Stvarna cena električne energije
Kada govorimo o subvencionisanim cenama i ogromnom uticaju koje one imaju na energetski sektor Srbije, moramo se zapitati koja je, u stvari, stvarna cena proizvodnje električne energije u Srbiji.  Da li je ugalj stvarno toliko konkurentan da bi opstao kao prioritetan izbor energetskog sektora Srbije?
U poslednjih 30-ak godina, zemlje EU su na sistematski način počele da uključuju marginalne, odnosno eksterne, troškove proizvodnje u finalnu cenu električne energije. Kada odlučuju o energetskom miksu jedne zemlje, odgovorni rukovodioci u energetskom sektoru moraju neophodno da uzmu u obzir sve posledice subvencionisanih cena, regulisanog tržišta i stvarnih troškova proizvodnje struje. U Srbiji, međutim, do danas nije urađena zvanična analiza stvarne cene proizvodnje energije iz uglja, koja bi, pored direktnih, uključivala i eksterne troškove proizvodnje.  Ovo je jednostavno neodgovorno ponašanje u zemlji koja je u ogromnoj meri zavisna od uglja.  Iz ovog razloga, cena prema tradicionalnim kalkulacijama na kojima se bazira energetski miks Srbije (a gde se najčešće koristi cifra od 2,4 evro centi po kilovatčasu kao finalni trošak proizvodnje struje u Srbiji iz termoelektrana) ne uključuje ozbiljne i ekstremno opasne troškove koji nastaju kao posledica sagorevanja, iskopavanja i transporta uglja, izmeštanja naselja i zagađenja vode, vazduha i zemlje. Srećom, organizacije civilnog sektora u Srbiji koje se bave tematikom održivog razvoja, uradile su brojne analize i izveštaje iz kojih možemo izvući relevantne informacije.  Neke od najsveobuhvatnijih i najinformativnijih studija objavili su Evropski pokret u Srbiji i Centar za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR).
Dve fantastične studije pružaju odličan uvid u stvarnu cenu proizvodnje električne energije iz uglja u Srbiji. Prema tim studijama, najvažniji eksterni trošak proizvodnje struje iz uglja je povećanje kiselosti poljoprivrednog i šumskog zemljišta jer ovaj trošak ima najozbiljniji negativni uticaj na ekonomiju Srbije. CEKOR skreće pažnju da mi već trpimo ozbiljne posledice acidifikacije poljoprivrednog zemljišta (eroziju zemljišta i nižu poljoprivrednu produktivnost), povećan rizik od šumskih požara i slabiji rast šuma. U svojoj studiji, CEKOR navodi podatke iz međunarodno priznate studije urađene od strane Alijanse za zdravlje i životnu sredinu (HAEL) koja pokazuje gubitak 2000 ljudskih života i trošak za zdravstveni sistem od 1,8 do 4,9 milijardi evra godišnje kao direktnu posledicu korišćenja uglja u energetici Srbije. Ranih 1990-ih godina, nekoliko projekata koji su se bavili eksternim troškovima proizvodnje energije (poznati pod imenom “ExternE”) razvilo je ExternE-metodologiju kao standardizovan pristup za izračunavanje eksternih troškova za životnu sredinu koji se naziva “Impact-Pathway-Approach”. Prema ovoj metodologiji, eksterni troškovi proizvodnje struje iz uglja koje stvara državno preduzeće EPS dostižu 13 evro centi po kilovatčasu. Drugim rečima, stvarna cena električne energije proizvedene iz uglja u Srbiji je otprilike 18,5 evro centi po kilovatčasu.
