala je vanrednu situaciju širom zemlje. Javno preduzeće Beogradske elektrane, koje je zaduženo za sistem centralnog grejanja u gradu i Udruženje toplana Srbije naložili su svim toplanama koje su imale mogućnost da se prebace na mazut da to i urade.  Naftna industrija Srbije (NIS) je obećala da će učiniti sve što je u njihovoj moći da obezbede dovoljne količine mazuta dok se ne obezbedi isporuka gasa.  Srbijagas, kao javno preduzeće zaduženo za transport, distribuciju, skladištenje i trgovinu prirodnim gasom, je apelovalo na sve potrošače da odmah prekinu upotrebu prirodnog gasa kako bi se što je moguće više smanjio devastirajući uticaj prekida isporuke gasa iz Rusije.  Zalihe su bile dovoljno za samo nekoliko dana i bile su potrebne za bezbedan prekid rada postrojenja.  Do jutra 7.januara, Srbija je ostala potpuno odsečena od isporuke prirodnog gasa, a domaća proizvodnja gasa nije bila dovoljna.  Desetine hiljada domaćinstava ostalo je bez grejanja tokom ovih nekoliko dana, a stotina hiljada evra je izgubljeno zbog potpunog prekida ili smanjenog obima proizvodnje usled gasne krize .  Ovo bi trebalo da je dovoljna lekcija koja nas uči da sektor proizvodnje toplotne energije u Srbiji mora postati samoodrživiji. Upravo iz ovog razloga, korišćenje obnovljivih izvora energije i modernizacija sistema daljinskog grejanja moraće da postanu imperativ energetike u Srbiji.
Svetlo na kraju tunela
Srbija tek treba da oseti benefit zelene ekonomije. U 2010.godini neki od najvećih investitora u energiju vetra osnovali su Srpsko udruženje za energiju vetra (SEWEA) sa ciljem da budu partneri Vladi Srbije kako bi se stvorio pravni okvir koji će omogućiti investicije u obnovljive izvore energije.  Investitori okupljeni oko SEWEA su do sada u Srbiji uložili oko 30 miliona evra isključivo u razvoj svojih projekata (iako ni jedan od projekata još uvek nije krenuo sa izgradnjom).  Oko 90% ovih ulaganja otišlo je direktno u srpsku ekonomiju i budžet kroz zapošljavanje domaćih inženjerskih, projektnih i elektro kompanijakoje su pripremale tehničku dokumentaciju, kroz kupovinu zemlje, različite poreze u okviru procesa dobijanja građevinskih dozvola, zapošljavanje ljudi koji rade na projektima i slično.  Sama izgradnja ovih projekata značiće dodatnih 700 miliona evra u narednih tri do pet godina, a mogla bi da dostigne i investicije od milijardu evra ukoliko Vlada Srbije odluči da poveća kvotu od 500 MW koliki je trenutni limit na vetroparkove.  Veliki deo ukupnih investicija biće uložen u građevinski sektor u Srbiji koji je pretrpeo ogromne posledice u poslednjih nekoliko godina ekonomske krize između ostalog i zbog neadekvatnih Zakona o planiranju i izgradnji, a koji se trenutno ispravljaju. Uticaj koji izgradnja vetroparkova može imati na Srbiju može biti i veći ukoliko Srbija uspe da makar donekle napravi transfer znanja i tehnologije što je potpuno moguće sa dobrim uslovima za investicije.  Sve ovo čini obnovljive izvore energije, a vetar posebno, jednim od najvećih investicionih potencijala u Srbiji. Ostaje nada da će nova Vlada Srbije znati kako da iskoristi ovaj potencijal u korist celokupne ekonomije Srbije.
Pored ekonomskih, tu su i mnogi drugi benefiti obnovljivih izvora za Srbiju. Zelena energija može doprineti energetskoj nezavisnosti i sigurnosti Srbije.Ovo je posebno tačno u slučaju dva segmenta – vetra, jer se 70% ukupne proizvodnje dobija zimi kada Srbija najviše struje uvozi; i grejanja – jer je oko 85% daljinskog grejanja u Srbiji na gas koji se skoro u potpunosti uvozi iz Rusije što čini sistem centralnog grejanja jako ranjivim na svaku promenu cene gasa, kao i na krize koje mogu poremetiti uvoz .Politički, korišćenje obnovljivih izvora energije će približiti Srbiju Evropskoj uniji i obratno – nedostatak kapaciteta iz obnovljivih izvora energije može biti ozbiljna prepreka u procesu pridruženja EU.  Neodvojivo od ovoga je sprovođenje planova u vezi sa povećanjem energetske efikasnosti bez kojih Srbija nikako neće moći da ispuni svoje međunarodno obavezujuće ciljeve o potrošnji energije iz obnovljivih izvora. U smislu životne sredine, obnovljivi izvori će dovesti do čistije i zdravije Srbije koja će istovremeno manje zagađivati i susedne zemlje.
U zaključku ove kratke analize energetskog sektora Srbije može se izneti nekoliko važnih zaključaka.  U sektoru proizvodnje električne energije, Srbija je skoro u potpunosti zavisna od uglja.  Nacrt nove Strategije energetike nagoveštava da će se u ovom pravcu nastaviti sa preko 1 GW novih termoelektrana koje su planirane do 2030. godine.  Međutim, 76% ukupnih rezervi uglja na koje Srbija računa je na Kosovu.  Realno, ove rezerve su van dometa Srbije i ukoliko na njih računamo ovo znači da računamo na to da ćemo ih uvoziti.  Ovo dalje znači da ćemo sopstvenu proizvodnju struje navesti da bude zavisna od uvoza uglja.  Čak i tehnologija “čistog uglja” ima ozbilje negativne posledice na životnu sredinu i takvu proizvodnju i dalje prate pozamašni troškovi “eksternalija”.  Računica je jednostavna: mi ćemo plaćati za uvoz uglja (sa Kosova ili negde drugde), mi ćemo plaćati i za emisiju štetnih gasova u atmosferu, mi ćemo morati da snosimo eksterne troškove proizvodnje struje iz uglja (troškove koje trpi zdravstveni sistem, poljoprivreda, turizam, ekonomija u celosti zbog kraćeg radnog veka ili umanjene produktivnosti zbog bolesti respiratornog sistema).  U sektoru grejanja, mnogo više nego u sektoru proizvodnje električne energije, Srbija je zavisna od uvoza – 85% daljinskog grejanja radi na prirodni gas, a 84,5% gasa se obezbeđuje kroz uvoz.  Ovo čini sistem centralnog grejanja širom Srbije ekstremno ranjivim i izloženim u slučaju bilo kakvih političkih nesuglasica između EU i Rusije, a posebno imajući u vidu činjenicu da Srbija teži pristupanju EU.Ukoliko se brzo ne okrenemo obnovljivim izvorima energije, energetska sigurnost Srbije će biti ozbiljno kompromitovana. U savremenom svetu ratovi se vode oko energenata i energetske sigurnosti. To je razlog zašto Evropska unija investira toliko u obnovljive izvore kako bi smanjila sopstvenu zavisnost od uvoza energije. Turska, Ukrajina, Kina, pa čak i Rusija – sve se okreću sopstvenim obnovljivim izvorima energije. Srbija ne može sebi da priušti da ide u suprotnom pravcu.

Krajnje je vreme da demistifikujemo mit: Srbija jednostavno nije dovoljno bogata da nastavi sa korišćenjem isključivo fosilnih goriva.