Eksterni troškovi izračunati preko nekoliko različitih parametara, kao što su potencijalne godine života izgubljene (PYLL), izgubljene godine života (YOLL), dodatni troškovi za zdravstveni sistem, gubici koje trpi poljoprivreda i slični, su samo neki od dodatnih toškova energetskog sektora visoko zavisnog od uglja.  Ostali važni troškovi uključuju emisiju ugljen dioksida (CO2) u atmosferu (ovaj trošak postaje sve relevantniji), kao i obavezu unapređenja starih termoelektrana kako bi se smanjio negativni uticaj na životnu sredinu, što je direktno povezano sa primenom Direktive o velikim ložištima. Od ukupno 65 termoelektrana u različitim zemljama/ugovornim stranama Energetske zajednice (bez Ukrajine i Moldavije), oko 84% će morati da ugrade filtere za odsumporavanje, 50% će morati da instalira filtere protiv čestičnog zagađenja, a 33% će morati da promeni parametre sagorevanja kako bi se smanjila emisija nitrogen oksida.  U slučajevima nekih od najstarijih termoelektrana, ovi procesi revitalizacije će jednostavno biti preskupi zbog čega će se te elektrane gasiti i zameniti novim proizvodnim kapacitetima.Kako bi ispunila svoje obaveze, predpostavka je će Srbija morati da rekonstruiše ili kompletno zameni oko 4000 MW trenutnih kapaciteta za proizvodnju električne energije i skoro celokupnu infrastrukturu daljinskog grejanja. Elektroprivreda Srbije (EPS) je već započela ovaj proces i investirala značajne resurse, uglavnom uz podršku međunarodnih fondova. Jedan od najznačajnijih partnera Srbije u ovom aspektu je Vlada Japana koja je, kroz Sporazum o zajmu između EPS-a i Japanske agencije za međunarodnu saradnju (JICA), investirala oko 250 miliona evra u postrojenje za odsumporavanje dimnih gasova (FGD) u termoelektrani “Nikola Tesla A” .  Do danas, ovaj sporazum predstavlja najveću pojedinačnu investiciju u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji. Da bi se u potpunosti primenila Direktiva o velikim ložištima i da bi se ispunili standardi Evropske unije, procene EPS-a su da će dodatnih 1,2 milijardi evra investicija biti potrebno u sisteme filtriranja, transporta pepela i praškastih materija, sisteme za prečišćavanje voda i slično.  Ovo je očigledno ogroman poduhvat koji će zahtevati značajna sredstva iz republičkog budžeta i pažljivo izrađen strateški plan.  Ili će, sa druge strane, zahtevati da EPS postane profitan.  Ukoliko pak ne uspemo da sprovedemo ovaj plan na vreme, ovo može imati mnogo gore posledice po budžet Srbije zbog neuspeha da se ostvare ciljevi u vezi sa smanjenjem emisija CO2.  EPS proizvodi između 30 i 35 miliona tona CO2 godišnje, a Srbija je polako približava nivou od 70 miliona tona koji smo imali 1990. godine.Ovo je zastrašujuće s obzirom na činjenicu da se EU čini odlučna da skoro potpuno dekarbonizuje svoj energetski sektor do 2050. godine,a da je prvi korak u tom smeru da se do 2030. godine gasovi sa efektom staklene bašte smanje za 40% u odnosu na nivo od 1990. godine .
Iako Srbija ima prava da se nada da će joj se “progledati kroz prste” zbog reformi i ekonomije koja prolazi kroz težak period, postoji velika verovatnoća da u EU neće biti sluha za tako nešto.  Grčka je pokušala nešto slično, ali uspeh ne izgleda verovatan.  Tokom 2011. godine grčke termoelektrane su emitovale 92 miliona tona CO2 u atmosferu, uglavnom zaslugom kompanije “Public Power Corporation (PPC)”, bivšeg državnog monopoliste, koja proizvodi 70% električne energije u Grčkoj, uglavnom iz lignita . Zbog ovoga, Grčka se, u skladu sa sistemom trgovine emisijama gasova sa efektom staklene bašte (ETS), suočava sa računom od oko 150 miliona evra za godišnju emisiju štetnih gasova. Ovo je dobar indikator šta očekuje Elektroprivredu Srbije koja bi, ukoliko je cena 15 evra po svakoj toni emisije štetnih gasova u atmosferu, morala da plati račun koji bi više-manje bio jedak njihovom godišnjem prometu. Sve ovo će neophodno uticati na cene električne energije u Srbiji kao i na državni budžet bez obzira na to da li Srbija odluči da modernizuje svoje postojeće termoelektrane ili izgradi nove.
Strategija energetike Republike Srbije – odluka o budućem energetskom miksu
Strategija energetike Srbije će, dakle, morati da uporedi cene proizvodnje iz novih elektrana koje koriste obnovljive izvore energije (vetar, sunce, biomasa, male hidroelektrane, geotermalna potrojenja ili bilo koje druge) sa cenama proizvodnje iz nove generacije termoelektrana (koje će verovatno biti između 7 i 9 centi po kWh) ili sa investicijama u revitalizaciju starih postrojenja kako bi poboljšali njihove performanse u odnosu na očuvanje životne sredine.  Ovakvo poređenje će pokazati ozbiljnu konkurenciju između fosilnih goriva i obnovljivih izvora energije i moraće da pokrene nova razmišljanja u vezi sa novom strategijom kao i izmene postojećeg dokumenta.
Pravo je vreme za ovo. Srbija je održala republičke izbore 16.marta i ima jaku Vladu sa više nego stabilnom većinom u Skupštini koja joj omogućava da sprovede teške, ali neophodne, reforme.  Takođe, nacrt nove Strategije energetike za period do 2025.godine, sa projekcijama do 2030. godinetek treba da prođe proceduru usvajanja.
Nacrt strategije prepoznaje održivost kao jedan od osnovnih izazova budućeg razvoja energetskog sektora zbog čega navodi da fokus mora biti na energetskoj efikasnosti, obnovljivim izvorima energije i smanjenju negativnog uticaja na životnu sredinu.  Možda po prvi put, nacrt strategije naglašava da finalna cena energije mora da uključuje troškove sanacije životne sredine i druge eksterne troškove kroz naknade, poreze, kazne i druge finansijske instrumente, ali da ona takođe mora da bude “društveno prihvatljiva” .  Takođe je pozitivno da nacrt strategije jasno definiše energetsku efikasnost kao potpuno novi izvor energije. Ovo je sasvim u skladu sa svetskim trendom da je svaki ušteđeni kilovat uvek jeftiniji od proizvedenog kilovata.
Sa druge strane, nacrt strategije predviđa 1,050 MW novih termoelektrana koje će biti instalisane u Srbiji do 2030. godine, od čega 700 MW do 2025. godine. Sve u svemu, nacrtom strategije predviđa se da će do 2025. godine Srbija imati 3,620 MW instalisanih kapaciteta iz termoelektrana, a do 2030. godineskoro 4,000 MW isključivo iz uglja.  Ovi planovi se oslanjaju na podatak da Srbija poseduje značajne rezerve fosilnih goriva od čega je 99% ugalj (95% lignit i 9% škriljci) i samo 1% nafta i gas. Cela strategija se zasniva na pretpostavci da će rezerve uglja biti dovoljne da zadovolje energetske potrebe Srbije do kraja ovog veka.  Međutim, činjenica je da je čak 76% ovih rezervi na teritoriji Kosova što će činiti Srbiju zavisnom od uvoza uglja sa Kosova ili već od negde.  Ovaj nerazumni plan je skupo i mračno predviđanje. Skupo jer će Srbija sagorevati uvozni ugalj što će dovesti do dodatnih eksternih troškova (za zdravstvo, poljoprivredu, PYLL, YOLL, itd.) kao i zato što ćemo morati da plaćamo za emisije štetnih gasova u atmosferu.  Mračno zato što je Srbija već zavisna od uvoza struje (33,5% u 2010. godini), prirodnog gasa (84,5% ukupne potrošnje gasa se trenutno obezbeđuje iz uvoza), a sada će verovatno ovu svoji zavisnost dalje uvećati jer je veliki deo nacrta strategije baziran na rezervama uglja koje su na Kosovu.  A sve se ovo dešava u vreme kada se predviđa povećanje potrošnje energije: 5,7% u 2020. godini; 10,5% u 2025. godini; i16,3% u 2030. godini (svi podaci o predviđenom povećanju potrošnje uzeti su iz nacrta Strategije energetike Republike Srbije, link u fusnoti br.15).
Poslednji deo teksta sutra….